Обавезна вакцинација, једини начин да се превазиђе проблем емпатије

Како могу да ти помогнем? Шта могу да учиним за тебе? Хајде, кажи ми. Испричај ми шта те мучи. Који те то проблем притиска? Можда сам био у сличној ситуацији. Можда ти могу помоћи.

Ако ништа друго, бар ћеш то избацити из себе. Биће ти лакше. Видећеш.

Сигурно си, и то не једном, пожелео да ове речи буду упућене теби. Пожелео си да неко примети да преживљаваш тешке тренутке. Пожелео си да неко стане пред тебе и изговори их.

А затим те искрено саслуша.

 

Слушање главом и срцем

 

Јер управо тако слуша особа способна да емоционално разуме шта друга особа доживљава. Емпатична особа. Особа која има способност и жељу да разуме друго људско биће.

Емаптичне особе нису равнодушне према осећањима других. Оне се саосећају са другима. Лако се стављају у туђу позицију.

Оне размишљају и брину о другима.

Код њих је добро развијена емоционална интелигенција. Због тога су такве особе увек у стању да правилно одговоре на туђа осећања. Пажљиво и адекватно.

Homo Empathicus – човек способан за саосећање, друштвену сарадњу и узајамну помоћ

Такве особе су одговорне, брижне, осетљиве и милосрдне. Верују у доброту и по природи су великодушне.

Такође, оне не гаје предрасуде. Нити додељују етикете другим људима.

Следећа индијанска пословица ту њихову особину лепо описује:

„Прошетај миљу у мокасинама другог човека, пре него што га искритикујеш“

Јаооо, баш лепо.

 

Где шетња води?

 

Богами, довела шетња Индијанце у резервате.

Каква, бре, емпатија у ово време? Какав homo empathicus и слични бакрачи?

Људи су социјалне животиње. И тачка.

Људска бића су, у самој својој суштини, егоцентрични. Наука је то доказала. Додуше, сад веле да је то старо виђење научно. Па, шта ако је старо? Потпуно је адекватно актуелном временском тренутку.

И треба га се чврсто држати. Зашто?

Зато што је добро за лични прогрес. Доноси корист.

 

Ем патиш ти, ем патим ја

 

А зашто би патио Ја? Зар не? Какву ће то корист мени донети емпатија? Никакву.

Сви говоре да у времену у коме живимо људи су постали потпуно без душе. Мисле само о себи. И свом преживљавању. Заборавили су шта значи солидарност. Туђа мука, ако никога не може да развесели, никога и не занима.

Прихватили смо пасиван однос према животу. Помогли смо својски форсирање индивидуализма. Славимо причу, у главу нам угурану, да појединац ништа не може да промени.

Е, сад, ја треба да занемарим себе и своје потреба. Мој прогрес треба да трпи, док ја, пун саосећања, слушам туђе приче тужне. Ма, немој . . .

Треба да негујем емпатију своју. Црвц, Милојка. Треба да гајим људски однос према другима.

 

Куда иде човек који је изгубио људски однос према другима?

 

Добрим путем. Обећавајућим. Путем напредка на друштвеној лествици.

Јер, како наука тврди, што је положај особе на социјалној лествици виши, њена способност саосећања је мања.

Она се ослобађа штетне емпатије.

Свакако, њој нико не брани да буде, онако, за јавност емпатична. Емпатична на речима. Да саслуша некога, као заинтересовано, да одглуми саосећајност, каже: „Јао, па то је страшно. Катастрофа! Јадан ти . . .“ и бежанија.

Сумњаш да мора баш тако. Мора. Тако каже наука, а и сама емпатија томе не приговара. Разлог је следећи.

Основни предуслови за саосећање са другима је да су наше личне потребе задовољене, да се осећамо безбедно и да смо смирени.

Данас, те предуслове задовољавају само високо-котирани на друштвеној лествици. А њих емпатија не мучи.

 

Флешбек емпатије

 

Нажалост, сведоци смо, да и поред свеобухватне и свесрдне хајке на емпатију и то у тренуцима кад помислимо да смо је се коначно отарасили, хоп, ето ње.

Догоди се земљотрес, стрефи нас поплава, пожар ил’ слична непогода и велика већина нас заборави да треба да гледа само интерес свој и, опа, подлегне емпатији и саосећању.

Шаљу се поруке, зоведу се донаторски телефони, скупља се хуманитарна помоћ. Млади волонтирају, бре . . .

И да то само траје дан – два. Јок, потраје такво стање. Свиди нам се, за још кратко време, да опет будемо људи. Они homo empathicusi. Помежемо комшијама. Чак и непознатима хоћемо неку ситницу да учинимо. Тих дана будемо и толерантнији, не сметају нам баш сви око нас.

Све оно лоше што нам се упорно и индиректно зборило о емпатији, за наше добро,  ми за трен одбацимо.

Питање које се логички поставља: Да није проблем негде дубоко у нама?

 

Проблем је у глави

 

И то буквално.

Пре коју годину, тачније, 2012. научници су успели да открију где се крије центар емпатије. Замисли, он се сакрио у људском мозгу. Чучи у anterior insular cortex-у. Шејтан један.

Од мале је утеха чињеница да деловањем механичке силе на овај центар, ниво емпатије опада и човек постаје безосећајнији за друге.

Та чињеница је други важан резултат горе поменутог истраживања. Она је у почетку уливала неку наду. Јер, теоретски, она нам говори да би са прецизним и довољно снажним ударцем у главу, ми могли да успавамо емпатију.

И то дугорочно.

Рецимо, узмемо осредњи чекић у руке и звиззз! У главу. Директ у anterior insular cortex. Лепо, ‘павај емпатијо. Теоретски.

Практично, то би ишло доста тешко и мучно. Зато су паметне главе селе и мућнуле мало.

 

Резултат мућкања

 

И смућкале решење. Смућкале вакцину против емпатије.

Како се дошло до овог решења?

Свакоме је познато да се иза емоција крију биохемијски процеси. А њих покрећу хормони. Постављена је следећа теза: недостатак ког или којих хормона би редуковао ниво емпатије.

Преведимо то на обичан језик.

Недостатак ког или којих хормона би повећао безосећајност код човека?

 

Чаробна формула: кортизол + окситоцин

 

Низак ниво кортизола и недостатак окситоцина може да доведе до безосећајности!

Хормон стреса и хормон среће на истом задатку – победити емпатију.


Кортизол – хормон стреса – повећава крвни притисак; диже ниво шећера у крви; има имуносуперсивно дејство (потискује и слаби нормалне имунолошке реакције).

Окситоцин – хормон среће –најинтезивније делује на амигдалу, центар за страх; олакшава осећања напетости, страха и нервозе; одговоран за блиску повезаност кад се волимо.


Низак ниво кортизола ће се побринути да се много не стресирамо кад чујемо за неку несрећу, непогоду ил’ кад видимо да се неко мучи и пати.

А зашто је потребно да и ниво окситоцина буде низак?

Овај хормон нам даје храброст и диже нам самопоуздање када се упуштамо у односе са другима. У нама отклања страх од друштвене интеракције. Чини нас опуштенијим и отворенијим. Он нам дозвољава да у људима препознамо добро. И све то ради на подсвесном нивоу.

Разлози више него јасни.

 

А зар баш мора вакцина?

 

То боде.

Не мора, али . . .

Ако се све уради по предвиђеним процедурама, вакцина делује у 90 – 99% случајева.

Сложићеш се да са оваквим противником не смемо шалити. Противником који чучи у свима нама и само чека час, мали трен непажње да искочи. И оде мас’ у пропаст.

Вакцинатор

 

Такође, вакцине су погодне јер се оне могу давати и превентивно. Оне у организму вакцинисане особе изазивају имунолошки одговор и стварају имунолошку меморију која нас дугорочно штити, у овом случају, од емпатије.

А није ни на одмет то што се вакцинација може наметнути као обавезна. Наравно, за наше добро. Боц и готово, нема врдања.

Разлога за бригу стварно нема. Али стварно.

Ова вакцина је безбедна и испуњава све услове које једна вакцина треба да испуни:

  • она је ефикасна,
  • индукује целуларни одговор,
  • индукује дуготрајни имунитет,
  • безбедна је,
  • практична је.

Мада здравље нема цену, она није ни скупа.

Пошто нам је обећано да ће се наша иницијатива за обавезно вакцинисање против емпатије усвојити и да ћемо ми победити на тендеру за њену набавку, не можемо рећи њену цену. Она је пословна тајна.

Али ти слободно подржи ову иницијативу.

Не заноси се. Сам се са емпатијом изборити нећеш. Не дозволи да те она кочи, да те задржава у твог пењању на друштвеној лествици. Ако не успеш да јој се одупреш, бадава ће ти бити да се касније у главу чекићем лупаш.

Делуј проактивно. Захтевај обавезну вакцинацију против емпатије. Шта чекаш, задигни рукав још данаске!

 

У супротном . . .

 

Шта ти преостаје?

Остаје ти само да се са емпатијом помириш. Да је негујеш и развијаш.

Да се саосећаш са другима.

Да будеш то што јеси.

Да будеш човек.

 

 

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!