Остоја Симетић: Срби, Запад и геополитичко отрежњење

Веома је важно да једна држава разуме свој геополитички положај, да идентификује опасности које јој прете, посредно или непосредно, те погодности које може да искористи за свој развој и напредак. Детаље о геополитичком положају наше земље можемо сазнати из капиталне књиге Душана Пророковића „Геополитика Србије“, а на овом месту, задовољићемо се разматрањем политичких односа Запада и Србије.

Запад или Империја, представља неформални скуп западних земаља, предвођених САД-ом и НАТО пактом. Ова дружина је надвладала СССР у хладном рату и преотела му земље бившег Варшавског пакта. Запад је имао значајног утицаја (има га и данас) на све кључне политичке процесе, од краја осамдесетих, укључујући распад СФРЈ, до данас. Познато је да, у међународним односима нема пријатеља, али има старих савезника, подударних или супротстваљених интереса итд. Другим речима, пријатеља можда нема у међудржавној политици, али непријатеља, изгледа, ипак има.

Мислим да је потпуно јасно како је Запад политички непријатељ Србије. Ако некоме агресије на СРЈ и РС нису довољни показатељи, уз подршку Хрватској, Словенији, Алији и касније косовскометохијским Арнаутима, не знам је ли могуће предочити ишта што би таквом слепцу отворило очи. Држим да у том непријатељству има рационаног и ирационалног, културрасистичког, мада је првопоменуто, делом, изведено из овог другог.

Сви ресурси на свету су ограничени, почев од територија, преко обрадиве земље и рудних богатстава, до морских обала, питке воде и новца. Пошто их нема довољно за све (?), одувек је владала борба за присвајање што више исти међу племенима и народима, касније модерним државама. Тако су започињали ратови, у којима су најчешће гинули обични људи, а профит односиле крунисане главе и капиталисти. Велике силе су, природно, једне у другима гледале потенцијалне противнике, често због ресурса ратовале, мењале савезништва, јачале и губиле свој утицај.

Иако је било периода када је, рецимо Аустрија стајала уз Русију насупрот Наполеону, много су чешће прилике у којима су западне земље биле супротстављене и војно сукобљене са Русима. Навођење свих тих ратова и криза заузело би превише простора у овом чланку, а није ни наша кључна тема. Поменуто је у контексту тога, да је однос Запада према Русији, хтели ми то или не, од пресудног утицаја на његов однос и поступање према Србији.

Остоја Симетић

Запад као свог најважнијег геополитичког такмаца види Русију. Србију, колико год то (не)оправдано било, посматра као руску караулу на Балкану и нема тога што му може променити мишљење. Ђинђић и Коштуница су мислили како ће они, као равноправни, демократски партнери, са западом постићи џентлменски споразум о најмањем заједничком садржаоцу интереса на овим просторима, али су касно увидели да запад хоће све, не нудећи баш ништа. Један је, своју заблуду, платио главом. За запад је слаба Србија императив као и за Коминтерну. Они у нас никада неће имати поверења. Савезнике ће, шта год ми чинили, тражити и налазити међу Арнаутима, Хрватима, муслиманима, монтенегринима… Наставиће да креирају вештачке нације, рецимо, војвођанску, као што су успели с црногорском и муслиманском, те македонском. Удараће на цркву, идентитет, ћирилицу, косовски завет, патриотизам у сваком обличју. Народ, највећи на Балкану, који има, или је некада имао, амбицију да биде свој на своме, равноправан и слободан на светској позорници, великим силама не одговора. Чак је и Русија каткад била на страни наших противника. Епизода са Санстефанским миром је врло речита у том погледу, али и изјава руског посланика у Лондону, да му Србија није толико важна као Црна Гора.

Осим јагме за ресурсима, однос запада према Дрбији и Русији, карактерише и верска мржња. Колико год крваво, дуго и често, у прошлости ратовали међу собом, протестанти и католици једни друге сматрају истим цивилизацијским кругом, док православне смазрају значајним другим, често се конституишући као блок, на основу мржње, праве расне мржње, према православном истоку. Отуд и Византија слови као појам нечег назадног, иако је имала универзитет вековима пре Болоње, а поплочане и осветљене улице док су Викинзи живели у колибама и опстајали искључиво од пљачке.

Елем, Запад у нама види опасност за своје геостратешке планове и сматра нас делом друге цивилизацоије чијем покоравању тежи.

Нема тога што им можемо дати или учинити да би нас, макар, оставили на миру, а камоли да би нам помогли у развоју и досезању бољег стандарда. Не, они ће упорно настојати да нам униште државу и привреду. Упоредо с тим, обећаваће нам перлице и огледалца, као каубоји Индијанцима, у замену за Косово, Рашку, Војводину, педерске бракове, феминистичке привилегије итд. На крају, када на све пристанемо, смислиће нешто друго. Никада нас неће прихватити.

Знајући ово, ми треба да водимо искључиво политику која одговара нашим националним интересима. Морамо одустати од самообмањујуће наде у веће плате након уласка у ЕУ у коју никада ући нећемо, а на вечном путу нигде, мораћемо да дајемо све нове и нове, веће и веће, болније и болније уступке, док нас потпуно не распарчају као државу и не униште као народ.

Сваког петка за вас пише Остоја Симетић

 

2 коментара

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.