Саша Недељковић: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И САВЕЗ СОКОЛА

Насупрот непријатељству великог дела римокатоличке цркве Српска православна црква је подржавала Савез Сокола. Са своје стране соколи су заједно са другим друштвима учествовали у свечаностима које организовала црква. Архитекта Момир Коруновић, један од чланова управе Савеза Сокола, бесплатно је радио планове како за православне цркве тако и за соколске домове. Патриjарх Варнава је Соколском друштву у Пљевљима поклонио соколску заставу.

Видовдан је 1935. прослављен од сокола на Далматинском Косову. На Видовдан Книнско соколско окружје (друштва Книн, Дрниш, Кланац, Сиверић и Кистање) приредило је јавни час. Јавном часу присуствовала су скоро сва друштва жупе Шибеник-Задар. Друштво Шибеник учествовало је својом музиком и великим бројем свог чланства. Изјутра су стигли возови са соколима и гостима. Ванредним возом, којим су дошли соколи из Шибеника, допутовао је патријарх Варнава са својом пратњом. Пред станицом је формирана поворка са три музике, 6 соколских застава, масом чланова соколских друштава, чета и грађанима. После подне одржан је јавни час, на коме су наступиле све категорије у простим вежбама. На прославу Видовдана на Далматинском Косову дошли су патријарх Варнава са пратњом, подбан Приморске бановине Здравковић, сенатор Десница, бивши министар Суботић, командант книнског гарнизона генерал Терзић са официрима и велики број највиђенијих људи Северне Далмације. На свечаности је присуствовало преко 12.000 људи, од којих је било преко 2.000 сокола из жупе Шибеник-Задар на челу са старешинством жупе. (1) У ноћи између 18 и 19 маја 1935. кренуло је преко 600 сокола и соколица из жупе Осијек на Опленац да се у име свих припадника жупе поклоне гробу краља Александра. Посебан воз са члановима предвођеним управом жупе, стигао је на станицу Село Бања око 6 часова ујутро. Одатле су кренули делом пешке, делом колима преко шумадијских брежуљака на Опленац. Окупили су се око 9 сати пред задужбином, сликали се и сви заједно кренули у крипту. Ту су два свештеника, сокола, одржала помен, а старешина жупе Д. Петровић одржао говор. Затим је у име жупе Осијек положио на краљев гроб калеж са груменом земље са родне груде Штросмајерове. Учесници ходочашћа редом су прилазили гробу и остајали у шутњи одајући почаст. Разгледавши задужбину и место Тополу соколи су се истим путем вратили у Осијек. (2) Поводом смрти которског бискупа др. Франа Ућелинија Тице, члана сокола, 1 јуна 1937, патријарх Варнава упутио је своје саучешће. (3)

Српска православна црква и Савез Сокола борили су се против конкордата са Ватиканом. Српска православна црква организовала је 19. јула 1937. литију за оздрављење патријарха Варнаве. Управник града Аћимовић забранио је одржавање свих зборова. И поред забране испред Саборне цркве у Београду окупило се више хиљада грађана. Литија је кренула на челу са митрополитом Платоном, бројним свештенством, опозиционим политичарима и соколима, четницима и члановима Народне одбране. Жандармерија је интервенисала. (4)

Поводом смрти патријарха Варнаве у ноћи између 23 и 24 јула 1937. Савез Сокола Краљевине Југославије упутио је Светом архијерејском синоду саучешће : „Дубоко ожалошћени превременом смрћу Његове Светлости Патријарха Варнаве, југословенско Соколство жали Блаженопочившег Патријарха и као поглавара Српске православне цркве и као велику националну личност, чији је рад био увек дубоко надахнут народном светосавском идејом и тежњом за подизањем братства и љубави у целом нашем народу. … .” На састанку извршног одбора Савеза Сокола одлучено је да се на одар патријарха положи соколски венац и да се уз венац на државној тробојци напише : „Великом националном борцу Патријарху Варнави – Савез Сокола Краљевине Југославије”. На Комеморативној седници извршног одбора Савеза Сокола присуствовали су и управа Соколске жупе Београд, као и и старешине свих соколских друштава из Београда и Земуна. Седница је одржана у свечаној дворани Соколског савеза, односно у дворани у којој је краљ Александар објавио уједињење 1 децембра 1918. Комеморативну седницу отворио је Миливоје Смиљанић, заменик старешине Савеза. У свом говору између осталог рекао је : „ … Светосавска црква, коју је достојно заступао Патријарх Варнава, била је увек стожер, око кога се окупља националан свет. У таквој цркви видимо снагу, која је давала народу веру да издржи све тегобе наше националне Голготе. Патријарх Варнава као поглавар те цркве, радио је за свој народ и као прави национални борац, а не само као његов свештеник и првосвештеник. …”.После су говорили Радивоје Радуловић, др. Миодраг Драгић, Сава Сурутка, Миро Стојановић и А. Штефан. Истакнута је улога патријарха Варнаве у раду соколства. Као епископ у Скопљу био је члан управе Соколске жупе Скопље. У свим великим соколским приредбама лично је учествовао или преко изасланика, шаљући патријаршијски благослов раду Савеза Сокола. После завршене комеморативне седнице сви присутни представници Савеза Сокола, Соколске жупе Београд и београдсјих соколских друштава упутили су се корпоративно Саборној цркви да се поклоне и целивају одар патријарха Варнаве. Затим су прешли у патријаршију. После су отишли епископу загребачком и подпредседнику Светог архијерејског сабора, др. Доситеју. Епископ Доситеј примио је соколе у својој канцеларији. Епископ Доситеј одговорио је соколима : „…У великој несрећи која нас је снашла ми видимо утеху што се уз нас налазе народ и соколи. Утолико пре што ја знам добро, како је Блаженопочивши наш Патријарх Варнава мислио о соколима и како је његова душа била испуњена мислима о соколском и националном раду југословенског соколства. Молим вас да свој браћи соколима изразите нашу дубоку захвалност на својим изјавама и раду. …”. (5) Свети архијерејски синод је тражио од власти да приликом сахране патријарха Варнаве 29. јула 1937. ред одржавају соколи и четници. (6)

Соколска штампа пратила је активности патријарха др. Гаврила Дожића. Устоличење новог патријарха др. Гаврила Дожића било је 22. фебруара 1938. у Београду. Нови патријарх је у првој својој беседи у саборној цркви истакао : „Спремни смо проповедати љубав, братство, јединство, слогу, једнакост и равноправност са свима осталим суграђанима наше простране домовине, јер нас веже братство и крв, крв словенска.” (7) Патријарх др. Гаврило Дожић посетио је Сремске Карловце. Након доласка посетио је и римокатоличку цркву, где се помолио богу и захвалио правим братским хришћанским речима католичком жупнику на његовом поздраву. У часопису „Братство” истакли су : „Тако је и нови патријарха показао како схваћа српска православна црква начело : Брат је мио које вере био.” (8) Приликом полагања камена темељца за Соколски дом на Цетињу патријарх Гаврило истакао је : Поред наше славне војске, која је наше име разнела по целом свету, само је још Соколство без разлике вере и и племена сложно и с добром вољом служи Краљу и домовини. Због таквог родољубног деловања нашега соколства наша црква поздравља овај рад и благосивље га”. (9)

Соколска чета у Братишковцима, друштво Кистање, жупа Шибеник-Задар, у оквиру Соколске Петрове петолетке, подигла је спомен-чесму „Витешког Краља Александра I Ујединитеља” и положила камен темељац своме соколском дому. Освећење спомен-чесме „Витешког Краља Александра I Ујединитеља” и полагање камена темељца соколском дому извршено је 23. октобра 1938, и тиме најдостојније прослављена двадесетогодишњица ослобођења и уједињења. Помен краљу Александру и свим жртвама палим за слободу, освећење спомен-чесме „Витешког Краља Александра I Ујединитеља” и камена темељца соколском дому извршио је епископ далматински др. Иринеј Ђорђевић, уз асистенцију великог броја свештеника. У име Савеза сокола присуствовао је Паве Ковачев, старешина Жупе Шибеник-Задар.(10)

Румски соколи су 3. маја 1939. ударили темеље свом дому, а на освећењу темеља били су 21. маја 1939. Ђуро Чејовић, министар за физичко васпитање народа, др Јован Радивојевић, бан Дунавске бановине и представници војних и цивилних власти, сокола, месних установа и грађанство. Освећење Дома обављено је 26. новембра 1939. Био је присутан бивши народни посланик среза румског сенатор Димитрије Магарашевић. Савез Сокола представљали су др. Владимир Белајчић и Љубомир Максимовић. Жупу Осек заступао је др. Паја Шумановац, старешина Соколског друштва Винковци, са којим су дошли бројни представници његовог друштва са соколском фанфаром. Од соколских друштава били су заступљени Београд, Земун Матица, Земун I, Панчево, Шабац, Сремски Карловци, Сремска Митровица, Шид, Инђија и Ириг. Сам чин освећења обавио је викарни епископ Викентије Проданов уз асистенцију неколико свештеника. Толерантни и либерални као и сви соколи румски соколи су желели да се чин освећења обави и по обреду римокатоличке цркве. То није било могуће, јер им је било достављено решење ђаковачке бискупије, по коме римокатоличка црква не може то урадити, ако уједно и која акатоличка црква такође освећује. (11)

Предлог о организовању прославе 550-годишњице Косовске битке 1939. дали су соколи из жупа Скопље и Цетиње. Прослава би остала само соколска, да није, у последњи час, Удружење Косоваца у Београду створило план о прослави на широј основи, и тиме омогућили и ширим слојевима народа да учествују. Стизали су представници и чланови четника, добровољаца, Народне одбране, Кола Српских Сестара, … . У највећем броју стизали су соколи, у соколским одорама из варошких друштава и у народним ношњама из сеоских чета. Соколи из жупе Скопље, у великој поворци са музикама, дошли су с воза у станици Косово Поље, док су из жупе Цетиње стигли пешке са југа. Из Црне Горе дошло је 2.000 чланова свих категорија, са десет друштвених застава а из скопске жупе око 3.000 чланова. Придружили су им се соколи из осталих жупа. Из жупе Београд било је око 60 сокола. Многобројна изасланства стигла су из жупа Сплит, Нови Сад, Петровград, Тузла, Крањ, Марибор, Крагујевац, Љубљана, Загреб, Ниш, Сарајево, итд. Свечаност је почела литургијом у Грачаници, на којој је чинодејствовао патријарх Гаврило. Прослава је одржана пред спомеником. Пошто су представници власти и удружења стигли на Гази Местан, дотрчале су соколске штафете, лучоноше, из скопске и цетињске жупе, који су донели пламен из Грачанице и Самодреже. Пламен су предали старешинама жупа Брановачком и Милошевићу, а ови су га предали изасланику Савеза Сокола Смиљанићу, да га уручи патријарху. Патријарх Гаврило је на том пламену упалио воштаницу, истичући значај косовске ватре за српски народ. На прослави су говорили представници цркве, владе и војске, Удружења Косоваца, среза вучитрнског и Савеза Сокола. Сви говорници истицали су значај Косовске битке за развијање националне свести у народу и одали пошту палим херојима. После говора изведен је дефиле војске и сокола. Учествовали су соколи из свих жупа, са старешинством Савеза на челу, и са свим соколским заставама, и три соколске музике. У дефилеу су учествовали и четници, Народна одбрана, ратници, итд. Кад су завршене главне свечаности, чланови соколских чета из жупе Скопље, под вођством Мирка Јовановића, приказали су народу јужно-србијанске народне игре, Русалије итд. У близини Муратовог турбета одржана је слава пешадијског пука „Милош Обилић”. Приређен је свечани банкет, трке, ватромет, бакљада … . Увече је Соколско друштво Приштина приредило свечану соколску академију. На Косову Пољу народ се задржао дубоко у ноћ око музика, народних кола, вашарских шатора и у разгледању историских места и споменика. (12)

Насупрот непријатељству великог дела римокатоличке цркве Савез Сокола је уживао подршку Српске православне цркве. Патријарх Варнаве је учествовао у раду соколства. Као епископ у Скопљу био је члан управе Соколске жупе Скопље. У свим великим соколским приредбама лично је учествовао или преко изасланика, шаљући патријаршијски благослов раду Савеза Сокола. Исто тако рад сокола подржавао је и патријарх Гаврило Дожић. Соколи су заједно са другим друштвима учествовали у свечаностима које организовала црква.

Увек четвртком, за скк.срб пише Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

  1. Прослава Видовдана на Далматинском Косову”, „Соколски гласник“, Љубљана, 5 априла 1935, бр. 30, стр. 7;

  2. Наше ходочашће на Опленац”, „Братство”, Осијек, 15 јуна 1935, бр. 3-4, стр. 19;

  3. Емил Кријешторац, „Dr Frano Uccellini – Tice“, „Монархија“, Котор, Петровдански број, 1994, бр. 8, стр.27;

  4. Никола Жутић, „Вјерски либерализам и југославенство Патријарха Варнаве и Конкордатска криза”, „Историја XX века”, Београд, 2012, вол. 30, бр. 2, стр. 63-82;

  5. Југословенски Соколи клањају се сени Патријарха”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембра 1937, бр. 8, стр. 197, 198, 199;

  6. Никола Жутић, „Вјерски либерализам и југославенство Патријарха Варнаве и Конкордатска криза”, „Историја XX века”, Београд, 2012, вол. 30, бр. 2, стр. 63-82;

  7. Из живота нашег народа”, „Братство”, Осијек, 15 марта 1938, бр. 3, стр. 53;

  8. Др. Гаврило Дожић”, „Братство”, Осијек, 15 маја 1938, бр. 5, стр. 92;

  9. Из живота нашег народа”, „Братство”, Осијек, 15 децембра 1938, бр. 12, стр. 251;

  10. Освећење спомен-чесме „Витешког Краља Александра I Ујединитеља” и полагање камена темеља соколском дому у чети Братишковци”, „Соколски гласник“, Београд 8. новембра 1938., бр. 41, стр. 3;

  11. П. Зидарев, „ Освећење соколског Дома у Руми”, „Око соколово”, Београд, 1 јануара 1940, бр. 1, стр. 12, 13;

  12. Соколске свечаности у Југославији”, „Соколски гласник“, Београд, 16 јуна 1939, бр. 24, стр. 4; Д.М. „Прослава 550-годишњице Косовске битке”, „Око Соколово”, Београд, 9 октобар 1939, бр. 7 и 8, стр. 105; „Свечаности на Косову”, „Соколски гласник“, Београд, 30 јуна 1939. бр. 26, стр. 1,2;