Никола Варагић: Одговор Остоји Симетићу

 

Никола Варагић

 

 

Поводом текста Остоја Симетић: Сердар Боле и војвода Радуле

 

 

Није свако, ко у овом тренутку критикује коалицију Двери и ДЈБ, вучићевац. Мислим да ти из неких других, својих разлога, критикујеш Двери и Доста је било.

Вучићевац је онај националиста који критикује Двери више него СНС и не би потписао Апел. То се односи на напредне националисте који више нападају Двери него СНС. Ти критикујеш СНС колико и “жуте“, потписао си Апел. Бошко је исто као и ти потписао Апел. Коалицију Двери и ДЈБ критикују и они који подржавају Ђиласа и они попут Кесића и Њузнета који су за улазак у ЕУ. Двери и ДЈБ желе да победе напредњаке, али да се “жути“ не врате на власт.

Остоја Симетић

Такође (ни ово се не односи на тебе), приметио сам да је међу онима који говоре да је Бошко сујетан човек много сујетних људи, који се одмах наљуте ако не прихватиш њихов савет или план, а они наравно мисле да је то што они предлажу најбоље решење за Србију, само да нађу неког да га спроведе у дело уместо њих.

Колико сам разумео, за Двери није било спорно да уђу у коалицију са ДСС, него је за ДСС било спорно да уђу у коалицију са Двери и ДЈБ. Штета што нису, нисам сигуран да ДСС може да уђе у скупштину ако самостално изађе на изборе. Надам се да је разлог зашто су у ДСС толико против ДЈБ баш то што кажу – зато што је ДЈБ “гејфрендли“, а не зато што би да се испитају спорне приватизације.

Званична политика ДЈБ је да су против тзв. “унутрашњег дијалога“, против уласка Србије у НАТО и за замрзавање преговора о уласку Србије у ЕУ на најмање годину дана, док се ми, грађани Србије, не договоримо да ли уопште желимо да уђемо у ЕУ. Дакле, ДЈБ се разликује од покрета Саше Јанковића (посебно сада када је подржао Ђиласа), а посебно од ЛДП.

У ДЈБ има неолиберала које помињеш, али има и православаца који славе славе и пишу ћирилицом… Нисам члан Двери, гласам за Двери, али имам и пријатеље и познанике који гласају за ДЈБ и пијемо кафу без икаквих проблема – мало ја њих зезам, мало они мене, али су наши односи коректни и желимо исто – ефикасну државну управу, владавину права… Међутим, и ти и они имате нешто заједничко (пошто се не познајете) – ти мислиш да су сви они нека страшила (не кажем да нема и таквих, али таквих свуда има), а они мисле да си ти страшило (скоро исто као и Владислав Ђорђевић). Истина је да нико од вас није страшило.

За политичку сцену није добро, ако си права опозиција, да нестанеш са политичке сцене. Да би био независан (самосвојан) у политици, мораш да се финансираш тако да не зависиш од било кога. Пошто у Србији велики новац за озбиљну политику можете да добијете само од тајкуна који су учествовали у приватизацији и корупцији, или од странаца, остаје као ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ – улазак у скупштину, јер тако добијате новац за своју странку из буџета државе, те тако никоме нисте дужни и слободни сте да говорите шта хоћете.

Али, да би говорили у медијима, морате да имате приступ медијима. Људи попут Бошка Обрадовића и Саше Радуловића, који указују на корупцију, који нису учествовали у приватизацији, немају приступ медијима, забрањено им је да се појављују у великим медијима. Како онда могу да дођу до народа? ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ је улазак у скупштину, јер РТС мора да преноси седнице скупштине и цела Србија може да те чује и види. Баш због тога режим и у скупштини највише кажњава посланике Двери и ДЈБ.

Дакле, ако сте мала странка која се бори против моћног режима и окупатора, без много савезника, најбоље, и у овом тренутку, једино решење да обезбедите опстанак на политичкој сцени, а тиме сачувате и клицу отпора против режима и окупатора, јесте улазак у скупштину, јер се тако обезбеђује финансирање и појављивање у медијима.

Да ли ће се и када “отворити простор израстању једне нове снаге, која ће друштву понудити сасвим другчија, оригинална решења, без страха у дирање свете краве, садашњег облика представничке демократије“, не знам, али док се не створе ти услови, мора нешто да се ради, да се пружа отпор, јер ако се уопште не боримо, ако нестанемо са политичке сцене, неће се никада створити. У овом тренутку, далеко смо од критичне масе која би била спремна да подржи промену државног уређења и политичког система, па да држава и Црква поново буду у симфонији.

Да ли Двери и ДЈБ праве грешке? Праве. Да ли могу боље да раде? Могу. Да ли могу сами нешто да ураде? Не могу. Исто важи за нови ДСС.

Бошко Обрадовић и Саша Радуловић

Политички циљеви Двери су, верујем, и даље исти као и твоји, или ДСС, тј. свих потписника Апела. Очигледно је да се не слажете само у начину како да се дође до циља.

Подржавам већ пар година стварање коалиције између Двери и ДЈБ зато што у ДЈБ постоје људи који се озбиљно баве економијом, а опозиција, посебно националисти, је у дефициту са добрим економистима који су спремни да се баве проблемима које имамо у привреди и стварају нову економску политику. Био сам међу организаторима Конференције младих лидера из дијаспоре 2009. године и међу говорницима су били Бошко Обрадовић и Саша Радуловић. Тада нико (шира јавност) у Србији није знао за њих, нити су они производ овог система – Бошко Обрадовић је растао кроз Цркву, а Саша Радуловић се вратио из расејања. Тада сам говорио да треба да уђу у политику, да покрет Двери треба да изађе на изборе.

Затим, подржавао сам стварање коалиције између Двери и ДЈБ зато што морамо да водимо дијалог и са онима који нису православци (без обзира на попис, они који нису црквени чине већину у српском народу), зато што нећемо да делимо народ (шта је следеће – да се у политичком смислу делимо и према томе ко је за владику Артемија, митрополита Амфилохија или за владику бачког Иринеја, итд.), зато што као хришћани разликујемо грех од грешника и знамо да се грешник у сваком тренутку може покајати и постати праведник, а наше је да праштамо и да се радујемо повратку сваког заблуделог брата као што се отац радује повратку блудног сина.

Они који су се у последњих 20 година обогатили на грбачи овог народа, покушавају да онемогуће појаву било какве политичке снаге која би могла да покрене питање спорних приватизација, која би заиста урадила унакрсну процену имовине политичара, судија, генерала, тајкуна, итд. Можда у томе неће успети ни Двери и ДЈБ, али су, изгледа, једини решени да то покушају, и једини нису повезани са онима који су учествовали у шверцу и спроводили приватизацију у Србији, током деведесетих и после 2000. године. Према мом мишљењу, питање развоја привреде и успостављања владавине права је најважније питање (јер је са тим повезана борба против “беле куге“ и одласка младих у расејање), ако смо се већ сложили да је најбоље решење за Косово и Метохију у овом тренутку стање “замрзнутог конфликта“.

Ми можемо да спроводимо рехристијанизацију и водимо борбу са ослобођење и кроз систем (нпр. улазак у скупштину и појављивање на РТС) и ван система – где год се отвара простор за деловање, треба то искористити и деловати.

 

 

4 коментара


  1. Ма, како да не!
    Аргументација којом је Бошко Обрадовић бранио ову коалицију је замало па необорива и свуда применљива.
    Ерго, на Космету Двери би се могле удружити са „Покретом Самоопредељење“ („Vetëvendosja e Lëvizjes“) са веома чврстом аргументацијом: Све поштен до поштеног.

    Варагић:
    „Ми можемо да спроводимо рехристијанизацију и водимо борбу са ослобођење и кроз систем (нпр. улазак у скупштину и појављивање на РТС) и ван система – где год се отвара простор за деловање, треба то искористити и деловати.“

    НЕ МОЖЕМО!
    Сама оваква идеја, испољена на било који начин, макар и кроз наизглед легитимну толеранцију и/или релативизовање Вучићевог пара-аустрофашистичког велеиздајничког режима је дефетизам и колаборација.
    Не може се ништа на боље променити „кроз систем“, као што се ни Титов окупаторски или Милошевићев титоидни велеиздајнички режим нису могли бити оборени „ћоравим кутијама“.

     
    Одговори

    1. @Ђорђе Ивковић

      Постоји разлика између система и режима. Није свако ко је део система истовремено и део режима. Неки систем увек постоји. Овде се ограничавам на скупштину, где можете да уђете као опозиција и да останете или делујете као опозиција режиму. Систем је још шири појам, јер обухвата и оно што нема везе са политиком. На пример, школски систем, здравствени систем, итд. Свуда може да се делује и мењају ствари на боље.

      Што се тиче Самоопредељења – прво, не знам много о том покрету ни о људима који га воде, друго, не знам шта сте тачно хтели да кажете. У сваком случају, и на Космету морамо да водимо дијалог са Албанцима, али са онима који нису чинили злочине над Србима и који неће да прогоне Србе. Да ли су то ти из Самоопредељења или ће се појавити неки потпуно нови албански политичари у будућности, који ће одустати од стварања независне државе, не знам.

       
      Одговори

      1. Г. Варагићу,
        Пратим Ваша писања, и сигурно је да сте поштен, добронамеран и умерен човек. На жалост, умереност често или најчешће доноси више штете него користи.

        Погледајте Скупштину Србије – чему служи опозиција, а поготово њен патриотски (са и без наводника) део сем што режиму А. Вучића даје привид демократије, а сама се компромитује. И оно што кажу, у медијима се искриви или прећути. Сами себе саплићу.

        Што је најгоре, својим присуством у Скупштини дају легитимитет режиму за наступајућу велеиздају по свим правцима. Отуда је и амерички амбасадор Скот инсистирао да ДС етц на поновљеним изборима на неким изборним местима гласају за ДСС, Двери и сл, и да их угурају у Скупштину. На жалост, већина неће да разуме ту тако једноставну ствар. Да су све патриотске партије одлучно бојкотовале изборе и тако излазност обориле испод 50% а у Скупштини оставе само СНС и трабанте, не би било ни предаје Космета, промене Коштуничиног Устава итд. Имали би стање парламентарне кризе која режиму веже руке. Једноставно, тако ствари функционишу у политици.

        Радуловић се ни по чему, ама баш ни по чему, не разликује од Вучића или Чеде Јовановића. Сачувај ме Боже поштења стечајних управника. То што ће Двери освојити неколико мандата у Скупштини града Београда не значи ништа, сем вероватно за тих неколико Дверских посланика који ће имати прилике да се „уграђују у приче“.

        „Самоопредељење“ је Шиптарски покрет на Космету који се отворено и ПОШТЕНО (за разлику од других тамошњих политичких фактора ) залаже за Велику Албанију. Дакле, испуњавају ОСНОВНИ УСЛОВ који Бошко Обрадовић истиче (поштење), те могу у коалицију: „Знамо ми њих, знају они нас, радићемо на пословима око којих се слажемо, а разлике остају“.
        Као што видите, политика Двери је у ћорсокаку.

         
        Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.