Саша Кнежевић: ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ КРИК

„Ја рекох у иступљењу моме:
Сваки је човек лаж.“
(Цар Давид)
Прогресивно себељубљиви човјек фаустовске цивилизације, тешко да се може изразити, а да његово сопство није обремењено пантеоном разних идола, и прожето свим оним силним ланцима и катанцима, што запречују његово „аутентично Ја“.
Окована сопственост као Прометеј постаје застрашујућа агонија, ако икада смогне снаге да измили на ледини нужне потраге за собом. Једино некада одуховљено и подвигом пронађено, као најдрагоценији бисер у каљузи унутарње баруштине – „аутентично Ја“, може бити уподобљено истинском откровењу које ће свечовечански а личносно и ослобођено, постати боголика Личност. Таква личност изроњена са самог дна поквареног срца, имаће шансу да узиђе на синајском врху своје самопрепознатљивости, тамо је сасвим могуће да јој се открије Бог и разговара са њом.. Тек онда ће имати ту привилегију да све испод себе обухвати орловским (и снихосходним) гледом, да заволи, пожели, осјети и спозна.
Све оно друго ван тога, је затворени круг егоцентризма, и у њему учаурен инсектоидни егоцентрик, који живи магијски, хранећи се разним илузијама и представама, мислећи да воли, жели, осјећа и спознаје. Биједни он, није у могућности да воли никог сем своју имагинацију, нити да жели ништа сем оних жртвоприношења својим идолима, отуђеност његова нема снаге да осјети ништа сем материјалистичких опажаја кроз бесловесну егзистенцију, а најмање такав ,,заробљеник у туђина“ (Његош) може ишта спознати у конфузији хипертрофираног безума.
Након свих погрешних покушаја да се буде одговарајући у том зачараном кругу стихијског давања поради узимања, потискивање слабости и исконског страха у климавим и још избезумљенијим ослонцима спољњим и људским.
Након свих тих мисли, ријечи и збивања, удруживања, инстант веза, као и оних брачних, родних, пријатељских, човјеку не остаје ништа друго до да се смеје…
Јер, како је то примјећивао и дански Достојевски и боготражитељ Кјеркегор:
,,Људске мисли су танке и нетрајне као чипкасти рад, сами људи јадна створења као чипкарице. Мисли њиховог срца су сувише јадне да би биле грешне. Неком црву могле би се још и уписати у гријех такве мисли, али не човјеку који је створен по Божијој слици и прилици“.
Православни егзистенцијализам даје нам избор да ријешимо суштински егзистенцијални проблем, у којем
као паук, вјековима трули, умрежена и контанимирана филозофија запада. Међутим, морамо се ухватити у коштац са сопственим ништавилом, да би освјетлили истинску пећину личности (још како је и Платон употребљавао алегорију, у символу и богочежњивој контури истинског изласка личности из „ропства Египта“) и изаћи на долину сопствености, на којој само вјером можемо превазићи апсурд.
Фото: Цеопом истина
Јован Корнаракис у генијалној студији ,,Схизофренија или аскетизам“, увиђа да је једини пут слободе, ослобођења једне личности, “аутентични аскетизам“.
Па у чему је суштинско дјело “аутентичног аскетизма“:
,,Тако се најважније дјело аскетизма, у његовом дијалогу са схизофренијом, појављује разликовање нашег ,,ја“ од његовог идола, односно наше егзистенцијалне илузије.
То разликовање има за циљ поимање наше самосвјести независно од онога што нас окружује. То дјело ће чинити конкретним (сваки пут јасније наше егзистенцијално окружење, на тако непосредан начин да ће нам пружати здраво осјећање слободе.
Јер од тренутка кад можеш да раздвојиш ,,егзистенцијално непосредно“ (идол свога ,,ја“), стичеш слободу да видиш самога себе.
А пошто не видиш самога себе, поимаш стваралачки само функционисање његовога идола и постојано се удаљаваш од дворца… схизофреније!“
Корнаракис истиче неизбјежно шизофрено стање, сваког од нас,
ако не пођемо, у том, нимало лаком сусрету са самим собом, који је увијек иманентан, јер је Царство Божије, унутра у нама. Човјек је несазнајан, неостварен, његова особеност је идолопоклоничка, она се креће око само једне тачке, која је његов утамничен Его. Зато је присутан, тај стални осјећај самоће, отуђености, који пројектује своју егзистенцијалну празнину, на сваку живуљку ове „долине плача“.
„Трагично осјећање живота“ (Унамуно) се протеже у сваком умном бићу (човјеку), и оно га мање-више ломи цијели живот. Али једино у том трагично пробуђеном, (непотиснутом и несублимираном) реалном осјећању живота, се долази до суштости сопства које је потребно да из своје резигнираности, посљедњим „скоком у вјеру“ (Кјеркегор), изађе из инертне илузије, опречности. Међутим, за православног хришћанина ту се ништа не завршава, напротив, то је тек неизвјестан почетак ступања у тајинства Цркве, на оно поприште срца, гдје се личност божанским (нествореним) енергијама преображава и уподобљава Христу. Православни хришћанин је свјестан да без помоћи Божије не може ништа чинити, зато је и то западно поимање егзистенције и у његовим најбољим пројавама, крајње инфантилно и оскудно за оног који се осврнуо на учење Светих Отаца Цркве.
Човјек, иако сав дјелимичан, шизофрен, осјећа ту нелагодност, ту трагедију живота, суноврат битија. Покушава да је надомјести снагом воље, оваплоти у магични простор материјализма, али она увијек завршава у нихилистички понор усамљености, који је побјегао од застрашујућег ништавила, које је сваки човјек бар дјелимично осјећао и осјећа. Бјекство од ништавила је увијек најгора опција, јер оно уводи у још већи расцјеп личности, зато је несрећна и од Бога изопштена егзистенцијалистичка филозофија запада, осјетила надолазећу нужну пропаст безбожничког и декадентног надчовјека (антихриста) и те већ иструлеле фаустовске цивилизације. И Шпенглер је у свом чувеном дјелу ,,Пропаст Запада“ изражавао врло песимистичке прогнозе, упоређујући моћне групе морфолошких сродности, од којих свака симболички представља једну особену врсту човјека у укупној слици свјетске историје, изграђеној строго систематски. Али, Шпенглер хришћанство поима као још један облик, још једну илузију западног Европљанина да све културе круже око њега, код Шпенглера је све један огољени детерминизам.
Свијет је једна безлична маса коју обликују неметнуте околности у којима је игром случаја одређена да егзистира, са својом јединственом перцепцијом те епохе, са којом се нема могућности спознати нека друга времена сем тог, све се креће ка коначном распаду. Данашњи “грађанин свијета“ и “свјетски град“ је крајњи симбол кужног задаха једне цивилизације која је преодређена да пропадне. Треба да прихватимо оно Ничеово “са оне стране добра и зла“, кад је морал у питању, само још хладније и безличније (Ниче је био све, осим бљутаво равнодушан). Шпенглер сагледава прафеномене (праоблике у природи пантеисте Гетеа), у свјетској историји, на основу тог становишта је и изградио своју оригиналну филозофију историје. Углавном, изоставио је оно најглавније, а то је “слатко православље“, слободу личности и избора изнад свега, коју стичемо кроз Ваксрслог Христа. Опипљиву суштину кроз коју православни говоре, вјерујући, литургијски…
Но, доста о Шпенглеру, и ово је опширна дигресија у тексту, која ипак има сврсисходно мјесто у овој теми, ипак бих је закључио Честерстоновом критиком Шпенглера, која је изразито хришћанска:
,,Песимисти вјерују да је космос сат који је покренут и не може се зауставити; напредњаци вјерују да је он сат који они сами навијају.
Али ја вјерујем да је свијет оно што смо изабрали да од њега направимо, и да смо ми оно што смо изабрали да од себе направимо; и да ће наш препород или наша пропаст подједнако, на крају и једнако, свједочити са трубом, нашој слободи“.
Но, суочавање са реалним ништавилом је добар пут, али непролазан, трајно запречен невјерујућем човјеку „фаустовске цивилизације“, он се на њему задржава, ушавши у њега, дословно је ушао у пакао.
Пут у средиште ништавила и крај пута над којим се уздиже непрегледна, мрачна провалија, на којој су ступили сви велики духови човјечанства и заћутали, заћутали у грозној агонији постојања, док нису крикнули.
Неки су завапили, а неки су почели да протестују, да из тог окрајка, да са те границе, гледајући стално у непрегледно ништавило свуда око њих, стварали су своју филозофију опстанка огуљеног битија. Са тог мјеста је Сизиф почео да гура свој камен, са тог мјеста је Ками роптао и прихватио свој апсурд, са тог мјеста је Ниче уздизао своју вољу и ужареним очима пркосио празнини, враћајући се у свијет као самообожени Заратустра, са тог мјеста је и Кирилов у идеји Достојевског просуо себи мозак и тако изразио свој протест и слободу. Са тог мјеста су сви антички мислиоци уздисали, проповједници свих псеудрелигија и имагинарних култова, сви они велики филозофи и умјетници…
Само је у једном народу сачувана истина о очинству, у том смислу је тачно, људски говорећи, да човјечанство дугује Бога Јеврејима. ,,Кроз сва своја лутања , а нарочито кроз своја рана лутања, они су заиста са собом носили судбину свијета у оном дрвеном ковчегу, који је можда садржао један безлични симбол, а свакако и невидљивог Бога.
Можемо рећи да је најсуштинскија одлика симбола била његова безличност.“ (Г. К. Честертон)
Зато се Бог постепено откривао у старом Израиљу, у његовом народу, његовим владарима и пророцима, у том најподеснијем тлу, све док се није кад је за то било одговарајуће вријеме, и у њему оваплотио и јавио у Личности Исуса Христа, надање и чежњи свих људи, испуњење закона у благодати. Ето зашто је Јеванђеље најрадоснија вијест што је свијет икада чуо, Христос је једина личност која је могла премостити ону провалију, онај исконски пад старог Адама све до подигнућа Новог.
Дошавши (Корнаракус као и ми, претпоставља само аутентичну аскезу, лишавања од свега спољњег, она је најмање само материјална) до освјешћене суштине, ми се налазимо у трагичној тачки постојања, из које зрачи страховита празнина; један апофатички осјећај свеопштег ништавила и  антилогосности (бесмисла).
Баш у том пољу је потребно довести своју личност јединим могућим, аскетским приступом, који болним ударцима разбија, све ланце који су поробљавали нашу суштину. (Обаљивање идолa, истински излазак из пећине, суочавање са собом, покрет на пут лишавања, одвајања, усамљености, егзистенцијални подвиг-покрет.)
Говоримо и о физичком као и о метафизичком аскетском приступу који се неодвојиво прожимају и допуњују и они су наше двосјекло сечиво које утире непроходан пут кроз укоровљену њиву наше личности.
Када човјек коначно дође до освјешћеног битија, он потврђује Ништа као једину супстанцију која је могла да претходи суштом (суштима). У том ништавилу и хаосу који је непроходан, у том апсурду постојања, је мјесто у којем је једино могуће одуховљење. Генијални Жарко Видовић је писао у ,,Огледима о духовном искуству“:
,,Али појава духа је могућа тек послије суочавања са истином битија, из тог суочавања се јавља над-битије. А духовно искуство је онда сјећање на над-битије; то сјећање је неизбјежна посљедица и плод духа (над-битија). Слутња истине битија је она истина које се боји „филозофија двадесетог вијека“, тј. Метафизика данас.
Излаз из тог осјећања битија као страхоте (страхоте самоистовјетности и величине човјекове слободе) је двојак: у осећање које је дух, с једне стране, и у осећање (антиосјећање) које је магија, с друге.“
Како је говорио Свети Макарије Египатски: „душа може да се противи гријеху, али да побједи или искоријени зло без Бога не може“.
Човјек дошавши то поменутих граница, он може заиста на тој међи, освјешћеном и спазматичном вољом почивати, међутим ако не одухови своје сопство „Духом Светим који од Оца исходи, који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави“, он никада неће превазиђи нужан егзистенцијални апсурд.
Православна Црква је онај „стуб и тврђава истине“ (1.Тим. 3,15), Христос је онај мост који сваког вјерујућег који учествује у тајнама Цркве и причешћују се с Њиме у Светој Евхаристији, премошћава на непојмљиви узлет одуховљеног битија, који је истински „двиг“ и овдје и у Есхатону.
Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи“
(Јн. 10:9)
 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.