Миленко Вишњић: Балканска унија је алиби за признање Косова

Шеста држава Уније је Косово, уз Србију, БиХ, Црну Гору, Македонију и Албанију. Дакле, формирањем такве Уније, Запад постиже најмање три стратешка циља: признање Косова од стране Београда, елиминисање Русије са Балкана и одбацивање Републике Српске од Београда. Шта ће бити са „специјалним везама“ Београда и Бањалуке, сам Бог зна?

Вучићев сан се остварује, иако је већина Срба против

Вучић је изјавио за РТС да је његов сан да буде успостављена царинска унија свих земаља на Балкану (укључујући Косово), али да је његов једини страх нестабилност региона.

– С друге стране, чињеница је да већина Срба мисли да улазак у ЕУ угрожава наше националне интересе, али то је наш стратешки циљ. Ми желимо добре односе с Русијом и то није, како многи кажу, седење на две столице – рекао је Вучић.

Није тешко закључити шта Вучић мисли о „већини Срба“; очито је да Вучић игнорише став те већине! Против признавања Косова, још је већа „већина Срба“.

Ово није српски национални интерес, чак ни за оне „србе“ који подржавају овакву издајничку политику; српски народ не жели да задужује своја поколења за ауто пут Ниш – Мердаре. Од Мердара до Приштине, наводно би финансирала од Београда призната држава Косово.

Прикључењем Хрватске ЕУ, Берлин и Брисел су ставили тачку на даље проширење те заједнице, али не и НАТО-а. Повезивање државица тзв. „Западног Балкана“ у јединствену царинску унију, само је компромис западних интереса – обавезно у НАТО, без прикључења ЕУ.

Притисак на земље „Региона“, преко својих марионета, да постану чланице НАТО-а се стално појачава. Преко црногорске Коза ностре, та државица се већ неуставно придружила Алијанси; преко осталих Коза ностри, сада је ред на Србију, а затим БиХ и Македонију.

Између осталог, циљ пројекта „Западни Балкан“ је да заустави економски и политички утицај Русије у „Региону“, посебно у Србији и Републици Српској. У оквиру овог пројекта, Србија се обавезује да одржава заједничке војне вежбе са Хрватском, Албанијом и БиХ, сходно договору о војној сарадњи са НАТО-ом.

Циљеви Уније – српски национални „интерес“

Према пројекту тзв. „Царинска унија Западног Балкана“, и захваљујући својим локалним марионетама, стратегија Запада постиже додатна три циља:

прво, искључујући проширење, обезбедиће се потпуна економска зависност од ЕУ, нека врста економског протектората над државицама „Региона“, које ће економски бити строго контролисане, остављајући им нека колонијална права;

друго, НАТО ће имати потпуну војну контролу над целим „Регионом“;

и треће, претходна два циља ће потпуно елиминисати руски утицај, код Срба посебно.

Србија никад не може постати чланица ЕУ без придруживања НАТО-у. Запад управо гура супротну стратегију – преко пројекта „Царинска унија Западног Балкана“ – улазак Србије и других земаља „Региона“ у НАТО, без пркључења ЕУ.

Главни циљ НАТО-а је да се заустави било каква сарадња, пре свега Србије са Русијом, као и да се Русија потпуно протера са Балкана. Говорећи о потреби „укључивања шест балканских држава у међународни систем“, амерички војни аташе у Београду је подразумијевао да се тиме зауставља руски утицај у „Региону“, а да Брисел (Берлин) има потпуну елономску, а НАТО војну контролу.

Пријатељи НАТО-а започели

Први споразум са НАТО-ом, којим се регулише транзит НАТО трупа преко територије Србије и Црне Горе, потписан је још давне 2005. године. У 2006. години, са САД су потписана три споразума за пружање заједничких услуга и сарадња против ширења оружја, развоја војних односа и коришћења војне инфраструктуре Србије.

У децембру 2006. године, Србија се придружила пројекту Партнерство за мир. НАТО је инсистирао на томе, а ДОС-ова влада је с одушевљењем то прихватила. Иако је у децембру 2007. године Скупштина Србије усвојила одлуку о војној неутралности, добра војна сарадња са НАТО-ом је настављена до данашњих дана.

ДОС-ов кадар, Драган Шутановац, бивши министар одбране Србије, много је труда уложио да ојача војну сарадњу Србије са НАТО-ом. Припремајући Србију за придруживање НАТО-у, Генијалац је реформисао српску војску према западном моделу функционисања, слабећи јој на снагу веће веће полицијске станице.

Србија се обавезује да усвоји НАТО кодификациони систем уговором из 2011. године. Прескачући остале спорадичне договоре и уговоре, долазимо до промене власти 2012. године. „Свеже снаге“ су требале завршити започето. Власт се променила али не и систем уништавања Србије и српаства.

Пријатељи НАТО-а завршавају

Дакле, „најважнији“ споразум са НАТО-ом је потписан у фебруару 2016. године. Да би све било по закону, западне скутоноше су гласали и за Закон о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и НАТО-а, што је за патриоте значило улазак у Нато пакт. Тадашњи председник Србије, Томислав Николић, је одговорно то оверио својим рукописом.

Тада још премијер, Александар Вучић је једном јавно изјавио, да „Србији треба НАТО као савезника за заштиту српског народа на Косову“, претходно потпиусујући Тајну конвенцију – тзв. Бриселски споразум, који је косметске Србе избацио из Србије.

На истом послу, Ивица Дачић, тада министар иностраних послова је уверавао свој вољени народ, да „одбијањем блиске сарадње са НАТО-ом значи издаја националних интереса Србије.

„НАТО подвргава Србију посебном облику понижавања. Ово је наметање стокхолмског синдрома [Србима], када се жртве приморавају да воле и јавно признају да желе да буду с непријатељем, “ каже Марија Захарова, портпарол Министарства спољних послова Русије.

„Ако је српска влада спремна да води Србију у такав геополитички ћорсокак, онда ће се Србија сама суочити са својом судбином. Српски народ мора одлучити о својој будућности. Не могу направити прогнозе. У Црној Гори, народ се готово помирио са чланством у НАТО-у „, каже Игор Коротченко, руски стручњак и главни и одговорни уредник часописа „Национална одбрана“.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.