Остоја Симетић: Зашто политичари краду?

Зашто краду политичари? Па јер су тако у могућности. А шта је у сржи тога? Народ. Народ који о некоме ко је злоупотребом положаја, коришћењем веза и привилегија, згрнуо „машала капитал“ најчешће каже – снашао се, мора рачунати да ће га сналажљива власт увек пљачкати. Шта значи то – снашао се? Изабран за начелника, председника, министра, директора, управника… и нашао начин да део јавних средстава преусмери у свој џеп. Успео да тендер додели некоме с ким се договорио, да јавни пословни простор изда по повлашћеним условима, да декоративне радове преименује у инвестиционо одржавање, зажмури на неплаћање обавеза према предузећу којим руководи, допусти да застари неко потраживање, пропусти да поднесе тужбу, жалбу… или то учини тако да спор који би требало да добије – изгуби? Је ли то сналажљив човек или лопужа? Вредносно, одговор је јасна, то је битанга, олош, гњида. Међутим, ствар компликује чињеница да тим политичарима, највећи број људи, корупцију замера само из разлога што сами нису у прилици да уживају плодове те исте корупције. Другим речима, висока је стопа толеранције, у нашем друштву, на махинације власти, из разлога што би се један значајан, претежан део грађама, понашао потпуно исто да је на положају. Зато се сматра нормалним продати свој глас за 1000 динара, уверење за радно место, а образ за накнаду у неком управном одбору.

Нисам љут на њега зато што краде, већ сам бесан што не могу и ја. Е то је страшан проблем. Превише је оних који у странке улазе само да би, у неком тренутку, дошли у прилику да баш они буду корумпирани. Политика постаје борба за коруптивну ренту. Зато се тако лако прелеће из партије у партију. То је бизнис. Зато људи у странке и хрле. Некоме је довољно да се дочепа посла, а неко жели да очерупа какав општински буџет, ојади неко предузеће или урнише здравствени фондм али је ствар у битноме иста. Сви у битку полазе због плена.

Ми, грађани Србије, прихватамо коруптивне механизме и у њима учествујемо да бисмо остварили неку повољност или задовољили потребу. Рецимо, колико нас је понудило црвену саобраћајном полицајцу да нам не би писао већу казну, након што нас је ухватио у вршењу саобраћајног прекршаја? Да ли сте некада дотурили лекару коверту са новчаницама? Јесте ли однели икада кафу, бомбоњеру, чоколаду, сок, пиће… медицинској сестри, шалтерској службеници, учитељици?

Да ли бисте, погодном човеку, дали део од потенцијалне зараде ако вам омогући да је остварите, заобилазећи или шире тумачећи право и правилнике у некој јавној установи или предузећу?

Велики број људи почне да се политиком бави из уверења, чврсто убеђен, да ће, осване ли на некој функцији, свој посао радити часно и поштено, на ползу заједнице, али кад се нађе покрај пуног чанка, ретко који се не ослади. Временом, људи почну да умишљају да им све те привилегије природно припадају. Изгледа им савршено нормалним да бивају чашћени, даривани, пропуштани („Откако сам дош’о, до славе и пара, пуштају ме преко реда да купим цигара!“ – Антоније Пушић), увођени у сепарее, окружени „братаницама“… Дође човек једно поподне кући, полугладан, измучен, понижен, а сутра, коалициони договор, он саветник директора. Уђе у кабинет. Пера писар из административног одељења већ чека пред вратима да му баш он први јави како је изабран на положај, а секретарица се широко и топло осмехује. Шеф набавке заказује састанак на коме саветнику објашњава шта се и колико може… Звоне телефони. Неки нуде, а неки и траже. Одједном, многе су ствари доступне. Одлазак у ресторан, али не на гирице, већ на бифтек у сосу од тартуфа, а летовање престаје да буде сваке треће године у Сутомору, већ се лети на Мајорку или на Иос. Ципеле више не пуштају воду, јакна је брендирана, а сат масиван. Овде не говорим о расту личног стандарда услед већег личног дохотка, већ због онога што би могло да буде предмет непостојећег закона о пореклу имовине.

Најчешће је све то покривено папирима. Чега има нормалнијег него да делегација, рецимо неког градског водовода из Бачке, оде у посету Ирској да тамо види како функционише њихова дистрибуција воде? Што не би лекар, рецимо дерматолог, гурао неку козметику уместо лека, ако произвођач исте може да га пошаље на семинар у Женеву? Шта фали да службено возило понекад, 4,5 пута недељно, одбаци ћерку до факултета, а сина у теретану?

Крало се, на велико, и у СФРЈ. Сећам се да је мајка стално причала, како судови враћају на посао раднике које портир ухвати с украденим производима док покушавају да напусте фабрички круг, иако о томе уредно сачини записник, поштујући сва правила службе. Однети кући комплет кључева, одвијача, радно одело или ципеле, било је нешто о чему се ни не дума у ексјугословенској индустрији. Ко ради у млекари, није куповао јогурт, ко ради у месари, није оскудевао у сланини. Пословође трговина су, у време хиперинфлације уредно позајмљивале пазар радње којом руководе, увече га код дилера мењале за марке, а ујутро половином тих марака добијале исти динарски износ који су, онда враћали у касу, задржавајући остатак девиза. Снашли се људи.

И сам сам куповао на црно од типова који су нешто „набављали“. Гориво, неке димљене сиреве и сл. Умео сам да се „договорим“ и са полицајцем и са шалтерским радником, не сећам се више имена, места, физионимија тих људи, али се сећам (не)дела. Купио сам једном украден ауто ЦД плејер. Правда је, што су га и мени украли, неку годину касније.

Купујемо ли пиратске игрице, филмове и софтвере? Купујемо. Сви краду колико и кад могу. Туђе паре, робу, време или интелектуалну својину, али краду.

Прилика од поштеног човека направи лопова. Одговорност је заједнице да тих прилика не буде. Како то да постигнемо? Како да не пружимо коверат ако бисмо, без њега, чекали на преглед или операцију до новембра 2065? Како да не „подмажемо“ локалног партијаша, ако тиме можемо да запослимо дете на пристојно радно место с платом од које ипак може да се прехрани и плати рачуне?

Једноставног решења нема. Овај чланак није, а приори, прегнантан амбицијом у смислу лако препознатљивих форми коначних одговора, али има две намере.

Чини ми се да је неопходни алат помињани закон о пореклу имовине. Многи га предлажу, али је ДСС захтевао да важи од 1990.

Ако падне велики број оних који не могу својим приходима да објасне своју имовину, ако заглаве робију, а имовина им буде одузета, има наде да ће се друштво залечити. Страхујући од последица, политичари и привредници би мање крали, толико је једноставно. Свако ко избегава овакав предлог закона то чини зато што жели да своје и себе заштити.

 

1 коментар


  1. “ Овај чланак није…“ вредан читања јер ја ово истом аудиторијуму пишем већ (најмање) десет година а људи попут тебе исто толико времена тврде да „тако мора“. Сада кад ти је странка која је имала потенцијал да од Србије направи државу за пример у свету спала на ниво статистичке грешке а њен оснивач и идеолог испљуван као мачкољуб и килави Радован срБске политике, сетио си се да „Свако ко избегава овакав предлог закона (о пореклу имовине – прим. дрп)) то чини зато што жели да своје и себе заштити.“

    А да је твоје залагање за одговорност изабраних и постављених лица само још један пример монтенегринског морала (зло је красти, али је добро красти од Турака), доказ је што као илустрацију ниси ставио ни слику „рајско-руског“ Ненада Поповића, ни оног Бубала ни неко заштитно лице Аудија, већ ислуженог бескорисног идиота Чеду Прашка.

    Није теби пријатељу ни до демократије ни до одговорности већ до синекуре. Иначе бисте ти и цела твоја дружина на коленима отпузали до Коштунице и затражили опроштај што сте га се одрекли ради обећања – лудима радовања.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.