АПЕЛ ЗА ОДБРАНУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ


Први пут у српској историји, надвила се опасност да српска рука потпише
предају Косова и Метохије у туђе руке.
У овом одсудном часу, ми долепотписани обраћамо се јавности и српским
властима следећим захтевима:
– неодговорном политиком, одобравањем Еулекса, измештањем дијалога о Косову и
Метохији под окриље Европске уније, отпочињањем „техничког дијалога” и
закључивањем и спровођењем неуставног Бриселског споразума, процес сецесије
Косова и Метохије је добио забрињавајући замах. Тај процес се може и мора
зауставити.
– захтеви САД и најмоћнијих земаља ЕУ да Србија и Косово потпишу „правно
обавезујући споразум“ и да се Србија сагласи да „Косово“ буде примљено у
међународне организације, укључујући Уједињене нације, као и свака подела Косова и
Метохије – неприхватљиви су и морају бити одбијени, једном за свагда.
– Садашње међународне околности су такве да до праведног решења није могуће доћи.
Замрзнути конфликт (попут конфликта на Кипру и другде) је једина разумна одлука.
Будући нараштаји неће бити најсрећнији ако им у наслеђе ово питање оставимо
нерешено, али ће бити најнесрећнији ако и себе и њих заувек осрамотимо, одричући се
се Косова и Метохије, своје части и свог Јерусалима.То никад није учинио ни један
народ. Пристајући на такав преседан Србија би смртно ранила себе и ударила срамни
жиг на лице Срба, свих и свуда.
– Разговоре са представницима Албанаца са Косова и Метохије ваља наставити,
неорочено и неусловљено, под окриљем Савета безбедности УН, до коначног решења
у складу са Уставом Републике Србије, Резолуцијом СБ УН 1244 и међународним
правом.
Питање Косова и Метохије се не може решити без пристанка Србије нити је ико
може понизити, ако не понизи себе сама. Заклетва дата на Јеванђељу приликом
преузимања дужности, обавезује да се државни и национални интереси штите без
обзира на опасности и уцене. Без Косова и Метохије или било којег дела своје
територије, Србија не би била само осакаћена, већ и трајно поражена, као земља која је
своју скупу судбину продала и поништила свој идентитет. Зна се да оно што се силом
узме, може да се врати, али да оно што се поклони остаје изгубљено. Саглашавањем са
отимањем и добровољним одрицањем од себе и своје основне земље, са највећим
бројем својих Црквено-народних средњовековних Светих Споменика – Владарских,
Патријарашких и Свенародних Задужбина – као и од дела сопственог народа, отпочело
би незаустављиво пропадање и нестајање Србије, до коначног исписивања из историје.