Остоја Симетић: Приказ романа „Последња одбрана“

Недавно сам, на своје задовољство, на поклон од његовог аутора, Стевана Лазића, добио роман „Последња одбрана“. Овај младић, пореклом са Косова и Метохије, избегао у Ниш након агресије, не може да се помири с политиком напуштања наше јужне покрајине зарад евроинтеграција. Овај свој став он додељује главном јунаку акционе авантуре коју је написао, заставнику Лазару Илићу. Подофицир војске Србије, скрајнут у служби због свог патриотизма (sic!), изненада добија прилику да, попут свог славног имењака који је 1389. стао пред Мурата, истури барикаду надирућој арнаутској банди, која у склопу турских, панисламских геостратешких покрета, намерава да стравичним злочином над житељима његовог родног села, једном за свагда, потпуно очисти Косово од Срба.

Његов стари пријатељ, сада начелник КОС-а, генерал Немања Зечевић, који у јавности следи државну политику одрицања од националног поноса и суверенитета, у ствари је део тајне организације, по којој роман носи назив, сачињене од припадника духовно непокорене српске елите.

Откривши Лазару обавештајна сазнања о скором нападу албанских терориста на његово родно село Горње Кусце, генерал му нуди да га баш тамо пребаци, како би организовао одбрану, обучавајући, освешћујући и охрабрујући народ. Заставник Илић, који већ дуго тумара кроз живот поражен српском самомржњом коју сусреће код студената, војних старешина, политичара и свих друштвених структура, растрзан је између жеље да брани Косово и природне потребе да остане уз своју породицу, без ризика да је остави без мужа и оца. Но, надвладавају његов родољубиви морал, оданост војном позиву и свом народу. Свестан великих изгледа на погибију, он се ставља на располагање свом народу. Придружује му се и прекаљени ратник са светских попришта, ветеран из борби са ДАЕШ-ом, Младен. Трећи члан експедиције је млади војник, из Зечевићеве службе, Лазарев синовац, Вукашин.

Прича је смештена у нашу непосредну будућност, када је Дрбија, иако и даље на прагу уласка у ЕУ, већ учлањена у НАТО, за чији рачун наша армија ратује по пустињама и прашумама. Аутор идентификује аутошовинистичке појаве које данас раздиру српско национално ткиво и грубо увећане их приказује кроз деловање државних органа у својој књизи. Роман користи да би изнео свој политички став, те исказао препоруку или жељу српским родољубима како би могли да се организују. Српска елита која из сенке ради на одбрани национаног поноса и интереса, личи на некакву „добру масонерију“. У помоћ Лазару, Младену и Вукашину прискачу насилно албанизовани Срби из Скадра, допремајући им оружје и муницију, чији представник Младену открива колико дуго чувају своје српске корене иако им држава уопште не помаже.

Роман се може читати као предложак за акциони филм, али и као политички манифест, позив на родољубиво друштвено политичко деловање. Охрабрујуће је то, да млади Срби и на овај начин, књигом, имагинацијом, интзелектуалним трудом излазе на мегдан захукталој антинационалној хидри која је већ ушла у све поре нашег друштва.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.