Сачувајмо традицију

Традиција и обичаји су корен сваког народа. Као део културне баштине, традиција, има веома важан задатак – очување идентитета једног народа. Веома важан и нимало лак задатак, сложићете се.

Треба издржати стални притисак модерног начина живота. Упркос глобализацији и културолошким променама сачувати своје обичаје. Обичаје који се генерацијски преносе с колена на колено.

Не мењати их. Не прилагођавати их. Не давати им неки нови смисао.

Да ли је то изводљиво? Можемо ли се, као народ, одупрети захтевима савременог начина живота и сачувати своје обичаје? Можемо ли очувати традицију?

Свакако. Ако су то успели Енглези, вероватно највећи традиционалисти на свету, успећемо и ми.

 

Не правимо се Енглези

 

Али то нећемо успети ако се будемо правили „луди“, да би избегли одговорност, и задатак очувања традиције безбрижно препустили неком другом. По обичају, одмах првом до нас.

Не смемо бежати од одговорности.

Задатак очувања традиције морамо поделити братски. На равне части. Свако нек’ понесе свој део.

Наравно, као и у другим, тако и у нашем народу постоји одређен број људи спремних на већу жртву. Спремних да понесу и више од свог дела. Далеко више.

То су народни предводници. Предодређени људи. Људи задатка. Рођене вође. Визионари.

И они, не само да су спремни да узму већи део, него су и први који су се традицији вратили.

 

Пионири традиције

 

Не правимо се Енглези. Не правимо се да њихов позив за очување традиције не чујемо. Одазовимо се. Придружимо им се. Станимо поред њих. У прве редове.

Подржимо њихову акцију. Оживимо један врло важан обичај – ударање у шерпе и лонце.

Као и сваки други обичај и овај, ударање у шерпе и лонце, настао је ради задовољења одређене људске потребе. У овом случају: да се буком надјачају обмане и лажи.

У нас овај обичај се први пут појавио 1996. године. Још тада? У пре – историјско  доба? И још га се неко сећа? Па, зар свет не постаје од тренутка доласка на власт актуелног режима?

Ил’ оног пре њега? Најраније од 2000-те?

У принципу да, ал’ овај обичај беше изузетно важан, те га се многи сећају.

 

Бука је у моди

 

Настао је за време великих Грађанских и студентских протеста 1996/1997. Повод за протесте је била велика изборна крађа локалних избора.

Незадовољни свеукупним стањем у друштву, притиснути тешком материјалном ситуацијом, ослобођени перспективе, па још и покрадени на изборима од стране диктаторског режима – људи решише да се дигну.

И почеше да шетају. Ал’ о томе главни медији ни реч не рекоше. С телевизора, нарочито око 19:30, само о лепим вестима глас се чује.

Е, да би привукли пажњу на себе баш у то време, око Дневника 2, шетачи почеше буку да праве. Дувају у пиштаљке, трубе, вичу . . .

То се већма свиди истомишљеницима њиховим што код куће осташе.

Као вид подршке они изиђоше на прозоре и терасе своје и: удри у шерпе и лонце.

Ем се привлачи пажња на шетаче, ем се омета ширење лажи са малог екрана.

То се јако свиди Свету. Неки повероваше да смо управо због обичаја тог и ми постали део њега. Део Света, и то демократског. Баш оног Света који нам је и дошапнуо да живимо у диктаторском режиму.

 

Додоле демократије

 

Коју годину после, обичај овај дадне резултата. Онај народ што се диг’о 1996., догодио се 2000-те. Добар део вођа оних протеста постаде Власт народна.

И беше све као у бајци. А та бајка се и Свету свиди, нарочито.

Народ се опустио и почео да ужива. Толико се уживању препустио да на обичај који му је то уживање, једним делом, и омогућио је скроз заборавио.

Ма, толико се уживању предао да није ни приметио да је поново почео лоше да живи.

Али, срећом, по народ, има оних који се лупања у шерпе и лонце сећају. А да срећа буде још и већа, ти исти и приметише да народ не живи животом који се с малих екрана проповеда.

Сећају се обичаја, виде како се народ обмањује, а нису део Власти садашње, они народ на воздизање обичаја древнога позваше – ударимо наново у шерпе и лонце! Побунимо се. Сачувајмо традицију.

 

Може и без воде

 

Али авај. Мало народа се побунило. Па, да, навикли да уживају, што би се бунили. Све нешто испод ока меркају ове што их позивају да у шерпе и лонце лупају.

Не лупа се народу у нове шерпе. Е, да су то оне старе, олупане, можда би још по који у њих варјачом звизнуо. Е, ал’ стандард скочио, купише се нове, лепе, скупоцене шерпе.

Сад сви имају оне што у њима можеш без воде кувати.

Ди ћеш у њи’ лупати?

А и Свет не вели да живимо у диктаторском режиму. Јок. Сад веле да нас цени и поштива као никад пре. Радо хоће са нама да се игра. Јупиии.

Сумњиво нешто народу. Све им се причињава да су и ови што на древни обичај позивају ономад Власт били. Да не раде то само да би се на Власт вратили?

Може бити. Ди ћеш политичару веровати?

 

Олупане пароле

 

Празне речи јаче звече. Ваљда. Тако испада. Кажу да је још ономад Јован Скерлић изјавио: „Код нас су увек царовале речи!“.

Политичаре речи не обавезују. Бар оне који власт врше. Управо им она то и омогућава. Власт омогућава и онима што се за њу боре да причају и обећавају свашта.

Зато они сложно и лупају. Узвикују рече празне. Исте речи празне.

Ако их узвикују „твоји“, ти обични човече дужан си да вичеш: Ураа!

Кад узвикују ови други, вичи: Уааа! И лупај у шерпе.

У оне исте у које си лупао 90-тих. У њих. Старе, већ и тада олупане. А, као и тада, и сада празне.

Пробај да те празне шерпе напуниш празним речима. Пробај неки нови рецепис. Нови стари рецепис. Можда ти успе.

Ови што преко 25 година, ови исти, владају нашом земљом немају потребе да лупају главе и смисле нешто ново. Они немају потребе рецепис да мењају. Њима је добро. Они живе. Ти преживљаваш.

Они живе у луна парку. Кад се зажеле рингишпила – ти у шерпе лупај.

 

Сјаши Курта да узјаши Мурта

 

Не плаши се етикетирања. И по том питању су исти: „Ако нас не подржаваш, значи за њих си“.

Ако кажеш да си против и једних и других, ако кажеш да су сви они исти – онда си најгори. Е, јесте . . .

Е, исти су.

Лако могу да докажу супротно – делима, не речима.

Тренутно ни једна релевантна политичка партија не ради ништа како би се ослободили окупације. Чак не смеју ни да кажу да смо окупирани.

Исти им је газда . . .може бити . . .

А може бити и да се поводе народном изреком: „Боље земљу продати, него обичај изгубити“.

Можда не знају, лупање у шерпе није наш обичај.

 

P.S. Протестовање ударањем у шерпе било је веома популарно у Чилеу, током диктатуре А. Пиночеа. Тако бар веле по Интернету . . .

 

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.