Помагај Деда, брате мили!

Драги Деда Мразе,

Јесте, ово је покушај очајника. Не кријем. Само још ово пробао нисам. Да пишем теби, Деда Мразе. Ти си моја последња шанса. Последња нада. Сламчица танана.

Зато те молим – пажљиво прочитај моје писмо.

Пробао сам све, ал’ не иде. Не иде, па то ти је. Овај тунел, изгледа, краја нема. Само почетак. Светла ниоткуда. Само мрак. И само ка доле води. Чини ми се. Све је црно, да црње не мож’ бити, Деда, брате мили.

Никако да сване. Никако да ја сванем. Ја, Боље сутра – сектор Србија. Зато:

 

Помагај Деда, брате мили

 

Чуј вапај мој. Не буди срца каменога. Испуни ми ову жељу. Само њу једну имам: да и ја, коначно, сванем у земљи Србији.

Боља сутра из других сектора још и добију кад-тад прилику да засијају. Ја, јок. Цврц, Милојка . . . Истина је да и она те прилике добијају на кашичицу, али је ипак добију. Ја, не!

А све радим као и „колеге“ ми. Стрпљиво седим на клупи у чекаоници и чекам. И чекам. И чекам . . . Ал’ никако да ме прозову. Неки и по пар путу прилику добију. Ја ниједаред.

Па, шта сам ја? 13. прасе, а? Нисам! Зато:

 

Помагај Деда, брате мили

 

Испуни ми ову жељу. Нек’ ми се оствари сан једини. Дај ми прилику да будем оно што јесам – Боље сутра. Заслужио сам то.

Заслужила је и ова симпатична раја којој треба да сванем. Веруј ми. Саживео сам се с њима. Признајем. Шта ћу. И они деле судбину моју. Чекају. Стрпљиво ме чекају.

Стрпљиво ме чекају, ал’ ми се све мање и мање надају. Већ су почели да веле да сам на њих заборавио. Све већи број њих духом клоне.

У бесу спас траже. Бесне једни на друге. Бесне сами на себе. Бесне и на мене! Сматрају да сам им и ја леђа окренуо. А нисам. И ти то знаш. Зато:

 

Помагај Деда, брате мили

 

Зар ја да испаштам што се њихов одрод на мене позива. Што најгори од њих мој долазак најављују и мноме већини очи мажу само да би власт били. И тако сијасет година уназад.

Није фер. Додуше, њих та већина упорно за предводнике бира. Непогрешиво исте. Курту и Мурту. Мало једног. Мало другог. Мало обојицу. Али, ја њих делимично и разумем. Зашто?

Зато што ти исти, слуђени и заведени, ме никад нису ни видели. Нису ме доживели. Па, како ондак лаж да препознају.

Ти би је лако препознао, ал’ теби, Деда, брате мили, у животу ништа не фали.

Њима, скоро па све. Зато:

 

Помагај Деда, брате мили

 

Испуни ми ову жељу. Дај да сванем у земљи Србији. Да обасјам мало ову кукавну и напаћену рају. Да не морају више по туђим земљама да ме траже.

Да се из летаргије тргну. Да у себе поверење врате. Да се себи врате.

Да с врата јарам стргну. Да се беде људске курталишу. Да опет народ постану.

Е, зар много иштем? Кажи Деда, брате мили, искрен буди. Не, наравно. Испуни ми жељу ову. Помози, да бих ја помогао симпатичној раји тој. Све што имају сами су мукотрпно стекли. Били су некад људи бољи . . . Уствари:

 

Жеља „Б“ Деда, брате мили

 

Ајд, овако. Кад мало размислим можда ће овако бити боље.

Кад сам већ оволико чекао, могу сачекати још мало. Рецимо 2 године. Те ти мени жељу „Б“ испуни. Види, до сада ти нисам писао и нисам ништа од тебе искао. Немој да ме разочараш, Деда, брате мили.

Овако ћемо. Ја ћу своју жељу да препустим овој напаћеној раји, тј. уместо да им ја сванем ти уради следеће:

Подсети их да су људи, да имају кичму. И чему им она служи!

Кад постану мало бољи. Кад наново бидну људи. Сванућу им и ја. Боље сутра.

Је л’ тако Деда, брате мили. . .

Остај ми здраво! И уздравље.

 

P.S. Не претеруј с пићетом.