Наднационалсоцијализам за 21. век, упозорење за све

Националсоцијализам, скраћено „нацизам“, је политички покрет у Немачкој настао 1920. године преименовањем Немачке радничке партије у Националсоцијалистичку немачку радничку странку (противно Хитлеровом предлогу да се назове Социјално-револуционарна партија). Покрет је кулминирао стварањем Трећег Рајха, тоталитарне државе коју је од 1933. до 1945. водио диктатор Адолф Хитлер. Нацисти су заговарали успостављање јаке, хомогене, централизоване и ауторитарне владе, тврдећи да на тај начин штите немачки народ (унутар и изван Немачке) од комунизма и такозване јеврејске завере. Историчари се често не слажу око тога да ли се нацизам може сматрати кохерентном идеологијом. Првобитни националсоцијалисти тврдили су да је њихов циљ одбацивање постојећег погледа на свет. Међутим, уколико се нацизмом може сматрати поглед на свет изнет у „Мајн кампфу“, онда је он конзистентан и кохерентан, а његова главна карактеристика представља концепт историје као „расне борбе“, стигматизација јудео-бољшевизма и потреба за проширењем „животног простора“ на рачун Совјетског Савеза. Суштинска основа нацизма темељи се на тврдњи да је немачки народ нападнут и да мора да се уједини, дисциплинује и брани како би однео победу над злочиначком „Јеврејском завером“.

Стаљинизам и Маоизам су били инкарнације марксистичке идеологије и тоталитарне комунистичке државе, такође вођене од стране диктатора, које су уз милионске жртве револуционарног терора уназадиле своје народе, а све под изговором „класне борбе“.

Нацизам и феминизам су очигледно заједно преписивали од марксизма (Клара Цеткин и Роза Луксембург су биле феминисткиње и комунисти), па уместо класе и класне борбе, први уводи расу, а други род. У марксизму су радницима класни непријатељи капиталисти, а систем који их израбљује је капитализам, у нацизму су Немци експлоатисани од Јевреја у непријатељском окружењу осталих националних држава, а у феминизму жене су угњетаване од хетеросексуалних мушкараца у патријархату. Аналогије су очигледне, јер хетеросексуални мушкарци као и Јевреји наводно имају сву финансијску и политичку моћ, коју су, опет наводно, освојили на непоштен и неправедан начин. Тако се комунистички и нацистички образац понавља у феминизму, потребно је да се „жртве“ угњетавања уједине и освоје власт, уз физичко уништење угњетавача након победе. Но као и у комунизму где су радници извукли дебљи крај и остали гладни и сиромашни, и нацизму где је немачка нација изгубила рат уз милионе погинулих и разрушену земљу, и у феминизму ће жене најгоре проћи, јер ће, сем малобројних на власти, изгубити могућност заснивања породице, привилегије патријархата да буду незапослене и кући са децом, да им се мушкарци диве и удварају. Када идеологија заведе и подели у супротстављене таборе класе, расе, нације и полове, све што се може очекивати је дуготрајни рат са много жртава, терор победника над побеђенима, и недемократски систем у коме нико сем шачице властодржаца/дршкиња не добија.

Данас су борци, а понајвише боркиње за социјалну правду, женска, ЛГБТ права, и права детета, нови заговорници терора мањине над већином, а све под изговором заштите права мањина (где жене и деца нису мањине у популационом смислу). Под изговором толеранције и борбе против говора мржње, доносе се нови и све рестриктивнији закони који ограничавају слободу говора, и уводе нетолеранцију према традиционалном, културном и националном идентитету већине, суверености земаља, хетеросексуалној породици, и религији. То је над-национал-социјализам за 21. век, заправо глобализам, у коме су, према дефиницији родне равноправности, „различита понашања, потребе и потенцијали жена и мушкараца једнако вредновани у друштву“. Значи ко има више треба да да ономе који има мање, без разматрања зашто овај има мање, мушкарци треба да мирно предају позиције политичке и економске власти женама јер их ове имају мање, опет не улазећи у разлоге зашто је то тако. Свака неравномерност се проглашава за неравноправност, осуђује као последица дискриминације, и одмах сачињавају акциони планови како би се она решила уравниловком. Наравно, боркиње желе само изједначавање у врховима моћи, али не и на дну социјалне лествице, оне не желе да се са мушкарцима изједначе у слабо плаћеним, тешким и ризичним занимањима, по бројевима у затвору, у самоубиствима и саобраћајним и несрећама на раду, у просечној дужини живота, или радног стажа – те неравноправности ће радо оставити мушкарцима!

Нема милости за непријатеље матријархатног система: у феминистичкој теорији мушкарци су увек насилници, а жене увек невине жртве. За лезбејке и сам хетеросексуални чин је акт насиља мушкарца над женом, силовање, па то усмерава и феминистичку мисао од 1970тих, од када су лезбејке, као најагресивније, преотеле феминизам. У реалности, у највећем броју случајева, насиље је реакција на насиље друге стране. Најчешћи облици насиља које жене спроводе су пасивно-агресивни: одбијање контакта, разговора, емотивно и сексуално занемаривање. Продужена агресија код мушкарца обично проузрокује физичку реакцију. У савременом свету насиљу се придружују и институције које пристрасно стају на женину страну, пред, за време, и после развода, чинећи притисак још већим. Мушкарци који убију партнерке су насилници, и треба да одмах буду осуђени пре и без суђења, јер су жртве увек невине, сем ако су мушке, у ком случају су убијени јер су били насилници. Тиме се овом кружном дефиницијом демонизује хетеросексуални мушкарац, и окривљује било да је субјекат или објекат кривичног дела, једном речју он је увек насилник и монструм, а жене су увек невине, било да су убијене или убице. Ова црно-бела представа света може бити прихватљива само деци, или онима који живе у тоталитарном друштву у коме је забрањено другачије мислити. Реалност је небитна, веровање је обавезно, а пуно пута поновљена неистина уверљивија је од сваке истине. Члан 37 нацрта Закона о родној равноправности гласи: „Средства јавног информисања дужна су да користе родно осетљив језик, да извештавају родно осетљиво и избалансирано, без сензационализма и изношења детаља из породичног и приватног живота“. Завера се крије на крају реченице, где се забрањује изношење детаља који би могли бити неповољни за „жртву“, из којих би читаоци могли закључити да је она својим изборима и понашањем допринела својој трагичној судбини. Тврдимо да тражење и изношење узрока убиства није „релативизирање“ или оправдавање насиља и злочина, ни додатна виктимизација жртве, већ полно неутрално извештавање ради промене свести у циљу смањења броја случајева насиља. Иако је сакривено, видимо да је једини циљ родно осетљивог извештавања заправо стигматизација мушкараца и оправдање за све строжије законе за заштиту жена, чијом предвиђеном злоупотребом ће доћи до развијања подозрења и одбојности, раздвајања и супротстављања полова, ометања заснивања породице и растурања постојећих, што и јесте циљ родне / радикалне феминистичке идеологије. Феминисткиње драконским казнама нових закона желе да промене свест о насиљу само мушкараца, као да није потребна и промена свести жена како би до насиља ређе долазило. Овакви закони донеће само још више насиља, што им је можда и циљ, но надамо се да све жртве са обе стране неће бити узалудне, и да ће неефикасност ових закона да спрече насиље довести до њиховог укидања и промене приступа овом проблему, јер је садашњи полно асиметричан и самим тим погрешан.

Прогон неистомишљеника је већ почео у форми Савета за штампу (www.savetzastampu.rs) на чијем сајту постоји зид срама на кога се каче медији и чланци који су се огрешили о родно осетљиво извештавање, по жалбама које су упутиле готово искључиво женске, феминистичке и ЛГБТ НВО. У стара, премедијска времена, Библија је била извор прича које су подучавале о добру и злу, и последицама избора и понашања. Феминисткиње нам својом цензуром сада укидају могућност да сазнамо, водећи нас са повезом преко очију ка свом једноумљу у које ће се уклопити само преумљени мушкарци, сви остали ће бити уништени као фабричке грешке, односно шкарт. Јер како је рекла потпредседница владе: „Онај ко је спреман да дигне руку на жену, спреман је и да је убије“, па мушкарци сада језик за зубе, марш у угао, да клечите на кукурузу, наравно пошто претходно предате плату са посла, и обавите све кућне послове.

Шта нам се спрема можемо унапред погледати на Јутјубу и у западним медијима одакле нам и дувају ови ЕУ / Канада / САД родно равноправни ветрови. У Канади је средином 2017. изгласан злогласни Ц-16 закон који допуњава кривични закон против говора мржње и закон о људским правима тако што оне који не поштују (транс)родну осетљивост излаже новчаним казнама, затвору, и обавезним семинарима родне сензитивности. У нашим медијима је већ писано о #МеТоо интернет кампањи у којој су бројне жене оптужиле многе мушкарце на положајима за то да су их пре 30 и више година недолично пољубили или ухватили за задњицу, што је сада многе коштало положаја и каријере. У Србији имамо случај министра Бате Гашића, а недавно и смену директора локалне Електродистрибуције јер је на приватном Фејсбук налогу објавио фотографију коју је Заштитница Бранкица оценила као сексистичку. Феминистичка јака држава почела је да нам улази у кућу, подјарује посвађане партнере, и отима децу из породица и од хранитеља по норвешком рецепту. Невиност друге половине 20. века је одавно изгубљена, и параде поноса изгледају сада као приче за малу децу наспрам сексуализације образовања, трансродности и осталих прогресивности које нам се најављују. На колеџима у Америци и осталим Западним земљама, али и у војсци учестале су оптужбе за силовање, које обично бивају процесуиране ван система судства, кроз интерне комисије (тзв. кенгурске судове) у којима се, као некоћ на суђењу вештицама, идеолошки острашћени администратори иживљавају над оптуженим студентима. Неки универзитети су увели „добродошлицу“ за мушке студенте у виду обавезних тренинга родне сензитивности. Хуманистичке студије су већ преплављене „родним“ курсевима, и из њих мало ко може да изађе непреумљен, или у случају студената – „неуштројен“.

Хетеросексуалне мушкарце треба компромитовати на сваки могући начин, на радном месту, на факултету, у породици и ван ње, разноразним оптужбама (за насиље, сексуално узмениравање, силовање, сексуално злостављање сопствене деце), како би им се одузимале руководеће позиције, имовина, деца, а потом и сексуални партнери (од стране руководећих лезбејки, и малобројних преосталих руководећих и богатих мушкараца). Демонизацијa мушкараца није ништа ново, имали смо то и у случају Јевреја и америчких Индијанаца, и само је увод у коначни обрачун са њима, а ради отимања ресурса којима ови располажу.

Глобализам, нови светски поредак, са својом перјаницом родном равноправношћу (еуфемизмом за феминизам, који је потрошен и компромитован стари назив заменио полетним новим називом), и ударним оружјима: политичком коректношћу, толеранцијом, мултикултуралношћу, диверзитетом (разноликошћу), борбом за социјалну правду, људска права мањина / избеглица, је нова идеологија за 21. век у коме ће по њиховој замисли нестати националне државе, и нуклеарна / хетеросексуална породица. И даље постоји „потреба“ за проширењем „животног простора“ на рачун Совјетског Савеза, као идеолошког противника који се опире „западним вредностима“, и поново се заборавља да је на том ораху зубе поломио и Наполеон и Хитлер. Историја и јесте циклична јер су они који не уче од ње осуђени да је стално понављању, али западњаци се овај пут уздају у изреку „трећа – срећа“ („third time’s а charm“). Европска комисија, влада ЕУ, и данас тежи да створи централизовану ауторитарну унију која ће прогутати националне државе, тврдећи да на тај начин штите европски народ од руске „агресије“ (данас не могу рећи „комунизма“). Чак и такозвана јеврејска завера постоји, само је реч „Јеврејин“ замењена са „мушкарац“, па имамо мушку заверу, тј. (више непостојећи) патријархат. Све остало је исто, почиње се и са стварањем ЕУ војске, па можемо рећи да је по среди Четврти Рајх, јер Немачка у њему има водећу улогу. Нажалост по њих, за разлику од пре 80 година, Европа није више суперсила, а Америка их је додатно уназадила агресијом на Сирију и милионима избеглица које су уточиште нашли у западној Европи. Велико је питање да ли ће овај „увоз“ јефтине радне снаге ојачати европску привреду ослабљену демографском кризом која је последица женске еманципације и потрошачког индивидуализма који су супротни традиционалним и породичним вредностима.

Феминизам је идеологија левице која постаје државна идеологија инфилтрирањем на универзитете (у академију), у законодавство, медије, а онда и у политику. У мале земље стиже преко НВО финансираних из страних фондова, потом примањем тих фондова од страна институција, и коначно државног потписивања конвенција УН и ЕЦ о заштити разноразних новодефинисаних људских права (нарочито жена и деце). Наравно, све то није тако хумано како на први поглед делује, иза тога се крије идеологија родне борбе и прогона мушкараца, као и одвајање деце из породице и стављања под старатељство државе. И жене се штите и финансирају да би их одвојили од мушкараца и породице, а у следећем кораку ће и оне постати ресурс државе и бити позване да плате за услуге које су им пружене. За све то време државу готово искључиво финансирају мушкарци својим радом и предузетништвом, кроз порезе на приходе и имовину. Када имовина пређе у руке жена, оне ће постати порески обвезници, а вероватно ће им бити испостављен и рачун за претходну заштиту у виду захтева за рађањем нових генерација државних поданика. Када друштво неку групу дуго штити и финансира, за очекивати је да та група добије и неке одговорности и обавезе за узврат. Овде долазимо до теорије завере, по којој је феминизам искоришћен да би уместо диктатуре жена и матријархата, послужио за диктатуру у име жена, а коначно и над женама. Све слободе и заштита које им се сада нуде и пружају, могу бити само мамац за рибе, док се не ухвате на удицу.

Крупан капитал, тј. мултинационалне корпорације имају интерес да свет постане глобална мега-држава без граница и царинских и културних баријера за проток њихове робе, услуга и забаве.

На све ово нас је још 2004. упозоравао уважени професор Слободан Антонић у чланку (који лако можете наћи на интернету) „Српски Сен Жист и петооктобарски монтањари“ где пише о српским Јакобинцима, најављујући терор који сада почиње: „Због свега тога, једна активна мањина мора да преузме вођство над друштвом, и изврши „промене које боле“ (Чедомир Јовановић у Политици 23. фебруар 2004, А7). А такве дубоке и брзе промене, „промене које боле“, могуће су једино – „кроз конфликт“. „Србију можете да промените једино кроз конфликт, кроз стално сукобљавање са онима који су препрека у том послу“ (Чедомир Јовановић, Данас, исто). Разуме се да у том обрачуну „за наше непријатеље – неће бити милости“. То није никакво застрашивање, тога грађани не треба да се плаше, али верујте да нема и неће бити милости ни зa кога“ (Чедомир Јовановић, Б92, исто)“. Као да читамо феминистичку литературу, овде се ради о „уверењу да се главни друштвени проблеми могу решити само коренитим преображајем целокупног друштва – дакле, „довршењем револуције“. „Једноставно, “већина је неспособна да то прати”, тј. већина грађана Србије није у стању да на прави начин разуме свој положај и шта је оно што ваља урадити. Револуција, као брза и дубока промена, овде је неопходна јер “у Србији не можете постепено да преваспитавате друштво да би оно нешто схватило” (Чедомир Јовановић у Политици, 21. фебруар 2004, стр. А8)“. Нешто касније Јовановићу се придружио и партијски колега Ненад Прокић својом познатом другосрбијанском изјавом: „Србија ће бити модерна, са Србима или без њих“. Ово је отворен увод у револуционарни терор, који ће „освешћена мањина“ извести у име већине и њиховог добра – брзи успон на власт родних равноправки и белих витезова који их штите.

Хегел је тврдио да у дијалектици постоји тријада: теза – антитеза – синтеза, а историја нам је то потврдила у следу идеологија у последњих 100 година: социјализам (интернационални) – националсоцијализам (национални) – наднационалсоцијализам (глобални). Синоним наднационалсоцијализма би у англосаксонском свету био транснационалсоцијализам, и до сада још није коришћен као термин, мада неонацизам јесте, али ретко у неолибералном контексту.

 

сваке среде за СКК пише Михаило Алић

http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

1 коментар


  1. „У феминизму ће жене најгоре проћи, јер ће, сем малобројних на власти, изгубити могућност заснивања породице, привилегије патријархата да буду незапослене и кући са децом, да им се мушкарци диве и удварају“ – ово је у потпуности тачно! Због армије феминисткиња које мрзе мушки род добијамо културу у којој се на жене попут мене (која желим да живим у миру са супротним полом, да се остварим као мајка и бринем о кући, деци и миру свог човека) гледа као на заостале „јаднице“ које су ваљда „слепе“ ако не прихвате сатирање породице као једини принцип. За модерно друштво ја сам превазиђени модел, иако је потпуно јасно и много пута доказано какве заједнице најдуже опстају!
    Свака част на тексту.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.