Жарко Јанковић: Зачеци русофобије политички-коректног режимског “дисидента“ Драгомира Анђелковића

ЗАЧЕЦИ РУСОФОБИЈЕ ПОЛИТИЧКИ-КОРЕКТНОГ РЕЖИМСКОГ “ДИСИДЕНТА“ ДРАГОМИРА АНЂЕЛКОВИЋА

     У последње време полит-коректни аналитичари “патриотске“ провенијенције блиски Вучићевом режиму према којем се неки пут “критичко-дисидентски“ постављају, просто су се растрчали на своје “радне задатке“. Како наставити завођење народа за Голеш планину и наставити са представљањем Вучића као “непоколебљивог борца за српске интересе“, наравно “у домену могућег“, па му, као, замерају што не користи још боље прилике кроз “слатку, малу колаборацију“. Ови аутори се сви редом представљају као русофили и присталице што бољих и тешњих односа са Москвом. Међутим, у последње време аутори попут Анђелковића крећу у акцију ширења дефетизма у народу, и то нарочито према Русији, како би за свог господара Вучића обезбедили алиби за нове издаје које нам спрема на пролеће.


Ако неко верује да се Вучић налази пред историјском дилемом да ли Русија или НАТО, Косово и Метохија или ЕУ, Исток или Запад, онда је тај или луд, или велики издајник, или и једно и друго оличено у напредњачком боту. Одавно би Вучић увео санкције Русији, пустио свог коалиционог партнера Харадинаја у УН, рушио Додика и Републику Српску, (кон)федерализовао Србију кроз нови устав, али он врло добро зна да када би све то урадио више не би требао својим западним газдама, па би га онда пустили низ воду и пао би са власти, завршивши још горе од Тадића. А како Аца и Андрејка да се одрекну власти, масти, новца и моћи? Према томе, Вучића и његове улизице не интересују национални и државни интереси, па да због тога стрепе од могућих последица притисака са Запада. Не, они би све то још јуче потписали, али знају да би онда добили захвалницу из америчке амбасаде и ногу у задњицу у виду пада са власти. Вучићева “квадратура круга“ је заснована на томе како да да Западу што више може, а да са друге стране може да настави са манипулативним трабуњањем како то није капитулација, издаја, како је то максимум у датим околностима, а можда ће Марко Ђурић да каже како је резултат 4-2 за нас. Слично је било и после Бриселског споразума. Да Вучић некако задовољи западне господаре, а да може и даље да лаже и обмањује народ и да се одржи на власти што дуже. Како би лаковерни народ сварио и прогутао и ову бљувотину ангажовали су се професионални аналитичари по наруџбини типа Драгомира Анђелковића.
Па шта нам то поручује Драги Анђелковић у тексту под насловом “Национално ( не ) продуктивна игра“, објављеним у листу “Печат“ бр. 497? На почетку текста Анђелковић уобичајено пише о утицајима и играма САД, НАТО-а и ЕУ на овом делу Балкана и њиховим тежњама да што више зауставе, па и потпуно потисну руски утицај. Убрзо након тога Анђелковић пише да су по Институту Европа Руске академије наука, руски интереси сведени на три тачке: 1) Да се Русија што више економски и енергетски учврсти на Балкану, нарочито у земљама које још нису чланице ЕУ; 2) Да искористи транзитни потенцијал региона, нарочито у светлу енергетске геополитике и 3) Да блокира потенцијалне антируске тенденције. У наставку текста Анђелковић избацује свој први нонсенс и потпуну бесмислицу да је, све до скоро, прворазредни партнер Москве у региону била Подгорица!? Анђелковић у својој пашквили наводи како је руска страна у том периоду чак нудила и посредовање у спору између Ђукановићевог режима и Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Наводно, руска страна је понудила да Митрополија црногорско-приморска добије исти статус у оквиру СПЦ као и Украјинска православна црква Московског Патријархата. Како је у нашим условима практично немогуће то остварити на канонски начин, а и ситуација није иста као у случају Руске Цркве, тај предлог је, по Анђелковићу, одбијен. Може ли неко уопште да замисли да руска дипломатија себи даје за право да се меша у канонска питања једне помесне Цркве и то у страној земљи? Ову причу су својевремено подметнули Ђукановићеви режимски медији, само како би ширили дефетизам, разочарање и незадовољство према Русији међу православним Србима у Црној Гори. А што се тиче приче како је Москва практично гурала и подржавала црногорску независност, а заузврат њихове компаније и богаташи добили приступ црногорском туризму, приватизацији, када се продавала ђедовина Русима да тамо зидају куће и виле, морамо да имамо у виду потпуни аутизам, глупост и идиотизам тадашње власти у Београду, а спретност и лукавство Ђукановића и његовог дипломате Милана Роћена. Наиме, када је противуставно срушена СРЈ Београдским споразумом и формирана она несрећна карикатура од државне заједнице СЦГ, досманлијски режим у Београду је клицао да ЕУ и евроатлантске интеграције немају алтернативу. И Коштуница је онда био либерални демократа и присталица уласка у ЕУ. Са друге стране Ђукановић је био много прагматичнији и интелигентнији. Знајући да има безусловну подршку од стране Запада, Ђукановић се окреће ка Русији да са њене стране не би имао проблеме када буде “обрађивао“ резултате референдума. И тако док су се кадрови из Србије отимали око амбасада у Вашингтону, Бриселу, Берлину и Лондону, црногорски режим је добио место амбасадора у Москви и на то место послао свог најјачег дипломату Милана Роћена. Роћен се искусно позвао на најдугорочније дипломатске везе и историјско вековно пријатељство између Црне Горе и Русије. Сад, што данашња Црна Гора нема много везе са оном историјском друго је питање, али Русију унутрашња питања Црне Горе не интересују. Резултат није изостао. Руски капитал, богаташи, туристи, инвеститори похрлили су у Црну Гору уживајући у њеним природним лепотама и топлом мору, а притом су лепо дочекани и од домаћег становништва традиционално русофилски оријентисаном, али и од стране прозападних монтенегрина, јер су они играли своју игру и радовали се потребним финансијским ињекцијама. Није ово била нека нарочита Ђукановићева памет, нити руска кратковида глупост, како то Анђелковић покушава да објасни оптужујући Русију и за ово као промашену политику, већ пре свега глупост и будалаштина Београда који је тада свесно Русији и Кини окренуо леђа зарад “ЕУ која нема алтернативу“. Испасти толико глуп и наиван, или можда вансеријски покварен и подао, па очекивати од Хавијера Солане који је наредио почетак НАТО агресије да ће нам он сачувати оно недоношче од земље звано СЦГ и, попут Коштунице, веровати Бриселу и Венецијанској комисији да неће дозволити крађе и манипулације на референдуму у Црној Гори, а пре тога сам потписати рушење Устава и укидање државе СРЈ да би Ђукановић добио још три године форе и да се лакше отцепи од те бесмислене творевине, значи бити потпуни идиот или велико издајничко ђубре. Трећег нема. Па када је и Тадић полетео да одмах призна референдум и честита Ђукановићу, зар је неко могао да очекује да ће Русија правити неке проблеме? Али, Анђелковићу то ништа није битно. Он наставља са паушалним оптуживањем Русије, као да је приправник у црногорском јавном тужилаштву данас. Пре више од десет година другачији су били односи Запада и Русије, а и стање у свету. Свет пре 2007. године и после је неупоредив. Уосталом, не може се очекивати да Руси буду већи Срби од нас, нарочито онда када су се и Београд и Подгорица слагали да ЕУ нема алтернативу. Наравно, када је Запад поново кренуо на Русију и када је дошло до погоршања међусобних односа, Ђукановић није часио ни часа да изјави лојалност својим западним покровитељима, па је увео и санкције Москви. С обзиром на његову досадашњу политику то се и дало очекивати. Ако Београд није био спреман да тражи алтернативу у то време и ако тадашњем режиму у Србији није било много стало до судбине заједничке државе и српског питања у Црној Гори, зашто би онда Русија подметала своја леђа? Анђелковић се ту не зауставља ,него иде још даље. У наставку свог текста он констатује да је Русија на овим просторима матирана и дипломатски поражена, услед дешавања у Црној Гори, Македонији и због пропасти пројекта “Јужни ток“. Са друге стране имамо НАТО лобистичку групу Атлантски савет који тврди сасвим супротно. Они су забринути због појачаног руског и кинеског присуства на европском југоистоку. Ко је сад у праву, Атлантски савет или Анђелковић? Небитно питање, пошто су на истом задатку. Док код Атлантског клуба знате на чему сте, ко их финансира и ко стоји из њих, код псеудопатриотских аналитичара ствари су много сложеније. Са својим националним и русофилским педигреом из неких ранијих времена некога могу и да преваре, уплаше, саблазну, јер ако русофил и рођени Московљанин Драгомир Анђелковић говори о поразу и краху руске политике на Балкану, на национални део јавног мнења то има негативан утицај, шири осећање немоћи, безнађа, очаја и дефетизма. А можда је то и циљ таквим аналитичарима. Лакше ће јавност прихватити нове Вучићеве лажи, преваре и издаје ако се у народу шири прича о немоћи Русије и како су нас Руси препустили злехудој судбини, па Вучић онда више нема избора. А онда долази до врхунца у Анђелковићевом тексту. Наиме, он саветује српску опозицију у Црној Гори да престане да се истиче у противљењу уласку Црне Горе у НАТО пакт. По њему, опозиција би засад морала да прихвати чињеницу да је Црна Гора чланица НАТО-а и да целокупно њихово деловање мора бити окренуто борби за права Срба и спречавање спровођења даљег идентитетског геноцида од стране црногорског режима. Анђелковић полази од претпоставке да ако се опозиција у Црној Гори дистанцира од Москве, прихвати НАТО и окрене се борби за национална права Срба позивајући се на људска, мањинска, национална и остала права по европском законодавству да ће онда Запад мало да притисне Ђукановића и његове главаре да батале антисрпску хистерију, прогоне, хапшења и брисање српског идентитета у Црној Гори. Видите, Драгомир Анђелковић није глуп човек па да верује у овакве глупости, али то онда значи да није добронамеран и да се нечим другим руководи. Веровати у ову причу може само медицински луд и поремећен човек. Сам Мило Ђукановић и његова клика су продукти рада британске и америчке службе када су га као корумпираног криминалца уценили и када су разрадили стратегију прихватања идеологије црвено-хрватског усташко-зеленашког дукљанског монтенегризма као основе за промену свести тамошњем становништву стварањем још једне антисрпске вештачке нације од бивших Срба. Добар део посла још пре њих обавили су комунисти стварањем црногорске нације, али то није било довољно. Српска свест је још код значајне већине становништва била жива. Требало је створити црногорске усташе. Само тако је било могуће разбити заједничку државу Србије и Црне Горе, издејствовати признање терористичке творевине у Приштини и увођење санкција Русији од стране црногорског режима. Прогон Срба, српског језика, ћирилице, Митрополије црногорско-приморске СПЦ, асимилација и геноцидне антисрпске аспирације Ђукановићеве клике, уз криминал и сарадњу са албанском мафијом, криминални црногорски кланови по Србији, све је то рађено уз потпору, подршку и знање Запада, САД, НАТО пакта и ЕУ. Ова данашња усташка монтенегрија јесте производ Запада. И сада Анђелковић предлаже да се Срби окрену од Москве ка сарадњи са тим истим Западом не би ли “заштитили“ своја права?! Срамотно и бедно Анђелковићу, бруко једна!


Све ово о чему сам писао познато је Анђелковићу. И сам је некада тако мислио, али после његовог и Радуновог сусрета са Александром Вучићем у новембру 2011. године доживели су “прелом у мозак“, што би рекао Машан уочи црногорског референдума. И њих је захватио синдром о којем сам писао у тексту “Москва “патриотским“ сузама не верује“. Оснивали су неке фондове, удружења, покушаје стварања think-thank трустова српских и руских интелектуалаца, све у нади да ће их у Москви неко приметити, па и сарађивати са њима. Међутим, Руси су брзо схватили са ким имају посла, а пошто немају намеру да купују “љубав“ од таквих особа, показали су им где је капија Кремља коју могу да пољубе са спољне стране. И онда, наравно, креће се са критиком свега руског од стране дотичних. Прво почињу са умереним критикама, а онда се стављају у Вучићеву режимску машинерију и даље раубујући претходни углед и ставове уносећи забуну, дефетизам и страх код националног дела јавности и тиме припремајући терен за оправдање најновије Вучићеве издаје, јер, ето, шта је он јадник могао када су га Руси оставили. А после тога, даље је лако. За тежак национални пораз и издају кривица се сваљује на другог, а сопствени кукавичлук и врдање оправдава “слабом руском подршком“. После тога логички следи и сукоб са Русијом, улазак у НАТО пакт и увођење санкција Русији уз громогласну антируску хистерију где ће се за коначну издају Косова и Метохије уместо западне окупације и агресије и Вучићеве издаје оптужити Путина и Русију због “недовољне подршке“. То што некад полит-коректно критикује Вучића, Анђелковићу и његовим напредњачким пријатељима биће разлог више да га још боље искористе у антируској кампањи. И тако ће Анђелковић кренути путем Вука Драшковића. На жалост, ни први ни последњи. За разлику од Чедомиља Мијатовића који је за своју антируску мржњу добио звање грофа од Краља Милана Обреновића, Анђелковић је много скромнији. Ово ипак нису “грофовска времена“, али једна ствар остаје иста. Псеудоинтелектуалци ниских побуда, а великих апетита и личних интереса. Још увек није касно да се овакви ликови разоткрију и спрече у својим наумима. Тако ћемо спречити нове издаје и понижења.

Жарко Јанковић, Нови Сад

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!