Драган Средановић: Релацијске потребе везаности за породицу

Породица је универзална људска потреба за сигурном повезаношћу.

Свака особа има релацијске потребе. Ако су оне задовољене, особа се осећа сигурно у односу, а ако нису, осећа се несигурно. Свако има потребу да буде са неким ко му је сличан, а ко је сличнији детету од његових родитеља, и коме би требало да су сличнија деца него својим родитељима.

У оквиру наведеног налазе се сви описи који могу бити наведени у смислу права детета на порекло, а то проширује односе који су битни детету у оквиру продице, а и шире. Те везе су чврсте и успостављају се од рођења детета, те теза коју наводи Вулевић јесте тачна да су родитељи нај одговорнији за децу, али та одговорност је подложна разним утицајима, те кад породица услед било којих околности дође у контакт са институцијом ЦСР, онда та одговорност није само на родитељима, већ и на стручним радницима из ЦСР, који треба да сваком појединачном случају приђу аутентично за тај дати породични случај, без калупљења, јер позитивно калупљење није могуће, нити је правно прихватљиво у складу са припадајућим правима, и деце и родитеља деце, а и шире породице.

Дакле породица је основа у којој деца примарно уче како ће остваривати своје потребе укључујући и оне емоционалне потребе, а које ће их пратити кроз цео живот, укључујући и повезаности у ширем окружењу од породичног.

Укључивање ЦСР у рад са породицом је мешање у породичне везе и односе, што узрокује одговорност за последице, и оне добре, и оне лоше, а нарочито је битно да постоји одговорност за последице које се покажу као лоше по дете, родитеље и породицу, јер се ЦСР третира као стручан орган који треба да ради у интересу корисника, а не нечег другог што излази, у породичним случајевима, из оквира породичног.

Социјални радник треба да буде значајна особа која између осталих квалитета треба да поседује и емпатију према кориснику, јер се ради о посебно осетљивим питањима, која су посебно битна за корисника. За дете су битни и мама и тата, и баба и деда, и остали сродници и односи унутар породице, а то су, и лична и припадајућа права свих чланова породице.

И дете, и отац и мајка, као и остали сродници, су свако за себе јединствени, и свако од њих има потребу за прихватањем тих јединствености, и у неким случајевима потребу да им се пружи помоћ како би породични систем функционисао, а не ушао у веће и компликованије конфликте од оних постојећих приликом уласка у систем институција система.

Систем не може само формално да поступа већ је фактичко поступање виши стандард који треба да се примени у циљу решавања проблема, који је прихватљив за све чланове породице, јер се једино тако може трајније решити постојећи конфликт, као и стања која су проузрокована конфликтима.

Казна нема ефекта уколико не постиже рехабилитацију, а рехабилитацију је могуће постићи и без кажњавања!!!

Када родитељи уђу у конфликт који проистиче из односа на партнерским релацијама они привремено могу изгубити компетенције за самодефинисањем као родитеља који ради у интересу детета/деце, и тада им је потребна помоћ, коју можда социјални радник није у могућности да пружи, те је обавеза социјалног радника да упути родитеља, па и породицу на оног који то може, то можда може бити други стручњак у оквиру ЦСР, попут супервизора рецимо, али свакако постоје стручњаци који то могу, као и системи подршке породици и појединцима, попут Породичног саветовалишта.

Социјални радник нема компетенције увек да доноси одлучујућа решења, нити је то регулисано тако у правним токовима, јер је Суд тај који доноси одлуке, али социјални радник не сме својим поступањем да омете изналажење позитивног решења за све, уколико га је могуће изнаћи. Најчешће је могуће изнаћи позитивно решење, и у прилог томе стоји чињеница да се након две године од развода родитеља, најчешће смирују страсти у породици, проузроковане претходним конфликтима. Из ове наведене чињенице проистиче и да постоји одговорност уколико неко одлаже, тј. одуговлачи поступања, јер се период од две године тада повећава у складу са околностима.

Оба родитеља желе да врше утицај на своју децу, и то не може да штети деци, осим у оправданим, тј. специфичним околностима, јер дете на тај начин добија шири спектар могућности за самостално формирање личности из датих примера родитеља. То се проширује и на остале чланове породице, као и на шире окружење, а кад се ЦСР укључи у рад са породицом, онда и ЦСР постаје окружење детета, не природно окружење, али је ипак тако. У тим, и под таквим околностима, и ЦСР је неизбежно одговоран за утицаје које врши над породицом, укључујући и оне директне, и оне индиректне утицаје, а који произилазе из контака са породицом, или њеним члановима.

Чланови породице имају потребу за показивањем љубави другим члановима породице из чега проистиче да и услед те потребе несмеју бити опструирани односи у породици, који су додуше променљиве природе, али су свакако једно од припадајућих права свих чланова породице, и елиминација контаката и односа директно утиче, и може негативно утицати на формирање детета, као и на остале интересе детета, а који су од значаја, како детету, тако и његовим родитељима и породици.

Када су деца у питању, запослени у ЦСР би требало да потичу и охрабрују чланове породице да утичу на одржавање међупородичних веза детета, без обзира на своје евентуално постојеће сукобе, или неслагања са осталим члановима породице.

Уколико нема чврсте, и непобитне доказе, које је ЦСР дужан да проследи надлежном суду, онда не сме да наводи кориснике на даљи сукоб у суду, давањем мишљења које није стручно и чињенично засновано.

Запослени у ЦСР не би смели да подлежу ни разним утицајима који нису у оквирима датог породичног случаја, и нарочито не би смели да допусте да им лична афирмација ауторитета негативно утиче на формирање добрих односа у некој породици, која се у неком моменту нашла у потреби за помоћи коју ЦСР треба да пружи.

Уколико нисте способни да пружите подршку породици, није забрањено да породицу преусмерите ка ономе ко може да је пружи, јер у оквиру стручности је и способност самопроцене и схватања за шта јесте, а за шта нисте способни. Ваша неспособност у неком датом случају није непроменљива, и не значи да ако у једном случају нисте способни, да и у неком другом такођер нисте способни да помогнете.

Све ово што неки раде , укључујући и мене лично, је обавеза ЦСР, у смислу кампање ка изналажењу позитивних решења, и примера добрих породичних односа, као и рада ЦСР, који би, и какав би, требао бити.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.