Србија европски лидер у насиљу у породици (над женама)

Пошто не можемо да будемо економски, политички или војни лидер, морамо да одаберемо неке егзотичније категорије, као родну равноправност и насиље у породици. Да ли је то ствар престижа, или задатак који смо добили да би се прикључили ЕУ остаје на вама да откријете. Изазов смо прихватили, и прионули на посао, са одличним првим резултатима: по родној равноправности, броју жена у министарским фотељама, смо већ пета земља по реду у Европи, а по доходовном јазу једино Румунија има боље резултате. Да смо тако вредни и успешни на економском плану, где би нам био крај? Потписали смо и примењујемо Истамбулску конвенцију Савета Европе, па имамо и „завидне“ резултате у борби против насиља у породици: шеструко повећање броја оптужница и пријава у 2018. (израчунато на бази података из друге половине 2017, од када се примењује Закон о спречавању насиља у породици) у односу на 2016. годину, и двадесетоструко повећање оптужница и четрдесетоструко пријава у односу на 2004. Као контролна статистика је податак да је број убиства жена у породичном насиљу остао константан, на десетогодишњем просеку од 32 жртве годишње, што нам сугерише да насиље у породици није повећано, већ је само енормно проширена његова дефиниција и санкционисање. Како можемо интерпретирати ове податке?

Поћићу од тога како феминистичка теорија и „наука“ третира насиље у породици приказом истраживања социјолошкиње Весне Милетић-Степановић, објављеног у књизи „Насиље над женама у Србији на размеђи миленијума“ из 2006. године: „Један од основних налаза истраживања је чињеница да насиље над женама у породици ни у ком случају није појава која се само везује за дисфункционалне породице већ да је свакодневна појава у скоро свим породицама: чак у 83 одсто испитиваних породица постоји неки облик понашања који чини насиље над женама“. Веома скраћено о њему се извештава у чланку „Тек свака пета породица без икаквог насиља“ у „Политици“ од 16.3.2010. Насиље над женама, према ауторки је дефинисано тако да мери седам конкретних понашања, која су дата на скали, од најмање опасних до најризичнијих: 1. ускраћивање пажње, 2. ускраћивање новца, 3. ускраћивање слободног времена, 4. викање и вређање, 5. претње, 6. бацање и разбијање ствари и 7. ударање. Ово вас већ подсећа на Закон о спречавању насиља у породици, у коме је свака свађа, или њен узрок проглашен за насиље у породици, разлог за његову пријаву, и непропорционалну реакцију полиције и правосуђа који су застражени запрећеним казнама ако не поступе по очекивању пишкиња овог закона, феминистичких перјаница Аутономног Женског Центра. Оно што у чланку не пише, а можете прочитати у њеној књизи, или још боље у анализи Проф. Слободана Антонића у „Ђаво, историја и феминизам: социолошке пустоловине“, страна 133 (која се може бесплатно наћи на интернету), је да само у 4,5 посто породица долази до физичког насиља које се углавном завршава шамаром или гурањем, док се „висок индеx насилности“ где један партнер добија батине среће само у 0,2 посто породица. У осталим случајевима је насиље у виду викања и вређања (63%) или ускраћивања пажње (29%). Тако смо од сензационалистичке бројке од 83% дошли до 18 пута мање за незнатни физички контакт при свађи, или 415 пута мањи за стварно насиље које захтева интервенцију полиције, јер бурне свађе свакако не треба да одвлаче полицију од правог насиља.

Сада видимо да се за разлику од 2004, када се пријављивало само физичко насиље, и то озбиљне врсте, сада пријављује свака већа свађа, а у пријављивање се МОРАЈУ укљућити и суседи, рођаци, чак и случајни пролазници, све како би се бројке повећале, и оправдали милиони евра уплаћени од страних донора нашим феминистичким НВО који се баве овом темом. Успех је постигнут, мушкарци су удаљени из својих домова, сада трајно посвађани са својом породицом, жене су узеле децу и станове, и патријархат је на коленима. Феминисткиње трљају руке, јер ће мајке саме васпитати синове да буду послушни радници и привремени супрузи, а потом неговатељи остарелих мајки, а девојчице да буду дрчне феминисткиње које ће стално тражити више права и привилегија, остављајући одговорности мушкарцима, како би оне могле да и даље воде безбрижне животе, и у просеку живе 5 – 7 дуже од мушкараца. Но да ли ће живот жена стварно бити тако диван у будућности због ове претеране бриге за њих које држава показује?

Погледајмо како ће прогон мушкараца утицати на склапање и развод бракова, и општу демографску ситуацију у Србији. На зближавање младих свакако неће позитивно утицати свакодневна повика о силовању и насиљу у породици, испаде породица најнебезбедније место, па ко би је онда стварао. Боље да ми сви дигнемо глас против лажних душебрижница у НВО и институцијама којима оне доминирају, да нам не плаше омладину надуваним причама. Такође, који ће се мушкарац одлучити на брак или ванбрачну везу са рођењем деце, ако се зна да након њеног раскида, а данас се то дешава много чешће и лакше него раније, жена добија све, а мушкарац излази из стана „у кошуљи“, са обавезом плаћања алиментације до судњег дана, уз веома неизвесну могућност виђања сопствене деце? Да не причамо да за време брака или везе више не сме ни повисити глас на жену, јер и на саму помисао да она доживи страх, интервентна бригада долази и одводи га из стана, на неодређено дуг период. Са оваквим законима и психозом страха предвиђам да ће се сваке године рађати све мање деце, док их уопште и буде. Док се ово феминистичко дивљање не заустави, док се не каже да је било доста притисака и новца добијеног од ЕУ, УН и Сороша за спровођење „родне“ (не)равноправности и „заштите жена“, ниједна стимулациона мера Владе Србије неће зауставити демографски пад.

Пре тридесет година у Србији је број развода био петина броја закључених бракова (однос 1:5), 2016. године је био четвртина (однос 1:4), а са применом новог Закона о спречавању насиља у породици, потписујем да ће у 2018, 2019, или најкасније 2020. бити половина (однос 1:2). Ово сам израчунао на бази 41.000 пријаве насиља у породици, па нека је само 27.000 међу партнерима у браку, и да се само трећина разведе, то је 9.000, што би бројку од 9.000 развода пре примене овог закона 2016. године, повећало на 18.000, а то је тачно пола од броја склопљених бракова 2016. Чак и да до повећања броја развода долази споријим темпом, број закључених бракова ће даље падати због подозрења које полови развијају једно према другом, па ће последица примене Истамбулске конвенције довести да најкасније до 2020. станемо у ранг са најразвијенијим земљама Запада што се тиче односа између броја разведених и закључених бракова. Тиме ћемо напустити традиционално друштво, породицу као основну ћелију, па ћемо се и у приватном животу препустити немирном мору либералног капитализма на коме се и најискуснији даве, а и они који пливају све мање то раде из задовољства. На могућност мушкараца да заснују породицу додатно ће негативно утицати стално повећавање квота за запошљавање жена. Девојке, неудате и разведене жене неће више имати коме, сем лезбејкама, да се обрате (што је и циљ водитељки феминистичког покрета).

 

сваке среде за СКК пише Михаило Алић

http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.