Родна равноправност ће победити у Србији

Родна равноправност ће победити у Србији из истог разлога из кога је комунизам победио 100 година раније у Русији – због сиромаштва народа и непостојања снажне средње класе која би одржала постојећи систем, а код нас и због поткупљивости институција и оних који их воде, и одсуства праве елите (интелигенције са више-генерацијском традицијом, и одговарајућом матерјалном и моралном основом). „Америка и Енглеска биће земља пролетерска“, знамо да се то није догодило, већ је комунизам победио у заосталој Русији и Кини, а не у Немачкој где је настао. Марксизам је био Западни идеолошки извоз у Русију, исто као што је данас родна равноправност, политичка коректност, стварање ненасилног друштва, и мултикултурализам. Нова левица (неомарксисти) је од краја 1960тих препаковала дискредитовани марксизам, и сада га нуди кроз радикални феминизам, људска права, и борце за социјалну правду, а прихватају их либерални, прогресивни млади људи као западне (код нас ЕУ) вредности. Идеја је и даље иста: постоје угњетавачи и угњетени, антагонизам између њих, а борба за равноправност донеће класни мир и једнакост. Звучи лепо на папиру, као и француска буржоаска револуција. Но, они који не уче од историје, осуђени су да је стално понављању. А историја нас учи:

1. да друштво једнакости не постоји – нити се људи рађају једнаки (у биолошком и социјалном смислу), нити ико то жели, већ сви желе да буду бољи, јачи, и успешнији од других (конкуренција за ресурсе, луксуз, и партнере за продужење врсте)

2. да је идеја једнакости нешто што инспирише и покреће већину која је на социјалној лествици доле (масе), али преврат доноси добробит само мањини која у име „угњетених“ смењује групу која је на власти („угњетаваче“)

3. да је преврат праћен диктатуром и терором које већина осети на својој кожи, а многи и не преживе (политички неистомишљеници, претходна власт, и многи који буду колатерална штета).

„Поправљачи“ друштва увек нам нуде своју егалитаристичку идеју у обланди, а циљ им је заправо само освајање власти за себе. Пођимо прво од дефиниције родне равноправности, оне коју користе њени заговорници у Србији (www.rodnaravnopravnost.gov.rs), а потом додајмо и објашњења које дају њени критичари. „Родна равноправност се остварује онда када и жене и мушкарци подједнако уживају иста права и могућности у свим сегментима друштва, укључујући економску партиципацију и учешће у процесу доношења одлука, као и када су различита понашања, потребе и потенцијали жена и мушкараца једнако вредновани у друштву“. Одмах упада у очи да је једнако вредновање различитих потенцијала и понашања заправо позив на уравниловку, и награђивање нерада и неодговорности, како према себи тако и према друштву. Слободни људи треба да буду вредновани (плаћени) према свом раду и постигнућима, а не једнако, независно од доприноса, осим ако то не подразумева уврнути концепт социјалне правде. Из Закона о родној равноправности нам је познато да се у овом систему дискриминацијом не сматра различито третирање и афирмација „угњетених“, тј. њихова промоција на рачун „привилегованих“. Тако имамо квоте за запошљавање, и освајање власти (еуфемизам је „економска партиципација и учешће у процесу доношења одлука“), које су на штету вредних и успешних, а зарад „једнакости“ оних који то нису. Права једнакост је једнакост могућности а не једнакост исхода, што пракса примене родне равноправности намерно замењује. То је друштво, као раније социјализам и комунизам, у коме се најбољи не мотивишу, јер изузетност само смета, боде очи, и биће изједначена са осредношћу, па ко би се онда трудио. Таква друштва, учи нас историја, се одржавају уз јаку државну принуду, чак терор, а потом економски заостају за слободним друштвима у којима се индивидуални допринос вреднује више од једнакости.

Каква је тактика неомарксизма (резервни термини: Културни марксизам, постмодернизам)? Како су радници и сељаци као класе сишли са историјске позорнице са сломом комунизма, неомарксизам је морао пронаћи друге „угњетене“ групе. Логичан први избор су биле жене као највећа популациона група, и она коју је већ заступао феминизам који је такође заснован на марксизму. Потом су придодате и друге „мањинске групе“: по сексуалној орјентацији, националној и расној припадности, а затим и по религији јер је на Западу хришћанство доминантна религија. Овако позициониран, неомарксизам је нашао веома широк аудиторијум коме се обраћа, и чије позиције заступа. Једини који овим нису обухваћени су „угњетавачи“, тј. хетеросексуални бели мушкарци, који по њима држе све полуге власти (у политици, економији, религији, и у породици), које им треба одузети ради добробити осталих. То ће се извршити кроз афирмацију „угњетених“ путем квота које ће прогресивно одузимати моћ, и утицати на смањење броја „угњетавача“ (мушкарци који не буду могли да се запосле јер ће сви други имати предност ће остати неожењени и без порода), а кроз разноврсне методе „стварања ненасилног друштва“ ће се полови удаљавати, и приближавати истом полу, као и увећати број особа које се декларишу као нови родови ради привилегија и опстанка. Успешност сваке идеологије се базира на две ствари: 1. широке основе бирача који ће је усвојити као своју, 2. финансијама којима ће поткупити институције и медије, а потом и масе кроз привилегије (које им пружају преко институција) и емоције (које шире преко медија). Неомарксизам очигледно има оба, и зато је постао идеологија Новог светског поретка, глобализације, и сада је веома тешко одупрети му се. Финансијери су му транснационалне компаније које желе да уклоне националне границе, и уруше породицу као основу традиционалног начина живота, а добију масу супротстављених индивидуа које су отуђене, и у одсуству везаности за породично и национално, задовољство траже само у конзумирању производа, услуга и забаве поменутих мега корпорација. Отпор овом неолибералном успону на власт у финансијски успешним земљама су десне, конзервативне партије које су финансиране „старим новцем“ и локалним капиталом, потпомогнуте католичком црквом, а у земљама где преовлађују ортодоксне или реформаторске струје хришћанства, и у оним које су економски сиромашније, отпор је знатно слабији.

Батина родне равноправности је политичка коректност, која је инструмент обрачуна са неистомишљеницима, нешто што се у социјализму звало „вербални деликт“. Чак само и критика водеће идеологије се назива нетолеранцијом, мизогинијом, језиком мржње, и потом кажњава финансијски или друштвеним изопштењем, као првим мерама, а из историје знамо да га прате прогон, терор и физичко уништење непослушних. Стварање „ненасилног“ друштва, је тренинг пацификације и пасивизације хетеросексуалних мушкараца под оптужбама за насиље у породици, сексуално узнемиравање и силовање жена, чије су дефиниције веома проширене, а статистике потом нереално надуване, уз медијски пресинг који никога не оставља равнодушним. Оптужени се удаљују из својих домова, непослушни губе децу, имовину, професионалне позиције, денунцијација је као из најгорих времена Стаљинизма. И коначно мултикултурализам кроз наметнуту мигрантску кризу и увоз „мањинских“ група, је усмерен ка урушавању националног идентитета, развијању „толеранције“ супротно потребама, интересима и навикама локалног становништва, а све у циљу стварања глобалистичке визије једно-образности, једноумља и истоветности сваког места на свету, ради лакшег ширења потрошачке културе у овом унитарном (или да будемо локални па кажемо ЕУнијатском) будућем свету.

Објаснимо тезу да ће код нас до победе доћи „због сиромаштва народа, поткупљивости политичара, и одсуства праве елите“. Каква је ситуација у Србији? Измучена транзицијом којој се крај не види, и ратовима које је изгубила, са раскопаним улицама као после светског рата, Србија дочекује Европску унију као спасиоца, као међународни монетарни фонд који ће јој стално упумпавати инфузије нових финансијских средстава, а као брижни родитељ никада неће тражити ништа заузврат. Србија је адолесцент који одбија да одрасте или старац који одбија да умре, и зарад лагодног живота оних који су у прилици да се прикључе на изворе фондова / финансија, спремна је на сваки експеримент ма како погубан за њу био. „Елита“ нема ни визију, нити заступа интересе земље, већ само своје краткорочне и тренутне интересе. Десница се у Србији идентификује националистичким, традиционалистичким, и верским опредељењем, али заправо не постоји, јер је то неповезана група опозиционих партија које кокетирају са сваком идејом која ће им донети гласове и финансије. Исто је и са медијима, па само наивни верују да постоји слобода истих, а јасно је да свако пише и објављује вести које финансијери бирају, и из њихове перспективе. А финансијери су све сем домаћи, па нам је и таква могућност утицаја на политику и информисање. Стога је на снази дезинформисање, родна равноправност на бази неравноправности, и „стварање ненасилног друштва“ ради неотпора променама које су нам прописане против наше воље и интереса (на индивидуалном,  полном, друштвеном, и националном плану). Едукација је преумљење, промена свести, да би на крају тог пута рекли: „О окрутни, непотребни неспоразуму! О тврдоглаво, својевољно изгнанство из родитељског загрљаја! Али све је уреду, борба је завршена. Добио сам борбу са самим собом. Волим Великог Брата“.

Такође, за разлику од Пољске и Мађарске, где десне и конзервативне снаге подржава јака католичка црква, СПЦ није ни приближна подршка. У земљама источне Европе препознају комунизам и леве, социјалистичке тенденције, а добро знају да позиви на једнакост воде диктатури и терору, па су веома опрезни. Присилне миграције ове снаге доживљавају као тајни план (заверу) глобалистичких елита за урушавање националних држава и идентитета. У Србији интелектуална елита ћути, а политички првенци нису ни свесни, нити теоретски потковани да препознају корене и последице онога што нам се увози са Запада, а надасве су ућуткани пријемом ЕУ фондова који их онемогућавају да против „увоза“ дигну глас. Позиција, опозиција и десница у Србији кокетирају са европским путем, немају јаку домаћу финансијску подршку (због слабе привреде), док ЕУ фондови условљавају увођење родне равноправности и у томе успевају јер је сиромашне људе лакше поткупити.

Каква ће бити ситуација када родна равноправност освоји Србију, тј. победи сваки отпор, који је и сада појединачан или само деклеративан, популистички? Кратак одговор је: „прочитајте (поново) Орвелову 1984“. Да ли ће та победа бити дуготрајна? Вероватно НЕ, јер ће се урушити исто, и из истих разлога као њен претходник комунизам, али ће то бити дугих 70 година терора (прогона неистомишљеника, „некоректних“) и назадовања. Некада сам волео социјализам, јер сам одрастао у Југославији, али моји вршњаци који су живели иза гвоздене завесе сигурно нису делили те емоције. Ми смо били преварени, али они су стварно страдали.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!