Да ли смеш да радиш у јавном сектору ако се не слажеш са Вучићем?

Устав Републике Србије

Право на рад

Члан 60

Јемчи се право на рад, у складу са законом.
Свако има право на слободан избор рада.
Свима су, под једнаким условима, доступна сва радна места.

Од доласка на власт Српске напредне странке заживело је размишљање да ако се не слажеш са политиком коју води садашњи председник за тебе не треба да буде места у структурама власти од општине до министарства, па на крају и у целом јавном сектору. Можда би социолози могли боље да истраже корене оваквог става, а лично верујем да они сежу у време социјализма када су сви на руководећим позицијама били чланови једне Партије. Дакле, некад је постојао систем у коме се инсистирало на јединству власти по диктату једне Партије на чијем је челу био доживотни председник, што је оставило огромне последице на ментални склоп ове нације, нарочито њеног старијег дела, који се данас са носталгијом присећа тих времена. Кад се боље погледа тај период иако је једна Партија контролисала апсолутно свако предузеће и радну организацију, малобројни дисиденти су у том тоталитарном систему ипак радили, живели и стварали. Није им негирано оно за шта су се комунисти борили, а то је између осталог право на рад, пензијско, здравствено осигурање и социјална сигурност. Наравно, то није био случај са правом на живот и слободом говора, али о томе неком другом приликом. Плашећи се организовања и развијања опозиционе свести, комунисти су те дисиденте држећи их под сталном присмотром запошљавали и у јавне институције. Вратимо се у данашње време, од победе Српске напредне странке све су јачи гласови људи који поручују да је проблем уколико ниси члан те странке или ако не размишљаш исто као њен председник, а седиш у неком органу, организацији и привредном друштву које се финансира из буџета Републике Србије, аутономне покрајине и локалне самоуправе. Последњи случај који ме је, не толико запрепастио, колико подсетио на ову појаву је случај новинарке којој су „ботови“ на Твитеру писали где је и ко запослио.

„Показивали су ми да знају где тачно живим, да застава није постављена директно испод мог прозора – па шта се ја онда, побогу, буним? Покушали су да ми кажу где сам и кад запослена и ко ме је, побогу, запослио у време док је СНС на власти, као да ја уопште не би требало било шта да радим док је СНС на власти, до тога да показују да имају информације о мом имовинском стању“, наводи новинарка и станарка зграде Јована Полић.1

Јасно је да постоји огромна глад за радним местима унутар ове мегаломанске партије која не може да задовољи потребе својих чланова, те се на тај начин кроз друштво проносе одређене фрустрације њених чланова. Последично овакво мишљење је за ових пет-шест година заживело не само у чланству и симпатизерима тренутно највеће партије, него и у опозиционим странкама и покретима. Опозиционари се међусобно оптужују ко је у којој општини на власти, ко прима плату из буџета, ко је коме наместио одређену позицију у јавном сектору итд. „Сви раде за Вучића.“ Испада да се опозициони статус доказује добровољним одрицањем од учешћа у било каквој „власти“, па на крају и било каквих пословних подухвата јер забога цела Србија је заправо Вучић. Опозиција тиме показује да се не разликује у поимању демократских правила и процедура од тренутне власти, као да ће демократија завладати само кад они опет заседну и све ставе под своју контролу и спроведу „уподобљавање“ власти од горе на доле тако карактеристично управо за социјализам. Како год је доживљавали можемо се донекле сложити да институције граде једну демократију, а не један човек од горе који дели тракторе, пилиће, радна места и новчане износе.

Шта нам је чинити?

Време је да се пружи отпор кроз позивање на све оно што стоји на нашој страни Устав, закони, домаће и међународне институције.

Драги чланови владајуће партије, сваки грађанин има уставом загарантовано право на рад и право на доступност радним местима под једнаким условима. Изокретање система у супротност које је доведено до врхунца запошљавањем искључиво преко скупљања гласова и партије вам не даје за право да претите, истражујете и отпуштате људе по политичкој основи. Дакле, неко може приватно да има мишљење које се не слаже са вашим политичким опредељењем и да не трпи последица због тога док савесно ради у јавној служби.

Драги опозиционари, обичан човек мора да преживи ову власт и правиће компромисе да би опстао у овој земљи. Уколико вам је циљ да смените Вучића то нећете постићи на начин што ћете осудити сваког за колаборацију и истрајавати на „чистунству“ у које вам нико не верује због претходног стажа.

  1. http://rs.n1info.com/a359982/Vesti/Vesti/Zalila-se-na-zastavu-SNS-a-napadnuta-na-drustvenim-mrezama.html