Горан Гаврић: Кампања Бакира манитога

Ти си ћерко татин син…

Ближе се општи избори у Босни и Херцеговини. Да би се знало шта они значе за странку СДА Бакира Изетбеговића треба знати – да је та странка скоро непрекидно од 1990. године инкорпорисана у државни апарат БиХ. Не само у онај видљиви дио, владе, скупштине, министарства… већ у оно што смо недавно научили да се зове „дубока држава“. У органе и агенције БиХ и ФБиХ, медије, полицију, оружане снаге, обавјештајне структуре… све државно што постоји у БиХ а није у РС или у хрватсим кантонима, СДА у томе има не само своје прсте, већ и своје кадрове, како популарне „ухљебе“, они који су ту „ухљебљени“ по страначкој линији као и оне који доносе одлуке и креирају политике.

За СДА као и за већину странака, избори су питање „шта ће се јести наредне 4 године“. Али за разлику од највећег броја странака, које на изборима могу да добију пуно више него што могу да изгубе, за СДА је највећа опасност да изгубе оно што већ имају. А имају много. Још од 90. године више свенародни покрет него странка, СДА је срасла са бошњачкомуслиманском државом, у каквим год облицима да је она постојала.

На прошлим изборима СДА је обећала 100.000 нових радних мјеста. На следећим изборима ће вјероватно убјеђивати народ да је то и остварила, само блесави народ то не види. С обзиром да то није баш довољно за добијање избора, ту су увијек старе теме – рат са Србима и Хрватима. Рат који у главама екстремизоване сарајевске јавности никад није престао. Рат за контролу, рат за утицај, рат за новац, рат за радна мјеста, рат за прошлост, рат за будућност.

Бакир Изетбеговић непрестано не дозвољава било какву стабилизацију стања у БиХ. Прво је направио проблем око Дана Републике Српске који је довео до Референдума у Српској. Чим се то смирило, почела је прича о ревизији тужбе за геноцид против Србије и Репбулике Српске. Пошто је сазвао прело на Башчаршији гдје су аге и бегови донијели одлуку „у име БиХ“ како ће „БиХ тужити дио БиХ“ (јер у тужби се РС тужи као агент Србије), услиједиле су лудачке изјаве о наметању босанскомуслиманског терора ратом свакоме ко се истом супротстави и ничим изазвано кварење односа са Србијом причом о признању тзв. државе Косово. Затим су услиједиле пријетње Хрватима на прослави годишњице 2. корпуса муслиманске војске, а онда овај последњи скандал у Београду.

С тим да ником у Башчаршистану није било чудно што се неко ко је покушао да измјести одлучивање из Предсједништва БиХ у вези ревизије тужбе против РС сад бори „за поштовање надлежности“ Пресдједништва БиХ. Ништа боље не осликава Орвелијански карактер босанскомуслиманског друштва од тога.

Додатни фактор је – жеља да се буде држава и озбиљан фактор. Да се има сопствена бошњачко муслиманска држава која се неће „петљати“ са Бањалуком и Мостаром, већ равноправно носити са Загребом и Београдом. И која ће независно доносити све одлуке у вези БиХ. Проблем је што неће да праве своју државу на „својој“ земљи, већ би да приграбе цијелу БиХ за себе. А перманентни сукоб између жеља и могућности је мучно стање, како за бошњачке политичаре тако и за оне који с њима имају посла. Јер, стално доказивање, стални комплекси, стална производња сукоба како би се нешто доказало, стварање нестабилности… никоме не користе, па ни самом пацијенту.

Пошто снијег не пада да покрије бријег већ да свака звјерка покаже свој траг, најзанимљивије су реакције на ово Бакирово лудило, посебно у БиХ.

Хрватска позиција у виду ХДЗа и српска у виду владајуће коалиције реагују очекивано, протестима против лудачког понашања. Мало је сумњиво реаговање опозиције у РС, Савеза за промјене. Реагују и осуђују наравно, али некад није довољно да видиш шта неко ради, битно је и како. А дјелује преко воље и изнуђено, дискретно и тихо, без изјава „највиђенијих“ опозиционара. Званично, не желе да се баве заоштравањем и ратнохушкачким темама, што је на први поглед за сваку похвалу. Наравно, није, јер не можеш да игноришеш животна питања твог народа. Ако неко непрестано врши вербалну агресију на твој народ и РС, мораш да реагујеш на то, не можеш „да се бавиш економијом“. Незванично, СзП су постали добри пријатељи СДА и америчке амбасадорке. Пошто и њима зависи колико ће и шта јести наредне четири године, а од Додика се добру надати не могу (што је опет занимљиво питање да ли је добро), не смију да љуте оне који су им једина помоћ и савезници на наредним изборима. Питање је може ли их се осуђивати за то – јер и сви остали раде оно за шта мисле да ће им донијети успјех на предстојећим изборима. Па, мислим да може, јер не могу избори да буду оправдање за све, као што су стицајем идиотских околности у БиХ постале последњих деценија. Не може дугорочна државничка политика да се суспендује због дневне и приземне. Не могу најбитнија државна и народна питања да се жртвују питању ко ће бити у власти после следећих избора. Јер, држава би требало да постоји због народа и служи народу, а не због странака. Јасно је да су се „о свом јаду забавили“, али ако вам страначка питања могу бити испред државних, ако можете доћи у ситуацију да зависите од непријатеља српског народа, па можете ли бити прави избор да водите Републику Српску и штитите права српског народа?

Изузетно је занимљива реакција Башчаршије, односно босанскомуслиманских медија, странака, па богме и друштвених мрежа.

На сам дан конференције на Федералној ТВ из Сарајева одржана је емисија „Одговорите народу“, са четири госта. У духу сарајевског плуралитета, гости су били: госпођа из СДА, господин Бошњак професор, господин Саша Магазиновић из босанскомуслиманске СДП и – Бог драги зна по ком основу изабран – Александар Мартон, потпредсједник ИО Чанкове ЛСВ! Нико од Хрвата, нико из Републике Српске наравно.

Да се подсјетимо – „скандал“ је избио кад је предсједник Предсједништва БиХ изјавио да ће БиХ своје будуће одлуке у вези Косова усклађивати са Србијом. Дакле, да ће поштовати унутрашње ствари Србије и консултовати се са Србијом по питањима битним за Србију. Дакле, не одлуку да ће БиХ водити спољну политику како јој Србија каже, већ да је БиХ одлучила да се по питању унутрашњих питања сусједне земље консултује са том земљом. Да не помињем да је у питању матица Срба из БиХ, који неће дозволити никакву одлуку БиХ против интереса Србије, те стога она ни не може бити донесена. Колико је ситничава и комплексашка босанскомуслиманска политика показује потреба Бакира да нагласи да „ће се одлуке о спољној политици БиХ доносити у БиХ“, и напад на Човића да је изнио свој лични став а не усаглашени став Предсједништва. Сам Драган Човић тврди да је трипут питао Изетбеговића слаже ли се са оним што је рекао, и да ли да то каже. Александар Вучић је то потврдио, а и трећи члан Предсједништва БиХ, Младен Иванић. Без обзира шта мислимо о тим људима, има ли разлога да повјерујемо да лажу у овом случају? Мислим да немамо.

Па шта је натјерало несретника да се понаша тако како се понаша? Комплекси набеђеног државника, предизборна кампања, константна политика сукобљавања са Србима и Србијом, обећања дата страним силама… ?

У поменутој емисији тзв. опозициона СДП је дала пуну подршку Бакиру Изетбеговићу за „државничку изјаву“. Испаде Бакир бранилац Босне и њене суверености и независности (каква спрдња!) од злих сусједа усташа и четника, који стално показују непоштовање према „БиХ“. Са тим су се сложили сво троје представника муслиманских странака – СДА, СДП и ЛСВ, и наравно гост професор. Да се не слажу, тешко би били позвани у програм ФТВ.

Шта је то побогу страшно у изјави да ће се политика према сусједној држави водити у складу са договором са том државом? Па супротност је да ћеш јој правити проблеме, изазивати непријатељство и гурати прст у око? Шта је ту нормално?

Па нормално је ако – си због тога створен. Ако ћемо далеко, и као народ и као држава, а после и као странка, било да говоримо о позицији или опозицији државе башчаршијске.

Једноставно, само постојање државе БиХ и понашање њених марионетских политичара служи да се одржи нестабилност на „западном Балкану“. Да се не дозвољава нормализација и нормални односи, како ван БиХ тако и у БиХ. А онај ко је дочекао с песмом сваког освајача је најбољи извођач радова за то. Иако зна да не може донијети неке одлуке, Бакир ће о њима причати како би наставио већ годинама да ствара сукобе у БиХ и ван БиХ и заоштрава односе. Наравно, због тога неће добити пацке од ЕУ или САД, због кварења односа са сусједима, због рушења повјерења унутар БиХ, због урушавања институција БиХ, због стварања нестабилности и кочења изградње нормалне државе у БиХ. Ништа ново нема, све по старом иде. А кад ембахада САД у Сарајеву која има времена да пита начелника општине Сребреница Младена Грујичића за његову слику са шајкачом и кокардом не пита Бакира ништа око овога, то ћутање одјекује.

Дивна илустрација стања духа у Сарајеву је и чланак на порталу Радио Сарајево (https://www.radiosarajevo.ba/vijesti/bosna-i-hercegovina/izetbegoviceva-reakcija-ocijenjena-drzavnickom-na-drustvenim-mrezama/284003 ), са насловом „Изетбеговићева реакција оцијењена државничком на друштвеним мрежама“. Грађански савез, који је у БиХ исламофашистичка странка, одмах је поменула „одбрану државе за коју су животе дали хиљаде најбољих синова и кћери“. Нису поменули да су те животе дали управо покушавајући силом да спроведу лудачку агресивну политику Бакировог тате.

Некакав твитераш одушевљен је Бакировим „показивањем муда“. Простачки и умоболно, јер шта има ко од таквог „показивања“ – кад нит Бакир може донијети одлуку нити било какву последицу ово биједно комплексашко ситничарење има осим затезање односа са Србијом и РС?

Сличне су и реакције осталих политчара и твитераша. Ученик ратног хушкача Сенада Хаџифејзовића (новинарског барда како рече Саша Јанковић) и уредник сарајевске Н1 телевизије Амир Зукић у своју емисију позвао је старог ратног политичара и фанатика Хариса Силајџића да све то искоментарише у свом стилу.

Глас Америке донио наслов „Бламажа Човића: личне ставове представљао као државне“!

И шта смо из свега овога видјели?

Ама баш ништа ново.

Рат још увијек траје, како босанскомуслимански тако и амерички против Срба и српских интереса.

Стално стварање нестабилности и сукоба остаје политика босанских муслимана. И у власти и у опозицији имају лудаке и фанатике.

Њихово манито вођство има плебисцитарну подршку у свом народу, медијима, код интелектуалаца, опозиције, и на друштвеним мрежама.

Скоре промјене политике и нормализације односа нема – нема ко да је изведе, а и господари преко океана не дозвољавају да до тога дође.

Да се не преваримо – не ради се „само о кампањи“. Све оно што говоре, они би и остварили кад би могли.

Република Српска је и створена због овога – да штити српски народ од екстремизма и лудила, да се надамо да ће њена власт, као и Србија, да раде и даље за свој народ оно што треба да раде.

Неко нас је слагао да је живот мир и стабилност. Није, барем не на Балкану. На Балкану је борба непрестана, мира и стабилности ћеш имати онолико колико будеш снажан и у стању да се одбраниш.

Хвала бољима од нас што нам створише Републику Српску.

И, да замолимо господина Трампа, да нам да какав савјет око изградње оног зида…

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!