Жарко Јанковић: Како сам постао српски ревизиониста и иредентиста

КАКО САМ ПОСТАО СРПСКИ РЕВИЗИОНИСТА И ИРЕДЕНТИСТА

     Постоје речи и термини који сами по себи понесу негативну конотацију. Њихово значење временом може да остане исто или слично, али чак и они који заговарају такву политику неће за себе да користе ове термине. Некада, а и данас је често случај код неких народа, и национализам је сматран за идеологију зла, мржње, нетрпељивости и расизма. Национализам се често меша са појмом шовинизма, који је практично нестао из употребе. Љубав према роду, родољубље, неолиберални мондијалисти и аутошовинисти одмах етикетирају као шовинизам, расизам и фашизам. Наравно, светски моћници не примењују исте критеријуме када је реч о њима и када је реч о другима.


Од рушења Берлинског зида живимо у некој вечитој транзицији и преиспитивању. Уосталом, то није никакава новост. У историји су се ратови готово увек водили како би победничка страна издиктирала своје мировне услове. Поражени је морао да прихвати тренутно понижавајуће и лошије услове и да се нада промени односа снага и међународних односа како би у реваншу вратио изгубљено. Другим речима, ратови су се због мира и водили, али какав мир и ко ће диктирати услове било је главно питање због којег се узимало оружје у руке. То су знали још стари Римљани чије је основно империјално начело било Pax Romana. Да би Рим био миран и обезбедио своје интересе, други су то морали да плате својом слободом, ресурсима, робљем. Ничег новог под капом Небеском. Ни данас није много другачије. Некада су се ратови водили како би владари обезбедили своја наследна права над одређеним земљама, или стекли нова. Често су и бракове склапали због тога. Једино ратови који су имали ослободилачки карактер од туђинске власти, или карактер светих, верских ратова вођени су из других побуда, али некада су прерастали и у своје супротности. После Француске револуције више нису ратовали владари већ нације, политички народ. Општа војна обавеза као право и обавеза постала је један од темеља савремених нација и грађанског друштва. После сваког рата били су мировни споразуми који су обликовали међународне односе до следећег већег сукоба. Француска револуција и Наполеонови ратови ревидирали су и срушили стари поредак. Бечки конгрес успоставио је нови однос снага у Европи и био је период рестаурације и ревидирања претходног стања. Париски мир после Кримског рата ревидирао је Бечки конгрес, а Француско-пруски рат ревидирао је стање после Кримског рата, док је Берлински конгрес зацементирао такво стање. Каснији ломови, кршења одредби Конгреса, нарочито анексија БиХ од стране Аустроугарске, довели су до Првог светског рата. Версај је ревидирао Берлински конгрес и успоставио нови поредак који су касније кренуле да руше незадовољне земље, што је резултирало Другим светским ратом и успостављањем новог поретка у Хитлеровој Европи, што је била ревизија Версаја. Победа снага антифашистичке коалиције у рату, конференције на Јалти и у Потсдаму донеле су нови поредак снага у Европи и њену блоковску поделу која је резултирала Хладним ратом. Са падом комунизма и Берлинског зида САД и њихови западни сателити осетили су се као победници у Хладном рату и кренули су у ревизију Јалте и Потсдама. Последице су познате. Распад СССР-а, разбијање Југославије, разлаз Чешке и Словачке, продор НАТО пакта и ЕУ на исток, ратови, пустошења и уништења читавих земаља, урушавање међународног права, Повеље ОУН-а, оснивачког акта ОЕБС-а, огољене војне агресије и окупације правдане “ширењем демократије, мира и људских права“. Овај покушај стварања униполарног света са САД као једином светском хиперсилом учинио је свет много горим и несигурнијим местом за живот. Уз пљачкашку глобализацију захваљујући којој данас у свету 1% најбогатијих држи 82% светских ресурса, пропагирање уништавања традиционалних породица, нација, држава и културних различитости кроз тзв. “melting pot“ и полит-коректну идеологију казана за претапање нација, раса и култура, легализација педерастије, радикални феминизам, легализација наркотика, стварање либос антифа јуришника који су авангарда постмодерног пролетеријата оличеног у квир обезличеном мигранту, секте у “добу водолије“, довели су до краха самих темеља на којима је западна цивилизација раније почивала. И као и сваки револуционари када виде да су упропастили сами себе, решење налазе у ширењу и тоталитарном наметању своје изопачене идеологије остатку света ширећи отров и зло уништавањем других стварајући “Нови светски поредак“. Али, и овом злу почео је да се назире крај. Последњих десет година сведоци смо почетка урушавања униполарног светског поретка и стварању мултиполарног светског поретка. Прекретница је била Путинов говор у Минхену 2007. године, успон Кине, Сукоби на Кавказу, Украјини, Блиском истоку, велика светска економска криза, криза ЕУ, мигрантска криза, нови сепаратизми и фанатизми, говоре да је Фукојама испао глуп и да нема никаквог “краја историје“. Повратак Крима Русији означава почетак ревизије резултата Хладног рата. Историја се наставља.


Израз иредентиста потиче од италијанског појма и покрета из 19. века који је заговарао повратак историјских италијанских области и њихово уједињење са Римом, Italianna irredenta. Суштина овог политичког става јесте да се никада не мирите са изгубљеном историјском територијом и облашћу и да настављате борбу док не ослободите и уједините отете територије. Код нас су овај термин комунисти погрешно и наопако тумачили називајући шиптарски сепаратистички покрет иредентистичким. На тај начин су, неки свесно, а неки из незнања, великоалбанским претензијама дали легитимитет, чак и легалитет, јер иредентизам означава покрет за ослобођење територија које су привремено окупиране, а раније су биле ваше. Тиме су комунисти из Србије и Југославије практично стали на становиште албанских сепаратиста и терориста по којима је Српска војска 1912. године “окупирала“ Косово и Метохију. Са оваквим односом, треба ли се чудити што се поједини јуришници титоизма и данас истичу као српски непријатељи и заговорници су приче да су Косово и Метохија изгубљени и да треба све жртвовати зарад безалтернативног суноврата у нестајање, пораз и понижење које се зове ЕУ. Стара Србија је та која је отета од Србије и српског народа. Зато је време за српску иреденту и национално-револуционарно организовање како би се спремили за дугу и посвећену борбу за своје интересе. Док не куцне тренутак да се изгубљено врати.


Треба ли да подсећам да су најоданији следбеници и слугерање Централних и Сила Осовине, идеологија зла које су биле поражене у два светска рата, једва дочекали ревизију Јалте и Потсдама за свој реваншизам. Погледајте само и видећете да су највернији Хитлерови савезници на европском истоку и југоистоку данас највернији амерички вазали, како на постсовјетском, тако и на простору бивше СФРЈ. Ако би прихватили тренутно стање као вечито и решено ми бисмо дали за право свим српским непријатељима који су нас убијали, прогањали, уништавали и спроводили геноцид, најпре физички, а данас културно-асимилациони. То води у коначни пораз и нестанак Србије и Срба. Причати о добросуседским односима и регионалној стабилности са онима чије само постојање представља резултат геноцида над српским народом, са онима који су сами српског порекла и потомци оних који су се одродили и којима је туђин и окупатор измишљао нацију, језик или наметао веру, чији је једини темељ идентитета србомржња која се код њих сматра резултатом “доброг одгоја“, представља јасан пут у национално самоубиство. Процес одрођивања одавно је захватио и данашњу Србију. Србомрсци се данас налазе на челу многих институција од националног и културног значаја, а под тзв. “суочавањем са прошлошћу“ налазимо се пред опасношћу да нам се то наметне као једина и обавезујућа идеологија. Ако се некоме данас чини да се ипак мало лакше дише по том питању и да србофоби нису тако доминантни као током претходне деценије, нека се не заварава. Гадости, лажи, покварености и бљувотине које ових дана слушамо у оквиру тзв. “унутрашњег дијалога“ где садашњи и претходни председник САНУ-а звуче горе од Чеде Јовановића или Ненада Чанка, не дају нам право на велики оптимизам. Само још недостаје да у САНУ свечано приме и одликују Латинку Перовић, Соњу Лихт и Борку Павићевић, па да званично окончају освајање ове институције. Код нас су данас највеће и главне политичке поделе по питањима у оквиру којих мора да постоји апсолутно јединство у народу, као и између елите и народа. Зато су Косово и Метохија тачка са које ћемо или направити стратешки заокрет и почети да јачамо и постепено се спремамо да повратимо изгубљено, или ћемо се стрмоглавити право у коначну пропаст и пакао. Да ли ико може да замисли шта би више у овом народу остало свето и узвишено ако се изда Косово? Да ли би родитељи који то прихвате више смели нешто да приговоре својој деци, чиме би их учили, на чему васпитавали? Постали би друштво у којем је све дозвољено, а све је дозвољено тамо где нема Бога, како је то говорио Достојевски. Рушење свих друштвених и позитивних моралних норми било би до краја спроведено. Шта би се више и могло сматрати неморалним ако би издају Косова и Метохије починили? То би заиста био наш крај.


Данас се од нас не тражи велика жртва. Тражи се само да не обесмислимо све претходне жртве које смо дали у борби за слободу. Нама не треба никуда да се жури по питању решавања Косова и Метохије. Можемо и ми да замрзнемо конфликт на дужи низ деценија, попут других, па ћемо га решити онда када и како то буде нама одговарало. Важно је појачати присуство државе Србије, прекинути даље бриселске преговоре и покренути иницијативу да се преговори око Косова и Метохије врате под окриље УН-а и резолуције 1244. Што се тиче ЕУ, требало би да се поздравимо са њима и да јасно ставимо до знања да немамо никакав интерес да ту улазимо. У међувремену морамо као држава јачати, тежити пуном војном, политичком и економском савезу са Русијом и јачати свој утицај на свим пољима, а за почетак коначно рашчистити са огољеним издајницима и страном агентуром у самој Србији. Када пошаљемо јасну поруку да се издаја земље никоме не исплати и да се за то законски одговара, ојачаћемо у јединству и хомогенизоваћемо се као народ, а нашим душманима послати поруку да се Србија и Срби више неће никоме извињавати нити посипати пепелом по глави, нарочито не крвницима српског народа. И српска прича мора постати афирмативна и привлачна и за друге, а са антисрпским окружењем водити политику чистог реципроцитета, док не дође историјски тренутак да плате за своје злочине и док не сазру услови да се поврати изгубљено. Нација се исто као и појединац мора васпитавати. Тренутно смо поприлично запуштени, уплашени, саблазнути, са присутним песимизмом, а често и очајем. То не води никуда осим у пропаст. Народ као и појединац не може нормално да живи и да се развија без основног самопоштовања и достојанства и без ослобођених стваралачких могућности и капацитета. Зато и јесте борба непрестана. Ако не будемо спремни нећемо бити у могућности да искористимо ни најповољнији геополитички тренутак, или ћемо опет да промашимо давећи се у некој пропалој идеолошкој утопији осуђеној на пропаст и наметнутој споља. Бити спреман, то је све.

Жарко Јанковић, Нови Сад

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.