Миленко Вишњић: Зашто, и коме претња ратом из Сарајева?

Према још важећем и непромењеном Дејтонском споразуму – једином Уставу БиХ, ентитетима припадају све државне надлежности, остављајући за „заједничку државу“ само два министарства.

Онда, зашто деценијска и тако немилосрдна борба, па и недавна претња ратом из Сарајева, за унитарну Босну и Херцеговину? Не треба бити превише паметан па препознати да је та борба, борба коју је некад водио Бењамин Калај, а у задње две деценије, и ЕУ – да се некако осмисли босанска нација, с циљем стварања „праве“ националне државе БиХ.

Либералне карактеристике садржане у нормативном оквиру ЕУ, намећу само примање у своје друштво националних и стабилних држава (за исламске и исламистичке се, наводно,  не противе), само као полазну основу за касније утапање нација и етноса у либерални оквир Запада.

Босанска нација, стара швапска замисао

Према озбиљним размишљањима, „да је национална БиХ услов за чланство у ЕУ“, само је изговор Брисела-Берлина, главних градова германо-романске цивилизације; наводно, заједнице састављене од „чистих“ националних држава, да неутралише блискост Бањалуке са Београдом и Москвом, и смањи, или потпуно елиминише утицај Русије на Балкану; прво, западно од Дрине.

Да би БиХ добила оно што је тражио некад Калај, по мајци наш рођак, а данас ЕУ (Берлин) – босанску националну државу, потребно је прво смислити језик – босански језик, као најмањи услов за проглашење и босанске нације, што би, надаље, створило предуслов и за националну државу – јединствену и унитарну БиХ.

Досадашњи покушаји да се српски „преправи“ у босански језик, само је почетак целе и, након стотину и нешто година, поновљене приче, зачете у немачком Бечу, с упорним настојањем да се заврши у још „немачкијем“ Берлину.

За смишљање босанског језика нема уставних сметњи, али како смислити само једну нацију – босанску, ако нема сагласности Републике Српске, па, можда, ни Хрватског народа?

Сарајево није имало снаге да се избори за оно што је Хрватска „успела“, несебично помогнута од својих вековних заштитника, Немаца или, имала подршку целе западне цивилизације да, прогонећи Србе, направи националну државу, а то је, опет наводно, био услов за прикључење ЕУ и НАТО-у

Сарајево није имало ни политичке ни војничке снаге да ни у току последњег рата „реши босанско национално питање“, иако је такође имало несебичну подршку, не само поменутих спонзора – Немаца, него и Вашингтона, наравно, и значајног броја тада још неподељених муслиманских земаља.

По Дејтонском споразуму и непромењеном и важећем Уставу БиХ, Република Српска има председника, Народну скупштину, Владу, Уставни суд, Врховни суд и друге судове; Тужилаштво, војску, полицију, царину, све порезе као своје изворне приходе, обавештајну и безбедносну службу, и све друге државне функције које још нису пренете на Босну и Херцеговину….

Република Српска као државотворни ентитет

Република Српска је национална држава у настајању. Чињеница да Република Српска има предефинисано држављанство, уграђено и легитимисано Дејтонским споразумом, додатно чини ситуацију другачијом и легитимнијом од оне за коју се боре босански Хрвати.

Према Дејтонском мировном споразуму, замишљено је да заједничка држава – БиХ има само два министарства, али је тзв. Високи представник, самовољно отимајући надлежности од Српске, доделио Сарајеву додатних осам министарстава, правећи број министарстава као за праву, али не још и националну државу.

Као историјска чињеница за модел суверенитета, држава је неодвојива од нације, тако да свако настојање да се уопште говори о било каквој држави, која нема карактер и националне, јесте пресипање из шупље у празно.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!