Миленко Вишњић: Скупштина Србије поприште борбе међу еврофанатицима

Оно што се већ 17 година дешава у Народној скупштини Србије, ретко је где записано у дугој историји развоја демократије. Тачније, стварна мржња је почела 2012. године, када је садашња власт преотела страначки програм и угодну власт, од Запада одбачених ДОС-оваца.

Можда би многи и нашли разумевања за такав непријатељски однос између различитих идеологија, али толико непријатељство и ривалство у борби за наклоност Брисела је тешко објаснити.

Непријатељство између две интересне групе, идеолошке сестре – владајуће већине (раја око Вучића) и оно што себе назива опозицијом (изумирући остаци ДОС-а), посебно у задње време се све више заоштрава, идући до „физичког контакта“.

Шта је то што је вредно тако немилосрдне борбе за наклоност ЕУ?

ЕУ је нелегална конфедерација која нема изгласан устав. Има заставу коју нико не поздравља и химну коју нико не пева. Фирером се још нико није званично прогласио. Парламент модификованог Трећег рајха је састављен од бирократа. Брисел је главни град бирократије коју нико не контролише.

ЕУ има валуту која ће по вољи западних ологарха нестати. Која је чланица Заједнице кажњена због непоштовања правила фискалног пословања? Европска комисија је Мека корупције, бруталних клептокрета.

Под изговором да су „националне државе одговорне за ратове и да их треба уништити“, Бирократија Брисела врши централизацију власти. Већина чланица је разочарана у Брисел, те се многи отимају.  Примера има на претек, почевши од тзв. Вишеградске групе, Мађарске, Чешке…

Спашава се ко како зна и уме. У правилу, сем главних чланица, тзв. „првог разреда“, све, посебно бивше социјалистичке државе, у ЕУ су увукле претходне корумпиране владе, али се због финансијских уцена Брисела, тешко могу извући отуда. За то је Орбан у Мађарској, 2010. године најбољи пример.

Ни Вашингтон, ни Москва, ни Пекинг не потписују никакве договоре са бриселском бирократијом, ако уопште – само појединачно са владама њених чланица.

Ту вештачку творевину ниједна озбиљна земља не признаје. Четврти рајх није чланица ни најважније међународне институције – УН. Дакле – та творевина нема никакав ни међународни легитимитет.

Европски комесари су „бомбаши“ који чак не извршавају ни себи задати посао, него шире пропаганду и траже нове жртве. Многи новци се одвајају за медијску пропаганду – исипрање мозгова масама, посебно потенцијалним жртвама – „кандидатима“.  Европска комисија је само додатни терет „европљанима“: додатна влада, додатно угњетавање, додатни милиони бирократа.

Преузимајући од еврократа друштвени систем самовоље – „изборне диктатуре“ (када извршна власт – странка или коалиција, нелегално преузме контролу над законодавном и судском) и покривајући се одавно офуцаном флоскулом еврофанатика, „Европа нема алтернативу“, корумпирана политичка класа „земаља кандидата“, кршећи чак и Устав, никоме не полаже рачуне за своја злодела.

Влада ће владати, а ви пукните!

Покривајући се добрим резултатима избора, владајућа већина (и претходна је била насилна, такође) одбија одговорност за све што чини и ради. Свакако, ради против интереса своје земље и воље својих грађана, неконтролисано злоупотребљавајући своју политичку моћ, посебно против воље просечних грађана (и „грађанки“, по новом српско-Google jeziku).

То што преко 50% грађана уопште не изађе на изборе, лежи у чињеници да су готово све политичке опције исте – антинародне. Српски народ са идентитетом то неће! Или, политичким странкама за које би се могло рећи да су „пронародне“,  стално изиграван, народ више не верује ни њима.

Чињеница да у законодавној власти Србије седи и о свему одлучује изврашна власт, покривена „законодавном владајућом већином“, која не представља ни четвртину укупног гласачког тела Србије, макар на моралном плану, доводи у питање легитимитет важних одлука, посебно оних које се односе на вањску политику и сигурност.

Према томе, доносити за земљу и народ судбонисне одлуке (евроинтеграције, тзв. Бриселски споразум, одузимање србијанског држављанства неалбанцима на Космету, НАТО пакт…), без референдума или двотрећинске одлуке у Скупштини, не личи на поштовање своје земље, њених институција и њеног народа.

Са тричавом и углавном медијским испирањем мозга изнуђеном подршком од 23%, није ни морално, ни патриотски имати толику „политичку храброст“. Да подсетим. актуелна власт – владајућа коалиција у Србији је на задњим изборима добила око 2.100.000, од укупних 6.700.000 хиљада с правом гласа.

Иако је, због постојећег изборног закона, све то легално, да ли је и легитимно? Друго, због лоше политичке понуде, на изборе не изађе ни 50% од укупног бирачког тела.

Опасност од изборне диктатуре

Поменута „изборна диктатура“ има корене још из времена Римског царства, уводећи институцију Диктатора. Своју модерну и најрадикалнију примену је нашла у нацистичкој Немачкој. Фразу „изборна диктатура“ је обликовао лорд Хеилшем 1976. године, а брзо је препозната и неформално заживела у политичком и јавном простору.

Британски посланик је рекао: „Занемаривањем основних људских вредности правде и морала ускоро ће владавину већине претворити у непринципијелну тиранију…“ Ако већина упорно прегласава мањину, можемо се суочити и са оружаном побуном…

Једна од најопаснијих последица које производи ова диктатура јесте ситуација када извршна власт контролише парламент. Ако влада контролише законодавство, законе које предлаже владина већина и њена моћна бирократија, морају бити прогурани кроз парламент. Такође, све што долази као предлог од опозиције, владина већина „на звонце“ прегласа.

Влада такође може избјећи контролу јавности и у парламенту, тако што изоставља не само административне детаље, него и судбоносне политичке одлуке. Пошто је све упаковано у „демократију“, никад и нико није одговарао ни за издају, ни за највећу проневеру.

Одговорност према бирачком телу је немилосрдна и омаловажавајућа. Извршна власт манипулише важним питањима, користећи прилику да изабере датум избора кад јој највише одговара.

Извршна власт која контролише законодавну најчешће скрива информације. Често одбија да пружи скупштини важне информације, чак понекад користи моћ своје већине за манипулацију са буџетом… Министри, уместо да одговорају на посланичка питања, деле им лекције. Сви сумњиви уговори се проглашавају за „строго чувану тајну“.

Нимало мања опасност није и од могућности да извршна власт поставља своје страначке судије, тужиоце, правобраниоце… Изборна диктатура већину својих партијских колега награђује високим радним местом за оданост и верност.

У вањској политици није ништа боље. Пошто таква власт контролише и законодавну и судску власт, лако је претпоставили како долази до тајних политичких и стратешких договра, о којима обавезно није обавештен парламент. Трговачке уговоре, моћна извршна власт, потписује са много више самопоуздања

Објашњавајући своју верзију изборне диктатуре, Томас Џеферсон је давно, давно записао: „Концентрисање власти у рукама једне особе је управо дефиниција деспотске владавине. Није утеха што ће ове овласти бити извршене подизањем мноштва руку…

Стотину и седамдесет три деспота (посланика) није мање репресивно од једног…  Концентрисање власти у истим рукама је управо дефиниција деспотске владе.  Изборни деспотизам није влада за коју смо се борили.“

Да резултати избора – власт релативне већине, нису и најбољи начин представљања демократије, говори и чињеница да је и Хитлерова нацинал-социјалистичка партија „легално“ добијала изборе.

На изборима 1933. године, Хитлерова странака је добила само 44%, места у Рајхстагу, једва формирајући коалициону владу; да би злоупотребама, паљењем зграде скупштине и користећи систем изборне диктатуре, на наредним изборима, 1935. и 1938. године, добила више од 98% места.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.