Остоја Симетић: Бошко и Радуловић – коалицијом до цензуса

Јутрос ме је изненадило твитер питање једног аутора са Српског културног клуба о мом мишљењу о коалицији између Двери и ДЈБ. Нисам био свестан таквог споразума Бошка Обрадовића и Саше Радуловића, али ме је информација нагнала на размишљање.

Проверих на интернету, кад оно Блицов извор доноси такву причу. Након што ми се новостечено сазнање малчице слегло, закључио сам да сам, ипак, разочаран.

Саша Радуловић је национално незаинтересовани грађаноид, можда нешто обузданији од имењака Јанковића, али ипак грађаноид. Он сматра да Србија ваља да прихвати градивни мит босанских муслимана о лажном општинском „геноциду“ у Сребреници:

Нарочито је ступидан Радуловићев коментар о нужности прихватања пресуда „међународног суда“ који је надлежан да то цени, те да се ваља усредсредити на животна питања (оно, мазање на хлеб, визе, инфостан, фрижидер…), остављајући болну прошлост иза себе.

На питање о ЛГБТ „браковима“ и усвајању деце у такве заједнице, Саша Радуловић, у оба сучаја, одговара потврдно:

Цитат из „Данаса“:

Саша Радуловић: Сви људи морају имати иста права, без обзира на сексуалну оријентацију. Усвајање деце треба омогућити свим паровима који испуњавају услове, а пре свега на основу процене стручњака да су подобни да буду родитељи. Сексуална оријентација партнера не улази у критеријуме доброг родитељства, као што је и неутемељен страх да би припадници ЛГБТ утицали на сексуалну оријентацију своје деце.

За Сашу је и Косово тек питање уговора, имовине, људских права… Безобразно пореди незадовољство Србије Санстефанским миром и његово поништавање Берлинским конгресом, с незадовољством Арнаута Лондонским уговором и потоњом ревизијом статуса Косова резолуцијом 1244. Изгледа да Саша каже, ето, велике силе доносе уговоре, то је што је, ми смо водили катастрофалну поллитику на КиМ, па је сада јасно да никада више нећемо владати њиме. О томе пише на сајту своје партије. Други човек партије је Александар Стевановић, бивши члан Политичког савета ЛДП-а, ноторног Чеде Јовановића.

Бошко и Саша

Овакав тип и његова партија постају коалициони партнери Двери (српских) и Бошка Обрадовића. Је ли то по среди стара народна „Зла година орла натерала, да зимује зиму с кокошима“ или је нешто друго? Да је питање живота или смрти, па да схватим, али није. Питање је само и искључиво цензуса. Нажалост, Двери су брзо склизнуле у политичку аритметику као начело највишег реда. Да није тако, којем дверјанину би пало на ум да седне у исту просторију са баштиником горе приказаних ставова, а камоли да с њиме излази пред грађане на истој изборној листи?

Ономе ко је пратио рад Српског сабора Двери, ово је несхватљиво. Да онај Бошко Обрадовић види овога, где сева селфије с пијаце и из кафане, манекенише цепајући баби дрва или, са Радуловићем, ранијим Вучићевим министром, склапа коалициони споразум, вероватно би се шлогирао. Ја сам велике наде полагао у Двери, као националну организацију младих, оцрковљених родољуба, јединог материјала на ком се може зидати национална будућност. Подржао сам и њихов улазак у политику, иако су били директни такмаци мојој Демократској странци Србије, јер сам мислио да могу да формулишу и утврде национално хришћанску доктрину као основу дугорочне српске политике.

Но, ако је јагма за београдским локалним цензусом довољан разлог за предизборни аранжман са ДЈБ, онда су Бошко и момци добрано помешали приоритете. Политика уме тако шта да учини људима. Велика је то страст. Вежу се људи за положаје и функције, не само због пара, већ уопште, због прилике да се учествује у нечему великом, важном, државном… Кад се столице заљуљају, многи је честит човек прекршио ранија начела.

Претходна коалиција са ДСС је била много природнија. Две странке имају врло слична фундаментална гледишта о свим важним питањима. Но, лидерске сујете и тупава жеља за наметањем свог ега су, од самог уласка Двери у политику, карактерисале однос двеју партија. Био сам и учесник локалних преговора о заједничком наступу на изборима у Новом Саду. Остао сам запањен њиховим поимањем себе, сопствене чистоте и правоверности, те моралног воња свих осталих. Данас, та странка улази у коалицију са про ЛГБТ, сребреничкоклањачком и косовоотписивачком Доста је било??? Циљ свега је пуко преживаљавање. Обе странке знају да су дубоко испод цензуса без икаквих, и најмањих, шанси да самостално пребаце 5%. Жалости ме једино што су Двери спремне на, очигледно, све, само да би остале у политичкој игри.

Остоја Симетић

Велике су шансе да најављена коалиција не испуни свој циљ. Многи ће родољуб одбити да гласа за савез са Радуловићевим урбаноидима, каогод што ће и значајан број „антипартократских апатрида“ с гађењем отписати здруживање с „љотићевцима и клерофашистима“ из Двери. Врло је могуће да ће синергија коалиције бити негативна, тј. да ће им заједнички резултат бити слабији него што би био збир појединачних. Ако знамо, а ја знам, с колико је несхватљивог морално политичког чистунства просечни члан и гласач Двери гледао на Демократску странку Србије (која је у доба НВО стажа обилато помагала Двери), тешко је замислити да ће сада бити спреман да подржи непринципијелну сарадњу са достајебилашима.

Исто тако, сукоб двојице Саша је рат у кући. Кључна начела ових људи су веома слична. Њихових гласача још и више. Ти бирачи, мотком не могу бити натерани, да у великом проценту подрже Бошка Обрадовића и Двери.

Оно што је по мени највећа потенцијална штета, јесте урушавање једне политичке снаге која је имала потенцијал да учврсти националну политичку парадигму чврсто ослоњену, тј. засновану на православљу као духовној вертикали сваког народног прегнућа у Срба.

Изговори да се ради само о сарадњи на локалном нивоу с циљем да се сруши деспотска, тиранска и неспособна, у криминалу огрезла, Вучићева власт, јесу управо само то – изговори. Да није страха од непреласка цензуса, ни једни ни други не би, ни у лудилу, склапали овако неприродан коалициони споразум.