Владислав Ђорђевић: ПРОБЛЕМИ СА „СРБИСТИКОМ”

I

Има научника који се појаве са скромним делима, али касније објављују све боља и боља. Има пак оних који почну с бриљантним делима, а касније почну да објављују све гора и гора. Један из те друге групе је др Петар Милосављевић. Он ће у историји српске културе остати упамћен по бриљантним интерпретацијама неких српских песника (Момчило Настасијевић, Лаза Костић). Он је аутор и више књига из теорије књижевности која такође завређују пажњу. Проблеми почињу када почиње да се бави „србистиком”.

Највећи концептуални проблем са његовом „србистиком” је тај што она полази од тога да се национални идентитет одређује само на основу језика. Он некритички прихвата становиште филолога-романтичара XIX века по коме се народи одређују сaмо по језику. То никада није било тачно, па није ни данас. Данас је такав „глотоцентричан” став превладан и нико га не заступа.

Колико је такав став бесмислен може се видети ако се анализира један пример. Покушаћу да докажем да Американци не постоје. Како? Прво поставимо питање: којим језиком говоре Американци? Одговор је јасан: енглеским. Ако само језик одређује народност, онда Американци заправо не постоје, него су они заправо Енглези! Q.E.D.

До сличних бесмислица иде и др Петар Милосављевић. Проблем је увек исти: истицање само језика као националне одреднице. Националне културе су сложенији феномени.

II

Др Петра Милосављевића „глотоцентризам” води ка многим нејасноћама. У књизи „Српска писма” (2006) он не даје одговор на основно питање: да ли су „српска писма” писма српског језика или српског народа? Као што смо видели на примеру Американаца и Енглеза, разлика је битна.

Аутор има тенденцију да под „српским писмима” подразумева писма српског језика. То доводи до многих проблема. Наиме, данас (а и раније) српским језиком говори шест народа: Срби, Црногорци, Хрвати, Буњевци, Бошњаци и Горанци. Иако говоре истим језиком, њихове културне историје су различите, па се том проблему мора веома пажљиво приступити. Мислим да би хеуристички било плодоносније да је аутор покушао да дâ одговор на питање: која су писма (или писмо) српског народа? Када би се тако поставиле ствари верујем да би резултати били много плодотоворнији.

III

Др Петар Милосављевић има тенденцију да у „српска писма” уврсти и писма настала на територији садашње Републике Србије. То је тек потпуни хеуристички фијаско. Он опширно распреда о „писму” Лепенског вира, као и о „писму” Винчанске неолитске културе. Но, ако су та праисторијска друштва нађена на територији данашње Републике Србије, то их још не чини „српским културама”, па ни њихова тобожња писма „српским писмима”. Да би ту своју бесмислену тврдњу поткрепио, аутор се из нужде позива на псеудоисторичаре (Радивоја Пешића, Светислава Билбију, Јована И. Деретића). Проблем је у томе што ове истраживаче нико не узима озбиљно у историјској струци. Сâм Драгослав Срејовић, откривач Лепенског вира, оградио се од спекулација Радивоја Пешића.

Разумљиво је што се Драгослав Срејовић оградио од спекуација псеудоисторичара, јер оно што они називају „винчанско пимо” односи се заправо „на извесне урезане орнаменте и знакове на керамици”.1 Дакле, сама терминологија псеудоисторичара није тачна.

Др Петар Милосављевић у „српска писма” убраја и писмо „Велесове књиге”, тзв. „влесовицу”. Први проблем јесте тај што су дашчице на којима је наводно та књига написана изгубљене. „Велесова књига” је словенска варијанта „Мормонове књиге” – књиге коју је написао Џозеф Смит наводно преводећи текст неког непознатог језика написаног на златним плочама које му је анђео открио. Данас те златне плоче не постоје (наводно су однете на небо), па њихово постојање спада у сферу вере, а не науке. Слично је и са „Велесовом књигом”. Дашчице на којима је та књига наводно написана не постоје, па је веровање у њихово постојање ствар вере, а не науке.

Заправо, филолошком анализом „Велесове књиге” руски научници су доказали да се ради о фалсификату. Жалосно је то што је један универзитетски професор поверовао у аутентичност једног фалсификата. Професор Милосављевић је са терена науке склизнуо на терен давања кредибилитета доказаном фалификату. Нико озбиљан ни код нас ни у свету неће тако лаковерно прихватити тврдње псеудоисторичара.

IV

Сви би се досадашњи пропусти др Петра Милосављевића и могли оправдати (као патриотске фантазије), али његова аподиктичка тврдња да је Вук творац „латинице” не може. Као једини доказ за ту тврдњу, он нуди један фалсификат: табелу писама која се налази у репринт издањима „Првог српског буквара”. Али ње нема у оригиналу тог списа из 1827. Заправо, табела је објављена први пут тек на почетку Вуковог превода Новог завјета (1847). У међувремену су Илири (Хрвати) већ највећим делом саставили ту „илирску латиницу”, која се с оправдањем назива „гајица”, јер је њен главни кодификатор био Људевит Гај.

Својом тврдњом да је Вук творац „латинице”, а не Гај, др Петар Милосављевић је стекао извесну популарност у круговима филолога месечара. Разлози су психолошки: фрустрираном народу, какав је српски, веома ласка идеја да је писмо Хрвата и Бошњака сачинио (или реформисао) један Србин. Нажалост (или на срећу) та теза је у домену фантастике.

У реформи „Загребачког или Илирског правописа” Вук је играо веома малу улогу. Он је у спису „Главна правила за јужно нарјечје” (1850) предлагао да се избаци „рогато е” (латинички еквивалент ћириличког слова јат), што су Хрвати на Бечком књижевном договору и прихватили (1850). Али та реформа је последица воље Хрвата да тако буде. Због тога се то писмо не може назвати „српским писмом”.

Ђуро Даничић је у „Огледу. Рјечнику хрватскога или српскога језика” (1878) предложио темељитију реформу: замену четири или пет двослова (dj и gj, lj, nj, dž) са једнословима. У пракси је заживело само слово đ и то највише захваљујући томе што је то слово прихватио Иван Броз у свом „Хрватском правопису” (1892). Другим речима, ма шта Срби предлагали, одлука је била у рукама Хрвата. Стога је „илирски правопис” по свом пореклу, смислу и основној употреби хрватско писмо. Оно је уобличено од једног Хрвата и за Хрвате.

То што се у „вуковици” налази једно латиничко слово (ј) не чини то писмо хрватским писмом. Оно је уобличено од једног Србина и за Србе. Петар Милосављевић од дрвећа не види шуму. Пренаглашавајући детаље забашурива општу слику.

V

Др Петар Милосављевић има тенденцију да своје ставове брани секташки упорно. За своје тезе проналази мношто околишних доказа, а пренебрегава оне главне.

Узмимо неколико примера. Аутор пише за Ђуру Даничића: „Даничићу се, међутим, може замерити што је прекршио принцип и на основу невеликог броја људи, који су се осећали Хрватима, а говорили су штокавски исто као и Срби, закључио да српски језик може имати и двонационално име.”2 Ово је веома значајна изјава и одличан показатељ ауторовог навлачења.

Најпре је аутору стало да нагласи да штокавски говори припадају искључиво Србима. То никада у историји није било тачно. Штокавским говорима су говорили и несрби. Дубровчани, који су највећим делом (можда и током целе) своје историје говорили својим дијалектом штокавског, највећим делом се нису осећали Србима. Исто важи и за велики број Далматинаца, Славонаца, Босанаца или Бошњака. Дакле, аутор свесно пренебрегава постојање великог броја несрпских штокаваца. Да бесмисао буде већи, управо је Вук Ст. Караџић о њима изричито говорио.

У студији „Срби сви и свуда” (1836), објављеној у књизи „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона” (1849)”, сâм Вук јасно пише да штокаваца има три врсте: око три милиона православаца („закона Грчкога”), који се називају Срби или Србљи, и два милиона оних који „имена овога не ће да приме”.3 Вук процењује да од та два милиона има две трећине „закона Турскога” (тј. око 1.300.000) и једна трећина „закона Римскога” (тј. око 700.000). Да ли два милиона несрпских штокаваца наспрам три милиона српских штокаваца спадају у корпус – као Милосављевић тврди – „невеликог броја људи”? Петар Милосављевић те несрпске штокавце минимализује што је кобна концептуална грешка. Она је нас Србе током два века, посебно тoком XX, стајала много жртава. Због тога смо и формирали двe Југославије, кoје су се обе свршиле на нашу штету. Крајње је време да се пробудимо од Вуковог сна о Србима „сва три закона”. Милосављевић нас својим певушењем успављује.

VI

Када је Даничић свој речник назвао „Рјечник хрватскога и српскога језика”, он није „прекршио принцип”, како му пребацује др Петар Милосављевић, већ је само забележио оно што је било фактичко стање на терену. У то доба Хрвати су говорили истим језиком као и Срби. Ствар је у томе што Милосављевић под Хрватима подразимева само малобројне кајкавце, а пренебрагава чињеницу да су у савремену хрватску нацију ушли и сви штокавски католици (по Вуку било их је 1835. око 700.000). Милосављевићева грешка увек се своди на исто: он нације дели само по језику. У нашем случају национално разврставање иде првенствено религиозним линијом, а не језичком. Милосављевићев шематизам не припада сфери историјских чињеница, него прижељкиваног мишљења (wishfull thinkging).

VII

Пренебрегавањe реалних историјских процеса и инсистирање на једној аисторијској тези (присутној само у главама истраживача, а не и у стварности) води др Петра Милосављевића ка томе да о Ђури Даничићу запише и следеће: „Не може му се замерити што је показао да се латиницом коју је користио у Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika служио и српски (штокавски) а не само хрватски (чакавски).”4 Аутор наставља да заварава читаоца својим грубим шематизмом. Он инситита да је хрватски језик само чакавски, заборављајући да су већ давно пре Даничића постојали и Хрвати кајкавци и регионално опредељени католички штокавци (Славонци, Босанци, Далматинци, Дубровчани). Хрвати су своју данашњу нацију формирали око католичке религије, а не језика, јер су говорили три дијалекта (штокавски, кајкавски и чакавски). Стога је и данас католицизам важан интегративни чинилац хрватске нације.

Глотоцентрични” шематизам др Петра Милосављевића заслепљује у толикој мери да „српским писмима” равноправно проглашава и латиницу и ћирилицу. Све до друге половине XX века латиница није била писмо православних штокаваца. Све до комунистичког наметања латинице Србима у другој половини XX века било је мало православних штoкаваца кoји су писали латиницом. Латиницом су писали католички штокавци, који су се до 1945. претопили у Хрвате. Где су данас фамозни Срби католици? Има данас више Срба назарена, него Срба католика. Било би ми драго да их има, али је чињеница да их нема (уз безаначајан број изузетака). Дакле, латиница данас може бити само хрватско национално писмо, а не српско.

VIII

Милосављевићево инсистирање да је латиница дело Вука и Даничића води га ка аутистичком превиђању да говото сви текстови на које се позива указују управо на то да они нису творци (чак ни кључни реформатори) те латинице. Тако он преноси рад „Латиница у Хрвата” Милана Могуша и Јосипа Вончине из 1969. Ти аутори ни једном речју не спомињу удео Вука у стварању латинице, а Даничићев само онолики колико је он заиста и био (на крају је усвојен само монограм đ). Наравно, аутори оправдано пуно пажње посвеђују раду Људевита Гаја и круга људи око њега. Све то ништа не значи нашем заслепљеном професору, који њихов рад закључује апсурдним речима да латиница „није творевина Људевита Гаја”.5 Тачно је да латиница није Гајева „творевина”, као што није ничија „творевина”. Она има петовековну историју, али то не негира чињеницу да је Људевит Гај њен модерни реформатор.

Да би ствар још више искривио др Петар Милосављевић додаје: „У њеном обликовању учествовали су Вук (1827) и Даничић (1878).”6 Основна обмана коју аутор шири јесте та да је Вук 1827. сачинио „илирску латиницу”. Није. Реч је о флагрантној заблуди.

Тачно је само то да је Даничић као Тајник ЈАЗУ и аутор текста „Оглед. Рјечник хрватскога или српскога језика” (1878) предложио четири монограма уместо четири диграма, а заживела само једна словна измена (đ). Све у свему, аутор умањује Гајеву улогу, а пренаглашава (непостојећу) Вукову и (малу) Даничићеву. Tакав поступак не припада сфери историјске науке, него новинарског „спиновања”.

IX

Искривљавања наилазимо на готово свакој страници књиге „Српска писма”. Тако је др Петру Милосављевићу јако стало да нагласи да су и латиница и ћирилица равноправна „српска писма” (што никад нису била), па у том смислу радо даје текст „Нови српски буквар” (1854) у коме Даничић пише: „По том и у новоме Српском буквару осим Ћирилове буквице, којом пишу Срби закона источнога, требало би да је и Латинска, којом пишу Срби закона западнога; а тако опет у буквару намијењеноме Србима закона западнога не би требало да је само њихова буквица него и она браће њихове закона источнога.”7 Ово је диван текст једног филолога-идеалисте, кога је историја демантовала. Историја је оповргла оправданост говора о „Србима закона западнога” којима су „браћа” „Срби закона источнога”. Историја је доказала да су се „Срби закона западнога” претопили у Хрвате (то је био процес који се одвијао пред Даничићевим очима) и да су они често са невероватном мржњом устајали управо против „браће њихове закона источнога”. Било би лепо да је Даничић био у праву, али нажалост није. Политичка историја XX века нас упозорава да не постоје „Срби закона западнога. То је један од најпогубнијих митова. Зачетници тог мита Вук и Даничић нису ни слутили колико ће тим митом нашкодити Србима. Али њима се то и може опростити. Али не може се модерном истраживачу који пред очима има јасно средочанство о непостојању „Срба закона западнога”. Два југословенска грађанска рата (1941-1945. и 1991-1995) јасно су показала колико су „Срби закона западнога” и „Срби закона источнога” „браћа”.

Да би поткрепио своје мишљење о потреби постојања две буквице Даничић се позива на немачке и чешке букваре. На тај део текста скреће пажњу Петар Милосављевић. Проблем је у томе што су ти примери непримерени. Они су непримерени из два разлога. Прво, две немачке буквице – готица и латиница – заправо нису никаква два различита писма. Готица није ништа друго него посебно стилизована латиница. Осим тога, верска разлика код Немаца и Чеха иде линијом католици-протестанти, међу којима – упркос богословских разлика – не постоји цивилизацијска разлика. А разлика између народа „закона западнога” и народа „закона источнога” је цивилизацијска, како показује политиколог Семјуел П. Хантингтон (Samuel P. Huntington).

Дело „Српска писма” има вредних и тачних запажања, али и оних која то нису. Основни методолошки проблем је тај што се анализа обазире само на језички чинилац, али не и на друге. Дело са таквим „глотоцентричним” фундаменталним усмерењем не може да не буде једнострано.

X

Одузело би нам много времена кад бисмо указали на све друге нетачности које садржи књига „Српска писма”. Намера аутора је вероватно добра, али његови концептуални и методолошки промашаји налажу нам да се према њој опходимо крајње обазриво.

Библиографија

  1. Караџић, Вук, „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона”, Штампарија Јерменскога манастира, Беч, 1849.

  2. Караџић, Вук (прев.), „Нови завјет”, Штампарија Јерменскога манастира, Беч, 1847.

  3. Караџић, Вук, „Први српски буквар”, Штампарија Јерменскога намастира, Беч, 1827.

  4. Караџић, Вук, „Српски рјечник”, Gedrudi bei den p.p. Armeniern, Беч, 1818.

  5. Караџић, Вук, „Српски рјечник”, Штампарија Јерменскога намастира, Беч, 1852.

  6. Милосављевић, Петар, „Српска писма”, Бјеседа, Бања Лука, 2006; друго издање Мирослав, Београд, 2009.

  7. Новак, Виктор, „Вук и Хрвати”, Научно дело, Београд, 1967.

  8. Радић, Радивој, „Клио се стиди”, Еволута, Београд, 2016.

  9. Стојановић, Љубомир, „Живот и рад Вука Стеф. Караџића”, Штампарија графичког завода „Макарије” А. Д., Београд – Земун, 1924.

  10. Хантингтон, Семјуел, Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, ЦИД, Подгорица, РОМАНОВ, Бања Лука, 2000.

Репринт издања

  1. Караџић, Вук, „Први српски буквар”, репринт издање, уредник: Антоније Ђурђевић, Управа манастира Троноша, без места, без године.

  2. Караџић, Вук, „Први српски буквар”, репринт издање, главни и одговорни уредник: др Александар Пејовић, Народна Библиотека Србије, Београд, 1978.

  3. Караџић, Вук, „Први српски буквар”, репринт издање, главни и одговорни уредник: Војин Тривуновић, Trivunija line, Бања Лука, 2007.

1 Радивој Радић, „Клио се стиди”, Еволута, Београд, 2016, стр. 139.

2 Петар Милосављевић, „Српска писма”, Бјеседа, Бања Лука, 2006, стр. 447-478.

3 Вук Караџић, „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона”, Штампарија Јерменскога манастира, Беч, 1849, стр. 3.

4 Петар Милосављевић, „Српска писма”, Бјеседа, Бања Лука, 2006, стр. 478.

5 Ibidem, стр. 486.

6 Ibidem, стр. 486.

7 Ibidem, стр. 471.

 

1 коментар


  1. Нје ми јасно како сте ви уредник Србског културног клуба. Очито спадате у групу СРПиста (од речи СРП, Српин), за разлику од нас СРБиста (од речи СРБИН).
    Али морам да вас похвалим са коликом сте енергијом ударили на толики број људи које споменусте у тексту, типично за …Ви то знате

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.