Да ли је социјална правда „родне равноправности“ праведна?

Социјална правда је концепт који се најчешће везује за леве идеологије, и може се упрошћено објаснити захтевом за равноправну, или равномерну редистрибуцију друштвеног богатства на све припаднике друштва. Равномерна дистрибуција подразумева идеализован систем у коме би сви појединци добили подједнак део, док је равноправна подела мало слабије дефинисан термин, који се разликује од система до система, као и да ли је идеологија лева или десна. Комунизам је то формулисао као „сви раде према својим могућностима, а узимају у складу са својим потребама“, а у новије време родна равноправност као „када су различита понашања, потребе и потенцијали жена и мушкараца једнако вредновани у друштву“ (извор www.rodnaravnopravnost.gov.rs). Десница концепт правде посматра кроз примену слободног тржишта, где се различити потенцијали и понашања не награђују подједнако, тј. да је праведно када је добитак пропорционалан доприносу (уложеном раду и добијеним резултатима).

Већина досадашњих друштава је имала неравномерну расподелу друштвеног богатства, где су они који су имали мање били супротстављени онима који су имали више, што су бораци за социјалну правду објашњавали дискриминацијом, тј. неправедним различитим третманом, и позивали на промену система. Праведно говорећи, замерајући се левици, за разлике у имању можемо наћи многе разлоге, од којих је дискриминација један од ређих. Пођимо од рогобатне конструкције у тези да различити потенцијали и понашања требају бити једнако вредновани. Прво што пада у очи као контра пример је питање како се вредноћа и лењост могу једнако вредновати? Друштво које би ово узело за свој систем вредности брзо би изгубило своје вредне и подузетне чланове, јер ко би се трудио ако је исход за све подједнак. Онима који су живели у социјализму позната је изрека „не могу ме тако мало платити, колико ја могу мало да радим“. У друштву где је уравниловка идеал, нема напретка. Појаснимо и где води систем који проглашава дискриминацију за основни, или једини узрок друштвених неједнакости. Видели смо то довољно добро на примеру комунизма – води у отимање имовине и руковођења од „угњетавача“ и њихову физичку елиминацију, диктатуру „угњетених“ класа које немају довољно знања да замене елиту коју су у терору уништили, а применом уравниловке не могу ни нову да створе, па такво друштво мора да стагнира и назадује, и на крају се само уруши, или буде покорено од друштва слободних појединаца, где се различити потенцијали и понашања неједнако вреднују. Данас нова левица, заогрнута плаштом родне равноправности, покушава да прогура препакован марксизам, са истим изгледима за „успех“.

Политички некоректно је рећи да се људи не рађају једнаки (чак и ако су правно равноправни), али тешко је порећи да су неки лепши, други јачи, трећи интелигентнији, четврти предузимљивији или марљивији, … Такође, људи се рађају у различитим социјалним срединама, где су им полазна основа родитељи и породица, а не нека комуна у којој сви полазе са исте економске и образовне тачке. Још некоректније је изнети чињеницу да се полови разликују, а та разлика има за основу различите улоге, функције и праксе које трају не пар хиљада година, већ за људско друштво бар пар десетина или стотина хиљада година, а за остале животињске врсте и стотине милиона година. По теорији еволуције, која је сада најшире прихваћена, прилагођавање околини и врста активности доводи до промена у анатомији и функционисању врста, па је подела рада по полу свакако утицала да су мужјаци крупнији и јачи од женки које су биле заштићене од физичке борбе и тешког рада. Такође, половима се и мозак разликује због различитих друштвених улога и врсте рада које су десетинама хиљада година обављали, тако да жене и мушкарци имају предности у активностима којима су се историјски бавили, а слабости у онима којима нису (мушкарци се лакше сналазе у тродимензионалном простору јер су им активности као лов и одлазак на посао биле удаљене од дома, за разлику од жена које су имале управо супротне околности, док жене могу да препознају много више нијанси боја и емоција јер је то било важно у сакупљању плодова и друштвеним односима, а небитно за активности којима су се мушкарци бавили). Ове разлике нису друштвена конструкција од рођења, већ су уписане у генетски код хромозома мушкараца и жена као последица јако дугог процеса еволуције. Истраживања на тек рођеним бебама су показала да већина дечака са интересовањем дуже гледа фотографију на којој је механичка направа, а девојчице фотографију лица, што је такође за очекивати, с обзиром да су се мушкарци бавили конструкцијом и коришћењем алатки а жене бригом о потомству и друштвеним односима. Ове разлике се свакако временом могу смањивати јер се жене и мушкарци данас васпитавају да преузимају активности оног другог пола, ка више универзалним полним улогама, но ни то не може да се заврши и изједначи у кратком временском периоду од сто година, ако су разлике стваране стотинама хиљада година. Зато је ритам социјалног инжињеринга који заговарају радикалне феминисткиње усиљен и насилан, и не може дати жељене резултате, већ само донети сукобе и несреће.

Ко верује да је равномерна подела праведна?

Вратимо се друштвеним лествицама и антагонизму између оних који имају мање и оних који имају више. Заговорницима дискриминације као објашњења неједнакости је политички некоректно давати нека друга, очигледна, објашњења, као што су различити избори и праксе, да не поменемо различите интелектуалне потенцијале и марљивост који сигурно постоје у свакој популацији. Јасно је да мање марљива и интелигентна особа не може постићи резултате као особа која има више тих особина, чак и да пођу из исте социо-економске позиције. Сигурно је и да лепша, крупнија за мушкарца и ситнија за жену особа има иницијалне предности, уз исту интелигенцију и радиност, од особе која то нема. Такође, особа која је штедљивија и економичнија може исту количину матерјалних средстава боље распоредити, и у исходу имати много више него особа која је целог живота подједнако зарађивала, а нема такве навике и понашање. Значи, уз биолошке различитости („потенцијали“), на исход знатно утичу баш они фактори које борци за родну равноправност истичу да не би требало да утичу на исход, а то су „понашања“, односно избори (образовања, марљивости и потрошње). Питање које се на крају поставља је: ко верује да је праведно да се „различита понашања, и потенцијали једнако вреднују“? Одговор је јасан: они који имају мање потенцијале, и желе да се понашају како им одговара, тј. да лагодно живе без много рада и са доста трошења, су присталице борбе за социјалну правду! Које групе и политичке орјентације спадају у ову категорију нећемо помињати, саме ће се препознати.

Пракса примене социјалне правде често се показује као штетна, јер она уместо промене понашања „угњетених“ заговара финансијску помоћ и / или преотимање власти, оба која дају проблематичне резултате. Пример је финансијска помоћ „самохраним“ мајкама, која у развијеним земљама Запада мотивише жене да се разводе од мужева, јер су процениле да им се развод „више исплати“, тј. да ће боље живети од социјалне помоћи и подељене имовине него у браку. Ту се економски интерес жена, као „угњетене“ групе, ставља изнад интереса породице и друштва, што је вишеструко погрешно, јер мотивише понашање које ником, сем њима неће донети добра, при том унесрећујући децу која одрастају без очева. Уместо да се новац потрошен на социјалну помоћ троши на едукацију, и промену свести младих, у правцу размишљања да је за све много боља сарадња него сукоб у породици, овако се подстиче себично понашање, које резултује у одрастању бар трећине тинејџера у САД без очевог утицаја. Социолошка истраживања су показала да ово има негативан утицај на социјални, ментални и општи развој ове деце, повећање деликвенције и здравствених трошкова друштва, као и далекосежне негативне импликације на пропагацију оваквог антипородичног понашања у будућности.

Најновији примери из Србије

У „Политици“ од 26.11.17. читамо: „Публикација Републичког завода за статистику „Жене и мушкарци у Србији 2017. године” нуди још мноштво бројева и података који скицирају стање родне (не)равноправности у нашој земљи“. На првој страници ове публикације сазнајемо: „Публикација је објављена уз подршку Агенције за родну равноправност и оснаживање жена (UN WОМЕN)“, па се поставља питање зашто једна државна институција има потребу за страном „подршком“ (нажалост то се не односи само на ову институцију), као и да ли та подршка има утицај на избор и интерпретацију података који се приказују. У првом пасусу чланка пише: „Самохрани родитељи углавном су женског пола – чак 80 одсто једнородитељских породица чине мајка и дете“, што је опасна замена теза која позива на акцију социјалне правде, док је истина да велика већина деце у једнородитељским породицама има познате, живе и присутне очеве који плаћају за њихово издржавање, па се мајке не могу назвати самохране. Но знајући стање електронске евиденције и провера у Србији, лако можемо замислити сценарио где „самохране“ мајке као „умиљато јагње“ добијају помоћ и од оца и од државе. Нови закон о спречавању насиља у породици, као и могућност злоупотребе социјалне помоћи, може да мотивише несавесне мајке да растурају породице, где би им као награда остајао стан, дете и двоструко издржавање. Подсетимо да буџет државе пуне порески обвезници који су опет већином мушкарци, јер чине већину запослених, имају веће зараде и власници су већине приватних фирми и некретнина.

Позив на социјалну акцију биће и податак да је „стопа запослености жена износила је 38 процената, док је стопа запослености мушкараца била 53 одсто“, што захтева одлучну акцију за укидање дискриминације у запошљавању, вероватно у форми стимулација и преференцијалног третмана жена, ради њиховог даљег „оснаживања“. Уочена разлика у запослености лако се може објаснити различитим полним улогама, тј. да жена може бити издржавана много чешће него мушкарац, као мајка, супруга, љубавница или корисник пензије преминулог супруга, но то боркиње за социјалну правду не желе да чују, иако је очигледно. Познато је и да жене бирају школовање према својим интересовањима и будућим условима рада, а не према потребама друштва и исплативости, па су ти избори најчешће друштвене науке, иако је познато да су такви кадрови суфицитарни. Говори се и о доходовном јазу, старој феминистичкој жалопојки, мада се признаје да „је мањи јаз у зарадама између жена и мушкараца у односу на европски просек: само је Румунија боља од нас у овој области“.

Интересантно је и да је „међу особама са инвалидитетом веће учешће жена (58 одсто) него мушкараца (42 процента)“, но ту се ради о урођеном инвалидитету. О показатељима где су мушкарци угрожени се наравно не говори, као што је број повреда и смрти на раду, где мушкарци убедљиво воде, 67% свих повреда на раду, и преко 90% смрти (зависно од године и земље, али увек преко 90).

Чланак истиче и да се „жене баве кућним пословима око четири и по сата дневно, а мушкарци – два сата. Кад би се рад у домаћинству плаћао по минималној цени сата, жене би само за то требало да буду плаћене 138 евра месечно“. Не каже да би онда мушкарци требали да буду плаћени за своја два сата, па је разлика коју мушкарац „дугује“ жени само 77 евра, пола од тога он одради у ванкућним породичним активностима (око кола, пијаце, мајстора), а више од пола доприносећи кућном буџету већом платом и мањом потрошњом. Најважније, а ретко помињано, је да се време рада у кући не мери неком објективном методом већ „по сопственом исказу“, па се не може одбацити да у томе има преувеличавања, непотребно или не-ефикасно утрошеног времена, и осталих субјективних фактора. Подацима у поменутој публикацији, која признаје да „без обзира на то да ли су запослене или не, жене, у односу на мушкарце, двоструко више времена раде у кући, а упола мање времена проводе на плаћеним пословима“, може се додати да пошто је рад на плаћеним пословима квалификованији и плаћенији по сату, допринос мушкараца у породици је и даље већи. Све то је оно што боркиње за социјалну правду не желе да се зна и дискутује, јер би то њихов ангажман учинило беспредметним и беспотребним.

 

сваке среде за СКК пише Михаило Алић

http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

2 коментара


  1. Slobodno tržište je bajka to ne postoji.
    Kapitalizam je lopovski sistem gde vlasnici kapitala tj. sredstava za proizvodnju pljačkaju radnike jer iskorišćavaju i sebi prisvajaju višak vrednosti. Ako radnica u Kini sašije adidas dres koji se proda za 80$ a za to dobije nakanadu od 0, 6$ šta je to nego kradja?
    Kapitalisti prisvaju višak kroz eksploatisanje. Tako nastaje i nejednakost u prihodima a ne jer je neko glup i nesposoban, pa ako je tržište merilo da neko vredi zašto je Tesla umro u bedi i zašto je Kim Kardašijan multi milonerka? To je jako naivno sve gledati kroz tržište koji i ne postoji od premrženih monopola.

     
    Одговори

  2. Ljudi su nejednaki u prihodima zato što su opljačkani a ne jer su nesposobni. Ceo sistem je prevara. Poslodavac prisvaja tvoj rad samo zato što je vlasnik kapitala i iz meseca u mesec te pljačka, drži neprijavljenog, ne plaća prekovremeno…Posle ne možeš ni da se oženiš jer si bednik i ovaj sistem onemogućava čoveku da živi pristojno…
    Socijalna pravda nije da 25 ljudi ima bogatstvo kao 3 milijarde ljudi. Jedna ekipa od 1% se bogati dok drugi siromaše i zarade im stagniraju, pa zar nam nisu govorili da se se bogatstvo preliva nadole i zašto se to nije desilo? Reganova ekonomija prevara nas prevarama.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!