Симо Крајишник: Поверљиво из Шида

Пре неколико дана, сплетом околности нашао сам се у нођном возу који саобраћа на релацији Љубљана-Загреб-Београд. Поред мене, у купеу, седео је млади брачни пар и њихова трогодишња ћерка.

Када смо, у раним јутарњим часовима, прешли хрватско-српску границу и обрели се у Шиду, нашу пажњу привукла је бука које је допирала са железничког стајалишта. Група од 40-ак миграната, стајала је иза импровизованог улаза на пероне и покушавала да се пробије до воза како би отишли ка  Београду када већ на другу страну немају приступ. Са друге стране, стајао је средовечни кондуктер, који је упорно тражио од ,,путника“ да покажу возне карте како би их пустио у воз. Међутим, само неколико намерника је имало карте, па је кондуктер у воз и пустио само њих. Остали су постајали све агресивији у својим настојањима да се домогну воза, све док кондуктер није одлучно почео да затвара капију, виче и одгурује оне који су били најближи уласку на пероне.

Брачни пар је врло нервозно пратио развој ситуације. Били су напети, иако су желели да то прикрију.

Кондуктер је на крају упутио неколико псовки и ипак успео да савлада гомилу. Ужурбаним кораком је кренуо ка возу и дао сигнал за полазак. Док се кретао ка возу, маса му је добацивала нешто на свом, нама неразумљивом,језику. Чинило ми се ипак, да је то била мешавина подсмеха и претњи.

Брачни пар је видно одахнуо. Осетило се огромно олакшање.

Када је кондуктер дошао до нашег купеа, нисам могао одолети да му не поставим питање, како је могуће да се он, потпуно сам, обрачунава са бесном руљом. Значајно ме је погледао, још задихан од претходног обрачуна и рекао:

-Свако вече је овако. Немам никакву заштиту полиције, а нико од колега нема ни воље ни петље да им се одупре. Него, буди фрајер па им изађи на црту. Оседео сам за ове две године-

Са неверицом сам гледао у његову белу косу, и негодујући одмахивао главом, а он је наставио: -Ја сам се заклео, да у мојој смени, без карте, нико неће улазити по било коју цену. Уђу у воз и нико им ништа не може. Могу да раде шта год хоће. На шта бре то личи?!Ево, овде је и дете у купеу…-

Прегледао је карте и наставио даље…

Дакле, ми и наша Србија, дошли смо у фазу да између евентуалног злочина и нас, не стоји држава као симбол моћи и заштите својих грађана, не стоји полиција као њен истурени апарат силе или нека друга институција наше несрећне државе. Не, на нашем бранику стоји само један стари, усамљени, седи кондуктер.

А, сећам се, не тако давно, сваки навијач који је желео да уђе у воз, а није имао карту, немилосрдно је одстрањиван, муњевитом реакцијом наше полиције.

Када сам пар дана касније, размишљао о том шидском, прохладном, јануарском јутру, увидео сам да сцена којој сам сведочио, представља симболичну сцену продужене смрти, не само наше државе, него и смрти целокупне Европе. У овом случају, Европа је оличена у том седом, старом, усамљеном кондуктеру који се журно кретао ка возу, наспрам младих и самоуверених дошљака, који, као да су му својим повицима поручивали: У овај воз можда нисмо ушли, али ускоро ћемо ми бити локомотива.

 

1 коментар


  1. Чим сам их први пут видела, младе мушкарце регрутног узраста, без мајки, жена, деце – ни налик на све оне старце и децу избеглице из Крајине, прошло ми је кроз главу “ Какве , бре, избеглице, ово су освајачи“. Сетила сам се историје и Дечјег крсташког рата. Папа је благословио „невину дечицу“, да иду да ослободе Христов гроб. Сви до једног су завршили или у Средоземном мору, или у јавним кућама дуж трасе пута, или као робље гусара. Да не помињем колико их је умрло од глади и болести успут. И ових ми је жао, али ми је многожалије нас, који их нисмо ни бомбардовали ни разјурили из њихових кућа, а сад морамо да се носимо са њима. Баба Анђа је њихов папа, нрк их она пригрли.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.