„Бака“ која је отровала 100 мушкараца, и „монструм“ који је убио супругу и починио самоубиство

Ово је прича о „родно осетљивом“ извештавању, нешто што медији финансирани и наклоњени феминистичком законодавству ЕУ већ примењују, а које ће од усвајања Закона о родној равноправности у Србији постати обавеза и за остале медије. Члан 37 нацрта поменутог закона гласи: „Средства јавног информисања дужна су да користе родно осетљив језик, да извештавају родно осетљиво и избалансирано, без сензационализма и изношења детаља из породичног и приватног живота“. Пример примене видимо у најновијем фељтону Блица о серијским убицама, у коме се једна серијска тровачица и у наслову представља готово тепајућим атрибутом „бака“, док је за мушкарцa који убијe супругу резервисан термин „монструм“  (https://www.blic.rs/riznica/istorije/banatska-vestica-baka-anujka-bila-je-prvi-serijski-ubica-na-ovim-prostorima-i-jedna/30wk758). Да ова „бака“ није најгора јер је убила само „на десетине људи“ (али са мрежом ученица и следбеника ова бројка је ближа стотини), Блиц нас информише о руској тети (према фотографији могла би да буде и теча, просудите сами на https://www.blic.rs/riznica/horor-selo-na-obali-tise-ubila-je-cak-300-muskaraca-a-iza-svakog-ubistva-krila-se/32g9mj3) која их је убила преко 300, бранећи се да су јој „мета били искључиво насилни мужеви“, ради „малог износа који је тражила“, „да помогне женама да се ослободе мужева тиранина“, „и да никада није убила ниједну жену“. Суд јој није уважио ове „олакшавајуће“ околности, па је завршила пред стрељачким водом, а не у затвору као „бака“ из прве приче. Изгледа да баке поједе вук, а потом спасе храбри ловац, само у бајкама, но баку тровачицу су из затвора спасили немачки окупатори, па се она након рата вратила у село у коме је раније тровала и доживела дубоку старост. Ко још увек верује да постоји правда, ево и детаља: за десетине убистава добила је само 15 година затвора, а по повратку доживела 104 године.

Тровање није једини често недетектован и некажњен начин убиства мушкараца у породици, постоје и наручена убиства која извршавају ватреним или другим оружјем љубавници жена или мушкарци ван породице, а која такодје могу да продју као нерешена, и неповезана са насиљем у породици. Жене увек правдају да су се на убиство одлучиле после вишегодишњег малтретирања и насиља од стране супруга, а за мушкарце убице никада нема оправдања, њима се у медијима не даје простор за објашњење, и њихов глас се не чује. За жене, сходно „оправдању“, следују и краће затворске казне за исто кривично дело. А насиље у породици је заправо полно неутрално, и родно равноправно.

У многим случајевима убиства жена ради се о убиству у афекту, или како се раније говорило „из страсти“, но своди се на то да мушкарци не могу да „преболе“ да су остављени, вероватно због свог претходног насилног и осталог понашања. У овим случајевима жена жртва није допринела својој трагичној судбини, па се народски каже да је невина жртва. Ипак има случајева када се жене опредељују за агресивне алфа мушкарце, чија агресија им не смета док је уперена против других, ради згртања новца за луксузан заједнички живот. Како и када се агресија напокон окрене и према њима, и покушају да се ових мушкараца отарасе, или још горе отму им имовину и децу, оне бивају убијене. Такође, дугогодишње парнице за поделу имовине, спречавање виђања деце, пријаве за насиље или сексуално злостављање деце и када их није било, и остали притисци институција и жена које напуштају у намери да из брака узму „и јаре и паре“, може код осветољубивих, очајних, лабилних, и насилних мушкараца да резултује покушајем или извршењем убиства жене. НИЈЕДНО УБИСТВО НЕМА ОПРАВДАЊЕ, АЛИ ЈЕ ИСТИНА ДА СУ У ПОЈЕДИНИМ СЛУЧАЈЕВИМА ЖРТВЕ СВОЈИМ ИЗБОРИМА И ПОСТУПЦИМА ДОПРИНЕЛЕ ЊИХОВОМ ИЗВРШЕЊУ. Такође, истина је да је број мушких убистава жена већи од броја женских убистава мушкараца, али то је само док се у мушке жртве не уброје и они који су посредно, преко другог мушкарца, убијени по налогу жена, као и они старији мушкарци који су постепено тровани од жена, да би на крају испало да су умрли природном смрћу. У мушке жртве насиља у породици би се шире могли убројати и велики број мушкараца који изврши самоубиство због „несрећне љубави“ (у старосној групи 25 до 29 година, број мушкараца који се убије је, зависно од године, 6 – 8 пута већи него број жена које се убију), као и знатан број мушкараца који се убије након покушаја или извршеног убиства жене.

Представница Комисије за жалбе Савета за штампу Тамара Скрозза на трибини „Како медији третирају насиље у породици“ одржаној 23.9.16, а део је пројекта који финансира ЕУ, оценила је да новинари свакодневно крше Кодекс новинара Србије када извештавају о насиљу у породици (због изношења детаља из породичног и приватног живота), али да се број жалби по том питању не подудара са тим кршењем. Иначе на сајту Савета (www.savetzastampu.rs) постоји и зид срама на кога се каче медији и чланци који су се огрешили о родно осетљиво извештавање, по жалбама које су упутиле готово искључиво женске, феминистичке и ЛГБТ НВО.

У закључку бих устврдио да се без детаља из приватног живота не може разумети позадина насиља у породици, чиме се извештавање своди на црно-бело једноумље, и понављање да је мушкарац монструм а жена УВЕК невина жртва (заправо дефиниција родно осетљивог извештавања). Прикази у медијима би требали да служе за образовање читалаца и гледалаца о томе који избори и понашања могу да доведу до нежељеног или трагичног исхода. У стара, премедијска времена, Библија је била извор прича које су подучавале о добру и злу, и последицама избора и понашања. Тражење и изношење узрока који могу да буду неповољни за жртву није „релативизирање“ или оправдавање насиља и злочина, ни додатна виктимизација жртве, већ полно неутрално извештавање ради промене свести у циљу смањења броја случајева насиља. Иако је сакривено, видимо да је једини циљ родно осетљивог извештавања заправо стигматизација мушкараца и оправдање за све строжије законе за заштиту жена, чијом предвидјеном злоупотребом ће доћи до развијања подозрења и одбојности, раздвајања и супротстављања полова, ометања заснивања породице и растурања постојећих, што и јесте циљ родне / радикалне феминистичке идеологије. Феминисткиње драконским казнама нових закона желе да промене свест о насиљу само мушкараца, као да није потребна и промена свести жена како би до насиља редје долазило. Овакви закони донеће само још више насиља, што им је можда и циљ, но надамо се да све жртве са обе стране неће бити узалудне, и да ће неефикасност ових закона да спрече насиље довести до њиховог укидања и промене приступа овом проблему, јер је садашњи полно асиметричан и самим тим погрешан.

 

сваке среде за СКК пише Михаило Алић

http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

2 коментара


  1. Наравно да сте у праву! Скоро пола века радим у грађевинарству, са мушкарцима и никад нисам имала проблема што сам женско. Облачим се одговарајуће, без карнера, чипкица и танушних штиклица, Плаћам сама своју кафу, платим редовно своју туру пића, односим се с поштовањем према људима с којима радим. Мене поштоју.Једино сам имала сукобе са налицканим женскама које су покушавале да се наметну као газдарице.

     
    Одговори

  2. Pre dve hiljade godine nismo imali medije kao TV i štampu, ali smo imali Bibliju koja je puna priča koje su tamo ne samo da bi dale istorijski prikaz vremena u kome je nastala, već i da bi podučila čitaoce o tome šta je dobro, a šta zlo u ljudskim izborima i ponašanju. Slično tome, medijsko izveštavanje danas mora da podučava, a to se svakako ne može postići „rodno osetljivim“ izveštavanjem gde se ne daje (tj. skriva) pozadina dogadjaja.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.