Остоја Симетић: Сердар Боле и војвода Радуле

Слушајући како вође ДЈБ и Двери хвале један другога, наслов ми се сам наметнуо. Писао сам, пре неких месец дана, о најава за склапање ове коалиције. Тада су ме дверјански активисти и симпатизери оптуживали да подмећем и љагам покрет.

Но, вријеме је мајсторско решето, па се, врло брзо, показало да је дим прикривао ватру.

Желим на овом месту да кажем свој став о разлозима Двери и достајебилаша да склопе предизборну коалицију за београдске изборе.

1. Кључни мотив је сазнање да је прелазак цензуса обема партијама , у најмању руку, прилично неизвестан, па желе да математички обезбеде себи парламентарни статус у престоници. Истини за вољу, оне странке које не успеју да уђу у београдску скупштину, биће у врло тешком положају са озбиљно умањеним изгледима на политички успех у будућности.

2. У сваком погледу, чланови и гласачи, Двери и ДЈБ, су толико различити по својој суштини, да би ми тешко било да их замислим на заједничкој кафи, а камоли на изборној листи. Међутим, политика је опојно средство без премца, па жеља за опстанком у жижи збивања надјачава све принципе.  Неутралном посматрачу би деловало запрепашћујуће што је гејфрендли признавалац општинског „геноцида“ у Сребреници и косовски „реалиста“, Саша Р. лакше пронашао заједнички језик са Бошком О. неголи са својим имењаком Сашом Ј. Истом разматрачу овдашњих политичких прилика могло би деловати необично што се Бошко О. радије удружио са помињаним бившим Вучићевим министром, него, како то поједини чланови Политичког савета Двери истичу, себи много ближом и сроднијом Демократском странком Србије.

Сукоб двојице Саша је породична свађа. И један и други су грађаноиди. Обојица би клањала у Поточарима, допустила педерима да усвајају децу и уважавала „реалност“ у смислу решавања статуса КиМ. Оно што их дели, јесте лидерска сујета. Ко ће бити главни даса либерашке опозиције јесте питање по ком је уследио раздор. Нико неће да сабије рогове. Слично је и са односом ДСС и Двери. И Бошко Обрадовић и Милош Јовановић би хтели да буду неприкосновени лидери патриотске политичке сцене. Обрадовић сматра да му његова тренутна, у процентима изражена, популарност, даје за право, док Јовановићу делује да му то првенство припада због разлике у образовању и каријери, држећи да као универзитетски наставник има већу тежину од бившег библиотекарског радника. Но, нити је радна књижица једини параметар од значаја у овом смислу, нити су то тренутни проценти. Елем, сујете нису ослобођени ни националисти ни апатриди српске политичке мочваре.

У светлу изложеног, могуће је идентификовати рацио и логику у поступању Двери и Доста је било. Њихов примарни циљ, неко би рекао фикс идеја, (тако је и код осталих помињаних странака), јесте лично позиционирање на лидерско место унутар своје идеолошке групације. Зато они пре сарађују са сопственим идејним противницима, неголи с истомишљеницима. Једни друге не доживљавају као конкуренцију. Трансфер бирача и њихових преференција на релацији Двери – ДСС (Чак и Јеремићева партија је, макар реторички и по неким кадровима, (чак и СРС) светлосним годинама ближа дверјанима од радуловићеваца.) и обрнуто је више него могућ, ако обе странке егзистирају на политичкој сцени. Прелазак из Двери у ДЈБ није – или је готово незамислив. Лутање гласача од Саше Радуловића до Саше Јанковића је могуће, мале су нијансе које их деле, док ће мало који бирач ДЈБ-а пожелети да, након разлаза коалиције, гласа за Двери. На овај начин, једни друге користе као рачић и саса, да прегурају цензус, без опасности претапања бирачког тела. Чист рачун, дуга љубав. Уколико би поступали сходно сопственим програмима и идеологијама, те на тај начин одабирали коалиционе партнере, постојала би могућност претапања бирача и губитка одређеног процента подршке ако би се, лидери сродних странака наметнули као бољи, речитији, образованији, способнији. Овако, у савезу са суштом својом супротношћу, и једни и други тај ризик своде на минимум. То је логика која има математичку потпору. Етички је, сасвим друга прича.

Двери и ДЈБ су решиле да своју торину омеђе, да покушају да унутар политичког биотопа у ком егзистирају заузму што бољу позицију, па тек онда да размишљају о програмима. То је њихово право. Било би пристојно да ово јасно и гласно кажу народу. Скупили смо се само да бисмо прешли цензус. Ћао, нема више, што би рекао покојни Минимакс.

3. Доста је било „Српског становишта“, рекао је увек луцидни др Павле Ботић на вест о склапању ове коалиције. Негативно су се о њој изразили и аутор дела чији наслов фигурира у Ботићевој пошалици, др Мило Ломоар и академик Коста Чавошки. Бошко им је, онда, преко новина, објаснио да није посао Политичког савета да дума о локалним коалицијама, као и да се савет неће сусретати до завршетка избора. Занимљиво је што су ангажовани дверјани, који су се донедавно, заклињали у наведене ауторитете брзо окренули ћурак наопако и почели исте да третирају ко као искључиво саветодавце, ко као оматорела зановетала лишена рационаности и практичног духа. Ту је видљив пад духа нашег просечног сународника. Одједном Југослав Кипријановић и Срђан Ного боље знају шта је за српску политику добро и важно него Чавошки и Ломпар.

Погођени негативном реакцијом дела симпатизера, вође достајебилашкодверјанског удруженог изборног подухвата, лансирале су малоумну тезу да је свако ко их критикује вучићевац. Једнако тупаву логику, да је свако ко с националних позиција оспорава Вучића – корисни идиот, годинама већ развија Жељко Цвијановић, само интелигентније и с више стила.

4. Лично, не мислим да је ова коалиција сувише штетна за српску патриотску политику. Двери су, по мени, за кратко време свог политичко партијског деловања, показале да нису оно што смо од њих очекивали и да су, тек једна од многих странака, чији су лидери пали на истом испиту на ком је индекс враћен и другим политичарима – амбицији и сујети. Демократска странка Србије, једини преостали представник озбиљне родољубиве политике је прикована за земљу, иако покушава прилично квалитетним наступима и каналима комуникације, да се приближи јавности. Мислим да је хипотека прошлости претешка за њена нејака леђа и да ће је тај терет смрвити, можда већ на овим изборима, а можда по губитку парламентарног статуса коју годину касније. Могуће је, наведимо и то, да ова дверјанска непринципијелност прелије део њихових гласача ДСС-у па да ова ипак преживи. Но, то ми делује недовољно вероватно.

Анализи ваља додати и улогу СРС. И тамо, несумњиво, има српских патриота, али бизни Војислава Шешеља не трпи политику. Зато радикале више не рачунам у потенцијалне савезнике. Без Шешеља и његових доглавника, била би то друга ствар.

Можда ће пропаст ових партија отворити простор израстању једне нове снаге, која ће друштву понудити сасвим друкија, оригинална решења, без страха у дирање свете краве, садашњег облика представничке демократије. Та би снага могла и чвршће да се ослони на конзервативно хришћанску мисао, те да формира систем вредности који би био лек за пресахлу душу овог народа.

Васкрсења не бива без смрти. Зато, нема очајавања, нема предаје. Будимо храбри и истрајни, па ћемо се, једног дана и ослободити.