Бујић Горан: Ko је крив за отуђење детета?

Када је реч о детету, маме и тате су незамењиви, а њихове улоге, колико год сличне биле, заправо су јако различите. Но исто тако нема особе, а ни научног истраживања, која ће рећи да су маме боље или да су тате боље. Деци су оба родитеља пођеднако важна за здрав и нормалан развој.

У психолошкој пракси показало се да је подједнака важност оца и мајке у васпитању детета. Деца из породица где оба родитеља дају себе и посвете се васпитању детета у истој или макар приближној мери, када одрасту постају психолошки целовитија, боље разумеју међуљудске и партнерске релације, сигурнија су у себе и своје способности.

Очеви стварају осећај сигурности, стабилности и спокоја код деце. Улога тате је подједнако важна и за дечаке и за девојчице. Дечацима је тата битан као модел по коме формирају своје понашање, вредности и улогу мушкарца, оца и супруга. Начин на који тата ствара блискост са својим сином је најчешће кроз игре „изазивање“- рвање, тамичење, задиркивање, надмудривање… Такође, оно што је врло важно за блискост тате и сина јесте укљученост у заједничке активности. Није битно која је активност у питању, јер дете на основу понашања тате у тим ситуацијама учи како изгледа улога мушкарца. Дечаци који током детињства проводе доста времена са татом у заједничким активностима, сигурно, када одрасту, имају веће самопоуздање и јаснију слику мушкарца, оца и супруга коју следе.

Отац и ћерка на мало другачији начин формирају близак однос. Девојчице су својим очевима „љубимице“, па се кроз то очинско дивљење, код њих гради самопоштовање и осећај самоприхватања. Такође, очеви се најчешће осећају блискима са ћеркама уколико им помогну да реше неки проблем. На тај начин девојчице осећају сигурност и блискост са оцем у исто време. Ћерке, гледајући однос свог оца према мајци, такође, формирају и слику мушкарца и партнера.

Баке и деке такође су једна од најважнијих фигура у одрастању сваког детета. Они заиста граде однос пун љубави и осећања према својим унуцима, изузетно су брижни и пажљиви, а у исто време учвршћују поридичне односе и деци усађују успомене и веома вредне живитне лекције.Психолози наглашавају да је улога бака и дека у васпитавању деце веома важна, јер по правилу, због година у којима се налазе, имају више слободног времена и стрпљења, па лакше допиру до главица малишана.

Важно је да између унука и бака и дека постоји емоционална повезаност и топлина. Деца могу да много науче од старијих – стрпљењу, толеранцији, лепим манирима, тим пре што баке и деке имају пуно времена у односу на преоптерећене родитеље. Време проведено са бакама и декама учи их важности породичних веза и породичној привржености.

Многа деца немају блискост са бакама и декама, немају личне односе са њима, јер им то право ускраћују мајке, нарочито након развода брака. Процењује се да половина деце из разведених бракова нема редовне личне односе, или их нема никако са својим бакама и декама.

Право је детета да одржава личне односе не само са родитељима, него и са сродницима и другим лицима са којима га везује посебна блискост, али њега не крше само маме, већ и поједине судије и радници центра, који својим радом доводе до отуђења деце од очева и сродника. То се дешава под дригентском палицом разних НВО, које имају за циљ разбијање породица.

У ситуацијама након развода брака веома често долази до отуђења деце од оца, браће и фамилије са очеве стране (бабе, деде…). Има на десетине хиљада примера, а ја ћу као пример издвојити случај двојице очева и једне баке. Нећу користити њихова имена. Сами ће се препознати.

У случају једног оца, дете већ девет година нема никакве личне односе са сином. Дете „одбија“ личне односе са оцем, а мајка и центар за социјални рад се крију иза „мишљења“ и „жеље“ детета.

У другом случају оца, поред тога што дете годинама нема личне односе са оцем, нема ни личне односе са рођеном сестром.

У случају баке, на основу мишљења центра суд утврђује да је у најбољем интересу детета да нема личне односе са блиским сродницима.

У сва три случаја суд и центар, као и у већини случајева крију се из „мишљења“ и „жеље“ детета. Ко је крив за „одбијање“ деце да одржавају личне односе са оцем, браћом, бакама и декама? Чија је дужност и обавеза да спречи отуђење детета од оца, браће, баба, деда и осталих сродника?

У даљем тексту изнећу вам став стручњака судских вештака, судску праксу,  а која се не практикује када је реч о отуђењу детета од оца. Након вишегодишње анализе судских пресуда, обављених вештачења деце и родитеља, можемо закључити да Србија врши дискриминацију деце,очева, бака и дека и неједнако примењује закон у односу на мајке.

Реч је о кршењу Породичног закона, јер, за узимањем мишљења детета треба да буду испуњени неки услови. Зрелост детета да може да пружи своје мишљење (10 година минимум), онда да располаже свим потребним информацијама за формирање мишљења (од тог услова у већини случајева нема ништа, јер, деца која расту са једним родитељем, само преносе ставове родитеља са којим живе). Онда треба да су у могућности да слободно исказују своје мишљење и да буду свесни последица. Ни од тога нема ништа. Већина деце нема ту слободу поред таквих мајки.

Наиме, за свако мишљење детета потребна је компетентност детета за формирање таквог мишљења. Све оно што сам набрајао у правном аспекту проблема се назива, у психологији – компететност детета. Дакле, сва она питања центара која они упућују деци, у смислу – са којим ће родитељем живети или да ли ће одржавати личне односе. Или оно – дете неће да одржава личне односе… Све је то злоупотреба права детета на партиципацију у поступку који се тиче права детета. Све то је злостављање детета од стране „стручњака“ из центара, од стране судија, инстутуција, система. То је институционално насиље, то је системско насиље над децом.

У односу на децу мајка „обично показује“ заинтересованост за њихове активности и интересовања и испољава приврженост, али своје ставове према оцу као бившем супругу преноси на децу, занемарујући њихову потребу да имају адекватан однос са оба родитеља, чак и када су њихови међусобни односи поремећени. Тиме се ствара поларизација чији је резултат да деца прихватањем мајке одбацују оца, браћу, бабе и деде. Изостанак поткрепљења за очување односа са оцем представља негативан утицај на децу.

Очеви се боре, желе и покушавају да остваре личне односе, као и разне контакте са својом децом, али су онемогућени њиховим одбацивањем. У разговору са радницима центра, мајке обично „не искључују“ очеве из односа са децом, бар тако се наводи у извештајима центара.

Начин формирања мишљења малолетне деце о очевима, извођење закључака и одлучивања обликован је под утицајем понављаних сугестија, непријатељских и девалуирајућих коментара мајке. Уживајући ауторитет у очима деце, мајка га злоупотребљава, попримајући улогу идеализираног родитеља, за разлику од другог, који се третира као безвредан и бива грубо одбачен. Деца су већ у потпуности преузела начин вербалног исказивања, ставове и емоције мајке у односу на оца, те више није потребно коришћење директних стратегија задржавања деце и непосредног забрањивања личних односа. Она имају презир према оцу и његовој околини, уз могуће неоправдане оптужбе да је он насилан и склон физичком кажњавању, што може да има манипулативну функцију у циљу избегавања личних односа са омраженим родитељем.

Овде се ради о отуђењу детета од оца и фамилије са очеве стране. У оваквим ситуацијама „стручњаци“ (радници центара, вештаци), па и саме судије обично не желе да код деце детектују синдром отуђења од родитеља, који подразумева свако понашање којим се дете удаљава од једног родитеља под утицајем другог. То резултира одбијањем личних односа деце са очевима, браћом, бакама, декама, стричевима, теткама. Разлог таквог понашања деце и одбацивање оца, породице са очеве стране није последица неквалитетног односа са њим, већ последица изложености негативним порукама и квалификацијама мајке као родитеља са којим деца живе, које су упућене оцу као родитељу са којим не живе.

Технике отуђења, којима се служи родитељ који отуђује, су манифестоване кроз учестало критиковање, претеривање, реинтерпретацију чињеница, манипулисање, окривљивање другог родитеља за све недаће, ометање личних односа и сл. Манипулације децом се најчешће реализују учесталим ружним коментарима о другом родитељу, индоктринацијом властитим осећањима беса и мржње, његовим обезвређивањем и вређањем, неаутентичним оптужбама о злостављању од стране отуђеног родитеља, поларизованим ставом (један родитељ је најбољи, други најгори), ометањем личних односа са другим родитељем и члановима његове породице, преувеличавањем и наглашавањем пропуста другог родитеља, изостављањем позитивних коментара, прича и успомена о другом родитељу.

Деца неселективно упијају вербалне и невербалне поруке, слушају мајку, прате њене реакције и имитирају њено понашање. Тако се приликом психолошког вештачења и разговора са децом у центру или суду уочавају наведени синдроми отуђења од родитеља у виду негирања присуства лепих сећања из детињства у односима са оцем, навођење слабих, лажних или апсурдних разлога за одбацивање, идеализација мајке и њено перципирање као савршеног родитеља у односу на оца као апсолутно лошег, коме се наводе само мане. Присутан је феномен „независног мислиоца“ при чему деца инсистирају на томе да је њихова властита воља у одлучивању и поступању према оцу и фамилије са очеве стране и тврде да на њих нико није утицао; отуђени су у односу на очеву ширу породицу, не одржавају личне односе са бабом и дедом са очеве стране образлажући да су они прљави и не воде рачуна о хигијени; не показују саосећање или грижу савести према родитељу којег одбацују; увек су на страни родитеља који отуђује; често користе фразе идентичне мајчиним, као и непримерен речник ради поруге оца, а у погледу личних односа и других контакта(телефонски, смс порукама…) са оцем показују изразит отпор, користе сузавце и разне течности, у прусуству социјалних радника. Нико од надлежних не ради на спречавању отуђења детета,жмуре пред њим и подстичу га штитећи родитеља отуђивача.

У ситуацијама отуђења од родитеља тежиште одговорности и одлучивања се пребацује на дете, а иза тога се крију манипулативне трансакције и нерашчишћени међусобни односи одраслих. У коначном билансу дете је само наизглед у првом плану, али заправо његове потребе, очекивања и интерес нису у центру пажње. Дубоко у себи дете није престало да воли другог родитеља, ког одбацује и од ког се отуђује.Чак иако дете каже да не жели да види и чује родитеља од ког се отуђује, испод површине може да лежи жеља за поновним успостављањем личних односа. Потребно је омогућити деци више заједнички проведеног времена са родитељем и фамилијом од којих су се отуђили, а не мање личних односа или потпуно их укинути, као што раде у већини случајева. Само на тај начин ће деца имати прилику да схвате да су њихови контаминирани ставови погрешни.

Синдром отуђења од родитеља доводи до ометања нормалног раста и развоја деце и може да има дугорочне последице на њихово психичко функционисање у одраслом добу, које се огледају кроз тешкоће у стицању поверења, самопоуздања, осећања кривице, депресије, проблема у личном идентитету и остваривању партнерских релација. С обзиром на узраст деце , могуће су тешкоће у процесу формирања личног идентитета, јер одбацујући једног родитеља, дете не прихвата ни извесне делове властите личности.

Ко је онда крив за отуђење детета? Крив је родитељ отуђивач, јер је одговорност родитеља да брине о најбољим интересима детета, али до оног тренутка док се не умешају центар и суд. Оног тренутка када су Центар за социјални рад и суд умешани, и упознати са тиме, далеко је већа одговорност поступајућег судије и „стручног“ тима, јер они имају обавезу да спрече отуђење детета, и да санкционишу поступање мајке отуђивача, не да је штите.

 

1 коментар


  1. Dete vaspitano da mrzi pola svoje porodice nije dobro vaspitano, niti je tako vaspitano dete, dete koje će sutra poštovati državu, pošto nije vaspitano da ima poštovanja….

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.