Бифтек, сваки дан? Мој тренер каже: Може!

„Наравно да може. Ако је то твој циљ. Ако то стварно желиш. И ако даш све од себе. Може. Ја ћу ти помоћи. Уз твоју жељу и труд, а моју подршку и по који савет – лако и брзо ћемо стићи до тог циља.“

Управо овим речима ме је пре 5 година мој тренер охрабрио да кренем у остварење свог најважнијег циља.

И стварно, веома брзо и лако сам, уз његову помоћ, свој циљ и испунио.

Од тада, ја живим свој сан.

Али, од тада, ја имам нови циљ. Мој нови циљ је да помогнем другима, исто као што је мени мој тренер помогао. Да и други испуне своје најважније циљеве. Да и други широм отворених очију живе своје сне.

Дозволи ми да ти укратко испричам моју причу. Биће ти од користи. Видећеш.

 

На првом месту – циљ

 

Веома је важно имати циљ у животу. Многи тврде да знају шта им је циљ. Тачније говорећи, велика већина њих зна шта неће. Али то није то. Мало је оних који стварно знају шта хоће. Који имају јасан циљ.

Ја сам га имао. Као што га, вероватно, имаш и ти.

Мој циљ је био – место на врху. Место на врху друштвене пирамиде. Место међу елитом.

То је била моја визија. Да са висине посматрам припаднике нижих касти. Рају.

Али, авај. Поред циља знао сам још нешто. Ја не поседујем довољно личних и професионалних квалитет за испуњење тако амбициозног циља.

 

Одраз у огледалу – сурова реалност

 

Био сам нико и ништа. И у нормалним околностима ситуација по том питању би се тешко променила.

Срећом, по мене, а и тебе, околности нису нормалне.

Место на врху су запосели најгори. И чврсто га држе. За најбоље места тамо нема.

Е, то је била моја једина шанса. Једина прилика за остварење мог циља. Био сам спреман на све, само да је искористим. Ма, направио би пакт и са ђаволом . . .

 

Једино решење – стручна помоћ

 

Међутим, дотични господин ме је грубо одбио, позивајући се на поседовање образа. Почео сам да губим наду. Зар сам толики баксуз? Зар је могуће да нећу успети да искористим ову сјајну прилику?

Нисам знао шта ћу са собом. Бес и разочарење су се међусобно смењивали.

Таман кад сам био на корак да одустанем – спас. Чух како се један припадник елите, иначе говно обично, хвали својим тренером. Каже да би без његове стручне помоћи и даље таворио на дну.

Какав сад тренер? Каква стручна помоћ? О чему се ту ради?

Добро наћулих уши и сазнадох. Постоји тренер за тако нешто. Прави стручњак по питању том. У ствари, комбинација две врсте стручњака.

Збуџ персоналног тренера и животног учитеља, бре!

 

Гуру бахатости зове се он

 

„Добар дан. Је л’ сте Ви гуру бахатости. – Јесте, то сам ја. Е, а је л’ би Ви мени помогли да превалим пут не баш толико дугачак и постанем од никог и ништа: нико и нешто. – Ако си то чврсто решио и ако имаш ваљан педигре, да, помоћићу ти.“

Реч по реч и ми дођосмо до речи са почетка ове приче. Ја се одлучих и прихватих испружену руку гуруа бахатости. Прихватих да уз његову помоћ досегнем до врха.

Пут није био уопште тежак. А на сваком кораку, уз мене је био и мој тренер. Мој гуру бахатости.

 

Припреме за пут бахатости

 

Имао сам јасан циљ и представу да с’ неквалитетима које поседујем, у нормалним околностима, од његовог остварења нема ништа.

Зато сам прво морао да полажем тест код свог гуруа. Да видимо да л’ поседујем довољно нељудскости. На тестовима сам прошао одлично.

Шта су тестови показали:

  • Одликује ме пренаглашена самоувереност и истицање властитих невредности.
  • Преосетљив сам на критику.
  • Волим да потцењујем друге.
  • Имам изражену жељу за добијањем комплимената и признања од стране околине.

Идеални кандидат. Капиталац. Надам се да си и ти таки.

Али колико талената остане неискоришћено. . .

Мој тренер није дозволио да и ја постанем један од њих.

 

Од сендвича до бифтека

 

Захваљујући њему ја једем бифтек сваки дан!

Ја сам уз његову помоћ успео да истински доведем до максимума свој нељудски потенцијал. Он је био ту, увек присутан на путу мом, да ме усмерава, охрабрује, коригује.

Заједно смо превазилазили све препреке. Скупа побеђивали изазове. Уништавали конкуренцију моју.

Да није било његове експертизе, ја би’ и дан – данас био на дну. Копрцао се. Борио се за сићу. И сањао сендвич са печеницом.

Чим сам ногом крочио на врх пирамиде ја сам знао да је једини начин да се адекватно одужим свом гуру, поред 10% од плате сваког месеца, да и ја постанем гуру бахатости. Да наставим његово дело. Да га увећам.

 

Само бахато

 

Технике подучавања бахатости ти не могу открити. То је тајна. Али, ако се одлучиш да ме ангажујеш, врло брзо ћеш се уверити и да су плодоносне.

Пошто ми делујеш као веома озбиљан кандидат за мог новог ученика открићу ти који део подучавања највише волим. У чему сам најбољи.

Омаловажавање других – сама есенција бахатости.

Ја ћу те брзо и лако научити како да што ефективније и ефикасније омаловажаваш друге. А све у функцији издизања себе. Развићу код тебе подљудску храброст да увек, у свакој прилици речима и поступцима унижаваш оне који су на друштвеној пирамиди испод тебе.

По социјалном дарвинизму ти на то имаш пуно право. Јер, ако ниси успешан сам си крив.

Стално их подсећајући да су олош обична, јер су испод тебе, ти ћеш побрати и симпатије припадника твоје касте. И то не само симпатије. Како будеш напредовао у бахаћењу, симпатије ће прерасти у дивљење.

То дивљење ће бити твоја душевна посластица.

Мој задатак ће бити да ти предочим најбоље примере омаловажавања и да ти помогнем да их досегнеш. Па, што да не, и надмашиш.

Јер, добро запамти, вредиш онолико колико те значајно други прихвате и потврде.

Наш заједнички циљ, ако ме ангажујеш као свог гуруа бахатости, је да те други чланови садашње елите и прихвате и потврде и понесу право до звезда.

 

Ко високо лети . . .

 

. . . наставак је познат. Али ми смо стварно у ситуацији да се гро онога што се назива елитом већ налази ниско. На дну. И испод њега.

Да л’ нам се то случајно догодило? Јок.

Случајност не постоји. Бар кад су у питању озбиљне ствари.

Лакше је контролисати и манипулисати набеђеним појавама. Који само у оваквим околностима, које некако преживљавамо, имају вредност и друштвено признање.

Даш им незаслужене привилегије, научиш их да се бахате и ондак можеш да уживаш. Имаш живе лутке на концу.

Ако им измакнеш фотељу, шта им следи? Пристаће да опет буду нико и ништа? Све ће урадити само да у неку фотељу своје дупе сместе.

Избегавати их у што ширем луку. Не давати им никакав значај. По могућству, спрдати се с њима. А обавзно им запамтити њушке. И радити на томе да се што пре врате на место које им припада.

На дно.

 

 

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.