Бранкица Јанковић, упозорење за јавност: Владислав Ђорђевић шири јерес!

19. јануар 2018. (извор: веб сајт повереника за заштиту равноправности, http://ravnopravnost.gov.rs/upozorenje-za-javnost-plakat/), вест је истог дана објавио и РТС (http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3008916/poverenica-unapredjenje-polozaja-zena-nije-pretnja.html):
„Поводом плаката којим се промовише предавање Владислава Ђорђевића садржине „Мушкарци мирно: Феминизам као разарајући фактор нације у војсци и осталим државним институцијама окупиране Србије”, повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић упозорава на штетност порука у којима се унапређење положаја жена дефинише као претња за мушкарце и друштво у целини.

Пропагирање стереотипних идеја о месту жене у друштву и предрасуда заснованих на родним улогама, као и заговарање пракси које искључују жене из јавног живота, не доприносе унапређењу равноправности и толеранције као основних вредности сваке модерне демократије, закључује повереница.“

Као прво, повереница није добро прочитала или разумела назив предавања, јер у њему пише да је феминизам, а не унапређење положаја жена, означен као претња за мушкарце и друштво у целини. Друго је што феминисткиње, а она је њихова перјаница, представљају да је политика коју воде усмерена на унапређење положаја жена, што је теза која се може са више аспеката оспорити. А да је родна равноправност коју заговарају претња за мушкарце и друштво у целини, то је сигурно и биће у кратким цртама показано, као и претходна тврдња.

Под изговором заштите жена од насиља, намећу нам се закони који произлазе из феминистичке Истанбулске конвенције Савета Европе, који заправо не спречавају насиље већ га додатно потпирују неравноправним третманом мушкараца и жена, и де факто тезом да је жена увек невина жртва, а мушкарац насилник и монструм (зависно од исхода сукоба). Овако црно-бело представљање проблема партнерских сукоба је упрошћено до те мере, да у њега могу поверовати само људи који немају искуства, не размишљају, или су плаћени или застрашени да тако размишљају. Реалност је много нијансиранија, и динамика сукоба који доводи до насиља и смртних исхода је дугорочна, сложена, и ретко кривица само једне стране. Жене су кроз институције и ове законе охрабрене да се супротстављају мушкарцима јер их систем претерано штити, па се мушкарци све више осећају угрожени, сатерани у ћошак и неправедно, а често и лажно оптужени. Закон о спречавању насиља у породици, и нацрт Закона о родној равноправности као његов наставак и проширење, створени су да дају широка овлашћења полицији и судству да процесуирају и пријаве потенцијалног насиља, значи оног које се није ни догодило, само на бази израженог страха жене да би до насиља могло доћи. Ово је очигледно направљено да би се могло злоупотребити, а жене се саветују у центрима за социјални рад да пријављују од ружне речи као вербалног насиља, до притужби на трошење „заједничких“ пара као облик економског насиља. Овакво ситничарење даје женама за право да се понашају како хоће, а понашање мушкараца је под сталном присмотром. Под руководством феминистичке НВО Аутономни женски центар, која социјалним радницима, полицији и тужилаштву непрестално држи семинаре и надгледа њихову примену нових закона, систем прогона мушкараца је пуштен у погон 1.7.2017, од када је забележен шестоструко повећан број пријава у односу на исти период годину дана раније. Мушкарци се насилно „удаљују“ из својих домова, задржавају у затворима, а потом им се изричу мере забране приласка „жртви“, што ефективно значи и својој деци и имовини. Животи десетине хиљада мушкараца се уништавају без икакве провере, јер је жртвени феминизам постао државна идеологија, да цитирам поменути плакат, „окупиране Србије“. Тиме се, често непотребно, разбија и јединство породице, и дестимулиши млади да је заснивају када је већ тако небезбедно место за оба партнера. Ови закони писани су у феминистичким НВО, и донешени под сталним притисцима и на бази феминистичких истраживања која су насиље десетоструко и више пута преувеличавали (истраживање социјолошкиње Весне Милетић-Степановић која је нашла да чак у 83 одсто испитиваних породица постоји неки облик понашања који чини насиље над женама, мада се загледањем у детаље види да се само у 4,5 посто породица ради о неком облику физичког насиља, а „висок индекс насилности“, где један партнер добија батине, се среће само у 0,2 посто породица). Стално инсистирање на насиљу у породици, а од усвајања Закона о родној равноправности прогон ће бити проширен и на радно место, случајне сусрете, универзитете, и свуда где долази до интеракције између мушкараца и жена, свакако ће довести до удаљавања полова, повећања сукоба због неравномерне одговорности, смањења броја бракова и осталих веза које резултирају децом, и до општег распада друштва.

Други правац на коме се инсистира у циљу унапређења положаја жена је запошљавање путем квота које се стално повећавају. Тиме се мушкарци стављају у неравноправни положај, а послодавци обавезују да запосле жену иако имају квалитетније мушке кандидате. Ово насиље над њима се оправдава термином против кога нико не сме да устане јер ко би могао да буде против равноправности жена и мушкараца. Међутим, родна равноправност је орвеловски термин који има супротно значење од номиналног, јер заправо уводи неравноправност за коју каже да је оправдана неравномерном заступљености жена на позицијама моћи и у запошљавању. Боркиње за родну равноправност не траже изједначавање са мушкарцима на позицијама које захтевају тежак, рискантан, и мало плаћен рад, која су “традиционална” мушка занимања, нити желе да се изједначе са њима по дужини живота и радног стажа, броја у саобраћаним и несрећама на раду, броја у затворима и статистикама самоубистава и других насилних смрти. Родна равноправност је брутално отимање руководећих позиција мушкарцима, као што је и развод отимање деце и имовине од мушкараца. И у запошљавању се полази од злонамерне интерпретације статистика, па се тврди да су жене за ИСТИ рад плаћене мање од мушкараца, као и да је мања запосленост жена последица њихове дискриминације. Ово прво је теза коју здрав разум оповргава чињеницом да је циљ сваке производње профит који се повећава смањивањем трошкова у које спадају и плате запослених, и да нико не би запошљавао мушкарце ако би жене могао да плати мање за исти рад. Мања запосленост жена је последица тога да су оне чешће него мушкарци издржавана лица, у истом проценту колико су мање заступљене у радно ангажованом становништву, што се лако може документовати подацима Републичког завода за статистику. Отежано запошљавање мушкараца као последица родних квота је много већи друштвени проблем него мања запосленост жена (која и није проблем, већ последица нетражења посла јер су добровољно издржавана лица, или лица која се брину о члановима породице, домаћинству, или корисници пензија, уштеђевине и осталих прихода других чланова породице). Владислав није противник укључивања жена у јавни живот, али заговара да оно треба да буде добровољно, поступно и на тржишним принципима одабира најбољег кандидата, а не наметнуто законима који женама омогућавају запошљавање које није пропорционално њиховом учешћу у тим делатностима, као што је несразмера између малог процента жена у чланству политичких партија и великог процента на позицијама народних посланица, одборница у скупштинама, и чланица Владе. Оваква промоција на бази пола отежава приступ мушкараца наведеним позицијама, као и запошљавању у сферама у којима се примењују квоте за жене као мање заступљени пол. Због стереотипних родних улога, незапослени мушкарац готово и да нема шансе да заснује породицу, док за жену то није проблем. Стога насилно запошљавање жена (повереница вероватно то изједначава са унапређењем положаја жена) јесте претња за мушкарце и друштво у целини, јер одмаже решавању демографског проблема. „Унапређење положаја жена“ је еуфемизам од кога ће имати корист само мали број жена, да добију добро плаћене позиције док ће мушкарци и даље обављати већину конкретног рада, а штету многи и многе (које ће остати неудате и без порода). Дакле феминистичка идеологија јесте веома опасна и штетна по друштво у целини, јер мотивише жене да након инсценираних развода одгајају децу у једнородитељским „породицама“, што свакако није у њиховом најбољем интересу, охрабрују жене да лажно пријављују мушкарце како би дошли до њихових друштвених положаја, имовине и деце, што ће мушкарце чинити све огорченијим, а због пристрасности институција и закона женама, доводиће до све већих међусобних сукоба, насиља и смртних исхода. Држава ће јачати, полицијска и законска репресија такође, док не склизнемо у тоталитарно матријархатно друштво где ће свако неслагање, па и предавање против кога сада повереница упозорава јавност, бити квалификовано као говор мржње и грубо санкционисано.

Истовремено, поверенице за заштиту равноправности никада нису устале у заштиту очева који су после развода најдискриминисанија група становништва, јер до старатељства над својом децом могу доћи само ако су мајке потпуно незаинтересоване или крајње неподобне. Коришћењем речника важећег закона: „Према мушкарцима се деценијама врши вишеструка, поновљена и продужена дискриминација, која је дефинисана члановима 4, 5, и 6 Закона о равноправности полова из 2009. године, тј. неједнако поступање, давање првенства у додељивању вршења родитељског права мајкама (у 90% случајева), које има за последицу да групи отежа, угрози, или онемогући уживање или остваривање људских права и слобода у породичној области. Над њима се спроводи и посредна дискриминација, што је свако неоправдано разликовање, искључивање или ограничавање којима се у истој или сличној ситуацији група лица, на основу пола као личног својства, ставља у неповољнији положај, вршењем радње (додељивања вршења родитељског права) која је привидно заснована на начелу једнакости и недискриминације. Ограничавање приступа оца детету, као последица злоупотребе самосталног вршења родитељског права, често доводи до трајног отуђења између детета и оца, што је најбруталнији облик насиља према детету са трајним психолошким и социјалним последицама по њега, које је у супротности са правима детета на оба родитеља према повељи УН“.

Што се тиче укључивања жена у војну службу, навешћу три примера из САД који осликавају последице овог процеса ако се инсистира да до промена дође одмах и без поступности:
1. Морнаричка поручница Кара Халтгрин (Hultgreen) погинула је у октобру 1994. приликом слетања на носач авиона, због погрешне процене раздаљине. Званична истрага је потврдила да је узрок несреће вишеструка почетничка грешка пилота. Невоља је била у томе што је исте, недопустиве погрешке учинила и приликом испита слетања пар месеци раније, али због политике једнаке родне заступљености, надлежни адмирал је наредио да јој се дозволи још ванредни излазак на испит, где је слетање оцењено као задовољавајуће.
2. Истраживање Merideth Bucher, мајора из Maxwell Air Force базе, је показало да удар на борбену готовост трупа у рату у Персијском заливу, у јединицама где су жене чиниле већи део, је ишао и до 30% због трудноћа жена војника које су морале бити повучене из службе (до трудноћа је долазило са намером да се избегне одлазак у рат, а задрже високе плате које се примају у мирнодопско време у антиципацији службе у рату).
3. Медији су пуни извештаја у којима се војна лица оптужују за сексуално узнемиравање (мобинг) или силовање подређених кадета и жена на нижим позицијама од оптужених. Због политике родне равноправности војни команданти су под притиском да осуде војнике и у недостатку доказа, чак и за лажне пријаве силовања.

У закључку, позвао бих све заинтересоване на горњу трибину да сами оцене да ли је Владислав Ђорђевић или феминизам већа претња унапређењу истинске равноправности и толеранције као основних вредности сваке модерне демократије.

 

сваке среде за СКК пише Михаило Алић

http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

 

1 коментар


  1. Добар текст о ономе што ја понекада називам најопаснијом идеолошком кугом у историји човечанства. И то нажалост није први пут. Сетимо се само и тога да су највећи подржаваоци Бечког сликара, у слободно време фирера Немачког рајха, биле жене. Жена је била та која је насела на лаж змије у врту еденском..

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.