Истанбулска конвенција – тројански коњ демографског пада

Конвенција Већа Европе (European Council, EC) о спречавању и сузбијању насиља над женама и насиља у породици је потписана 11.5.2011. у Истанбулу, након чега су је ратификовале ЕУ и многе земље. Србија ју је потписала 2013, а Хрватска 2012, али још увек није ратификована у Хрватском Сабору, па се не примењује. За разлику од Хрватске која је у ЕУ, у Србији се иста здушно примењује. Последице њене примене су велика средства које држава издваја у ову сврху (разлог који у Хрватској наводе за одуговлачење њене ратификације) као и стављање заштите и права жена изнад заштите породице, односно негативни утицај на њен опстанак, или народски речено: доприноси растурању породице!

Важећи Породични закон Републике Србије у члану 2 каже: „породица ужива посебну заштиту државе“, а у члану 5:  „жена слободно одлучује о рађању“ и „мајка и дете уживају посебну заштиту државе“. Из члана 5 је очигледна дискриминација мушкараца, јер по њему мушкарци не уживају исту заштиту (што се у судској пракси развода и матерјализује), нити имају право код одлучивања о рађању. Но како ово није чланак о мушкарцима, они су ионако небитни, заменљиви и обесправљени, концентрисаћемо се на сукобљеност члана 2 и 5 у домену заштите породице. Поставља се питање коме држава даје предност када су интерес породице и интерес жене супротстављени, пошто формално обе имају „посебну заштиту“? Феминистичка теорија и пракса, која види брак и патријархат као тамницу жене, на сваки начин жели да се обрачуна са њима, па је тако Истанбулска конвенција створена као оружје у том рату, под изговором борбе против насиља у породици. Жене се саветују да се удају, роде па разведу (ово сам управо данас чуо од једне неудате 35то-годишњакиње коју тако саветују другарице), или ако то не иде лако, да испровоцирају насиље у породици и на тај начин се реше нежељеног партнера, који је само послужио као донор сперме, и каснији финансијер подизања детета. Наравно и држава ће се укључити, делећи шаком и капом социјалну помоћ „самохраним“ мајкама, мада се многе од њих не могу сматрати самохраним јер примају и издржавање од бивших партнера, и вероватно живе у становима које су они или партнерови родитељи обезбедили. „Једнородитељских“ породица, еуфемизам од „непотпуна, окрњена“, је у Србији 2011. било преко 300.000, више од 80 посто су чиниле мајке са децом. Проблем са овим породицама је често НЕВОЉНО одсуствовање или недовољно учествовање оца у васпитању и одрастању деце, што има негативне последице на њихов ментални и друштвени развој, као и могућност да у каснијем животу створе и одрже сопствене потпуне породице (већ и они настављају доживљени образац развода и једнородитељства). Центри за социјални рад који су некада имали улогу да прво мире завађене стране, па тек касније прихвате развод, сада су у потпуности, под утицајем семинара феминистичких НВО, напустили ову праксу, и отворено стају на страну жена и мајки, саветујући и пријављивање насиља у породици како би се развод брже завршио. Судови који суде у породичним парницама такође имају структуру од 90так посто женских судија, па ни они не помажу у непристрастности исхода. Често су то вишегодишње парнице у којима су очеви дискриминисани од поменутих институција, немају никакве шансе за добијање старатељства, макар и само заједничког са мајкама, а мајке им се свете ометањем или укидањем виђања деце чак и ако ови редовно плаћају издржавање. Да додају увреду на повреду, да би очеве потпуно искључиле из живота деце, неке мајке су спремне и на лажно оптуживање за насиље и сексуално злостављање деце, што понекад преврши меру и прелије чашу, доводећи до убиства жена, а често и / или самоубиства очева. Претерана заштита жена, правна, полицијска, социјална и финансијска, сигнализира жени да је развод исплатљивији него остајање у браку, и тако је мотивише да са партнером не сарађује, већ да му се супротставља, а ту онда нема ни партнерства ни брака, ни имања више деце (за просту репродукцију једног друштва потребно је 2.1 детета по пару).

Нису у Хрватској средства за имплементацију Истанбулске конвенције једина препрека њеној ратификацији, нити је у питању небрига за потребе и заштиту жена, велика препрека је и Католичка црква. Религија и марксизам не иду заједно, односно међусобно су супротстављене идеологије, јер обе желе да владају масама и наметну им свој светоназор, праксе и систем вредности, а надасве да се као представници и заштитници владајуће идеологије огрну одором моћи, и хм, власти. Католичка црква је у феминизму и женској еманципацији препознала неомарксизам, што и није било тако тешко увидети, а као антипородична, атеистичка идеологија и политика директно јој је супротстављена и конкурент за душе следбеника/ца. “Родна идеологија је идеолошка колонизација”, рекао је у августу ове године на сусрету младих у Пољској папа Фрањо, а цитирало га „обитељашко“ гласило међугорски Гласник мира у тексту драматичног наслова ‘Истанбулска конвенција – тројански коњ идеолошке колонизације’: “Заогрнута новом борбом за људска права одвија се културна револуција која полако прелази у отворени тоталитаризам”. Разлог што феминизам није наишао на значајнији отпор Српске Православне Цркве је у одсуству будности, снаге и спремности да се обрачуна са неистомишљеницима, а последица је глобално и историјски много већи утицај и раширеност католичанства него православља.

Пре тридесет година у Србији је број развода био петина броја закључених бракова, прошле године је био четвртина, а са применом новог Закона о спречавању насиља у породици, потписујем да ће до 2020. бити половина. Ово сам израчунао на бази 41.000 пријаве насиља у породици (за 5 месеци примене било је 17.000), па нека је само 27.000 међу партнерима у браку, и да се само трећина разведе, то је 9.000, што би бројку од 9.000 развода пре примене овог закона 2016. године, повећало на 18.000, а то је тачно пола од броја склопљених бракова 2016. На зближавање младих свакако неће позитивно утицати свакодневна повика о силовању и насиљу у породици, испаде породица најнебезбедније место, па ко би је онда стварао. Такође, који ће се мушкарац одлучити на брак или ванбрачну везу са имањем деце, ако се зна да након њеног раскида, а данас се то дешава много чешће и лакше него раније, жена добија све, а мушкарац остаје само са обавезом плаћања алиментације до судњег дана, уз веома неизвесну могућност виђања сопствене деце. Да не причамо да за време брака или везе више не сме ни да повиси глас на жену, јер и на саму помисао да она доживи страх, интервентна бригада долази и одводи га из стана, на неодређено дуг период. Са оваквим законима и психозом страха предвиђам да ће се сваке године рађати све мање деце, док их уопште и буде. Боље да ми сви дигнемо глас против лажних душебрижница у НВО и институцијама којима оне доминирају, да нам не плаше омладину надуваним причама. Док се ово феминистичко дивљање не заустави, док се не каже да је било доста притисака и новца добијеног од ЕУ, УН и Сороша за спровођење „родне“ (не)равноправности и „заштите жена“, ниједна стимулациона мера Владе Србије неће зауставити демографски пад.

 

сваке среде за СКК пише Михаило Алић

http://www.ultrahome.in.rs/muska