Момчило Вучинић: Мушка и женска психологија или Евола о Вајнингеру

Уводна реч

Односи међу половима никад нису били проблематичнији него што су то данас у оном делу света који се хвали демократијом и прогресом. Све традиционалне структуре које су подржавале човека и жену у њиховом настојању да остваре складну заједницу су нестале  или су значајно  изгубиле на свом ауторитету. Под утицајем идеологије егалитаризма мушкарац прилази жени као неком ко је у основи исти као он, осим ситних биолошких разлика. Међутим, полови су суштински различити и због погрешног приступа долази до неспоразума који остављају тешке последице по унутрашњи живот особе. Модерни психолози, психијатри, сексолози, лајф коучери и остали ,,стручњаци“ за односе међу половима нуде своја решења за убрзано усклађивање и прилагођавање личности, како би се прилагодили и научили да фукционишемо на начин прихватљив и допадљив супротном полу. Сваки човек, који је сачувао макар неки траг веродостојне личности, интуитивно осећа  да су дата решења плитка и да не дотичу суштину и темељ саме појаве. Онај ко попусти под условљавањима која му се намећу од стране индивидуалистичко-секуларног погледа на свет и прихвати да ,,ради на себи“ у правцу ,,бољег функционисања у друштву“ заправо ради на заравнавању сопствене личности, а све у циљу што бољег растварања у малограђанској мочвари.

Јулиус Евола

Посебно интересантан је случај психоаналитичара – велико Фројдово откриће било је да свака активност има у себи елементе сексуалности. Касније је отишао и корак даље, па је у основи невиних активности као што је дечија игра идентификовао нагон смрти[1]. Његов следбедник, Жак Лакан, касније ће открити да је „буквално сваки нагон нагон смрти“[2]. Резултати оваквог система мишљења, колико год да су били шокантни у време када су настајали данас су само банални, неукусни и вулгарни: сваки дан смо у прилици да у медијима нађемо  текстове у којима се тврди да сексуалне партнере бирамо по прототипу својих родитеља, да је свака сексуалност у основни перверзна или у којима се по ко зна који пут разбијају исти, одавно мртви, сексуални табуи.

Дело Јулиуса Еволе супротставља се оваквим банализацијама на врло оригиналан начин: уместо да полемише са њима, насупрот открићу психоаналитичара (све активности у себи имају елемент сексуалног), Евола ставља традиционалистичко виђење – чак и секс има у себи нешто метафизичко[3].

Ову аргументацију Јулиус Евола најдетаљније је разрадио у књизи Метфизика Секса, која је требала да буде предговор делу Пол и карактер Ота Вајнингера, али је на крају постала цела књига. Вајнингерова књига Пол и карактер је један од оних радова који се оцени као генијалан или се одбаци као будалаштина. Начином који је неприхватљив за данашњу политички коректну „науку“ Вајнингер улази у корен ствари, и објашњава да разлике међу половима нису последица случајности, еволуције, а да нарочито нису друштвени конструкт.

 Пол и карактер је преведен на српски. Преведен је и први део Метафизике секса, а скорије је преведено последње поглавље. Међутим није преведен онај део књиге у ком се Евола директно бави Вајнингеровом методом обраде односа међу половима.

Узео сам слободу да преведем једну секцију Метафизике секса која обрађује психологију полова. Преводио сам са енглеског језика што је неправилно, јер је оригинал написан на италијанском, али ето, можда ће неком користити. Унапред се извињавам на евентуалним грешкама.

МУШКА И ЖЕНСКА ПСИХОЛОГИЈА

У почетку овог поглавља смо рекли да је могуће закључити из митологије секса опште принципе психологије мушкарца и жене. Ова психологија би пре била нормативна и дедуктивна него емпиричка, и испитивала би основне морфолошке особине изван било каквих варијација, модулација и изобличења која су последице случаја или утицаја околине на психу и понашање полова.

Знамо да су се до релативно скорог времена римокатолички теолози питали да ли жени треба признати да има душу; чини се да је Августин изјавио, „Жена није створена по лику Божјем.“ О тези да „жене нису људи“ се расправљало 1555.г у смислу да оне не могу бити права људска бића него да морају да припадају некој другој врсти. Слично размишљање се налази у исламу, док је на Далеком истоку учено да се жене не налазе у „Чистој земљи“ или такозваном Западном рају зато што би жена која би завредела да тамо буде  добродошла претходно морала да се поново роди као мушкарац. Маконски сабор је расправљао да ли би на дан васкрсења из мртвих, заслужне жене, пре  преласка у царство небеско, прво требало да се промене у мушкарце. Треба размотрити везу између ових идеја и оних у Платоновом Тимеју, где он излаже могућност да би, захваљујући регресији и поистовећењу његовог духовног принципа са сензитивним и сензуалним елементом, мушкарац могао да се поново роди на земљи као жена уместо да се врати уранском бивству одакле је потекао.

Узете као целина, ове идеје су биле више од обичних историјских занимљивости. У наше време Ото Вајнингер је преузео идеје исте врсте у његовој врло занимљивој примени Кантове трансцендеталне филозофије на психологију полова. Принципи који су постављени у претходном поглављу могу да појасне право стање ствари. Како одражава суштину вечито женског, свака жена онтолошки припада „природи“ у најширем и „космичком“, а не само материјалном значењу речи (као грчко φύσις или природа). Насупрот томе је, у сваком мушкарцу, будући да он отелотворава супротан принцип, виртуално присутно, поред „природе“, оно што трансцендира природу, што је више од Дијаде и што јој претходи. Ако кажемо да жена нема душу, нисмо рекли ништа више него само то, али такво изражавање, наравно, доводи до двосмислености. Ако реч „душа“ узмемо у првобитном значењу као „психа“ или извор живота, требало би да значи да жена не само да има душу него je превасходно „душа“. Оно што јој по природи као „апсолутној жени“ недостаје и шта не може имати као жена и немушкарац није душа него „дух“ (нус а не психа). Под „духом“ овде подразумевамо натприродан принцип на који римокатоличка теологија мисли када говори о „души“ и када верује да је, супротно жени, мушкарац створен по лику божјем. Речено је да је „дух мушки принцип у нама а да је сензуалност женски принцип“90. Вратићемо се на питање сензуалности. За сада, питање за које ми верујемо да је решено је да је жена део „природе“ (у метафизичком смислу она је манифестација истог принципа као и природа) и да она потврђује природу, док мушкарац врлином рођења у мушкој људској форми има тенденцију ка превазилажењу природе.

Чини се да је Вајнингер још радикалнији када тврди да не само да жена нема душу него уз то нема ни его или „бивство“, и када проглашава да је одлучујућа разлика између мушкости и женствености поседовање или недостатак „бивства“91. Цела ова тврдња звучи скандалозно и парадоксално мизогено једино због још једне двосмислености речи. У ствари када Вајнингер прича о егу, он мисли, у светлу Кантове филозофије, не на психолошки него на трансцедентални его, до којег се долази интуицијом и који је изван читавог света појава (метафизички изражено „изнад сваке манифестације“, као хиндуистички атман); и када он прича о „бивству“, цела природна и емпиричка реалност је небивство по мишљењу Парменида и Веданте.

Да ли сваки мушкарац у актуелности поседује такав его је друго питање. У ствари је прилично  очигледно да огромна већина мушкараца не поседује такав принцип. Али онтолошка везаност за тај принцип, иако нема чисту свест о њему, и то што, као што далекоисточна традиција каже, „небеса“ стварају мушкарца, чине одлучујуће факторе за целокупну мушку психологију и за могућности које су у принципу за мушкарца као мушкарца отворене, било да их он оствари или не. Апсолутна жена не само да не поседује такав его, него не би ни знала шта да ради са њим и кад би га имала. Како она није у стању ни да га појми, присуство таквог ега би имало веома узнемирујуће последице на сваки веродостојни израз њене суштинске природе.

Штавише, такав онтолошки статус нема никакву одређујућу последицу на то шта жена у неким епохама, а посебно у нашој, може одабрати као циљ својих побрканих тежњи; жена може изградити его, који је „интелектуалан“ и практичан у модерном смислу, скоро исто тако добро као мушкарац, у виду слоја који прекрива њену најдубљу природу. Женски квалитет да буде од исте суштине као природа је није спречавао у прошлим цивилизацијама да има приступ звањима светог карактера, у вези са много занимљивијим позивима од оних за које се западне феминисткиње тако жестоко боре. Када смо писaли о мистеријама Мајке, ипак смо назначили да „космичко“ ограничење није тиме уклоњено. Данас је тешко прихватити ову суштинску основу онтологије полова. Како немамо готово никакву представу о истински натприродном, тако је тип аполутног мушкарца скоро нестао. Границе које су биле јасно означене у другим временима су данас постале нестабилне услед дезинтеграције.

Симболизам Вода и лунарне променљивости, који је у суштинској вези са женским архетипом, нам такође даје кључ за најосновнију психологију жене. Али морамо овде истаћи једну општу основну црту; особине којима ћемо се бавити одавде па надаље се не тичу особе као такве; оне нису „квалитети карактера“ или „морални квалитети“ за које је ова или она женска особа одговорна. Уместо тога, оне су објективни елементи који делују у особама имперсонално скоро онако како то чине хемијске особине својствене одређеној супстанци. To je у ствари „права природа“ која делује на мање или више егзактан и сталан начин. Стога нека буде речено једном и заувек да нема никаквог смисла изрицати вредносне судове или причати о „добром“ и „лошем“.

Пошто смо ово разјаснили, било би тривијално да се бавимо превртљивошћу, променљивошћу и нестабилношћу женског карактера (а такође и мушког карактера кад год мушкарац има нечег женског у себи) као последицом њене „мокрe“ (воденастe) и „лунарнe“ природе. Овај „суштински закључак“ је већ био познат неким средњовековним ауторима. Тако је извесни Чеко д’Асколи дао следеће објашњење за недостатак „сталности“ код жена и за њихово гибање тамо-вамо попут ветра: „Свака од њих ,наравно, је мокра, а влажност не држи своју форму“; и повезује са истим узроком још једну женску особину којом ћемо се ускоро позабавити:“ Неверство је у њеној природи“.92

Уз то, могли бисмо да укажемо на преовладавање емотивног у женској психологији, које има пасивне, „лунарне“, и дисконтинуиране особине. Заједно са оваквом психологијом иде велика променљивост женског израза, која  припада само њеној површини,  то је променљивост маске без икаквог дубљег судеоника, који би у сваком случају био немогућ. Овде су скоро у питању покретни површни таласи који не „продиру“ у физиогномију, као што се дешава са мушком маском; у овоме има више покретљивости него што има праве изражајности карактера, а која је повезана са већом нервно-мишићном могућношћу да се постане узбуђен; овде се можемо сетити како се жене црвене и смеју. Због овог разлога је, такође, уметност у којој су жене најуспешније позориште, а у сваком глумцу увек има нечег феминизираног.93

У ширем контексту, потребно је размотрити шта проистиче, за жену, из чињенице да она одражава космичко женско у сагласју са њеном особином да се понаша као материјал који прима форму која је њој спољна и да не ствара изнутра (natura naturata или natura signata – „створена природа“ или „утиснута природа“). Ово ствара велику мекоћу, лаковерност, поводљивост и прилагодљивост женске психе, и женску природну склоност да прихвати и усвоји идеје и форме које јој долазе споља, иако могућа ригидност може да прати усвајање идеја управо због пасивног начина на који их је усвојила, а која може да се појави под маском конформизма и конзервативизма. На овај начин, можемо објаснити привидан контраст у чињеници да је женска природа променљива, али да жене углавном показују конзервативне социолошке склоности и нерасположење према новом.94 Ово може бити повезано са њиховом улогом у митологији као женских фигура деметринског или хтонског типа које чувају обичаје и право, и кажњавају њихово кршење – права крви и права земље, али не уранског права. Овај аспект се одражава и на биолошком плану у Дарвиновом уочавању да женске јединке имају склоност одржања  и враћања назад на просечан тип врсте, док мушке имају већу моћ физио-анатомске променљивости. Овде смо суочени са две супротне врсте променљивости. Једна од њих, женска променљивост, потиче од материјалног и пластичног принципа и њен судеоник је сила инерције и статичне фиксираности чим материјал буде „обликован“ (деметрински аспект женствености, супротстављен афродитском аспекту). Друга, мушка променљивост, је уместо тога повезана са стваралачким „семенским“ принципом, који је принцип активности у слободном и правом смислу. Контраст између два аспекта женске природе, превртљивости и несталности, с једне стране и конзервативизма с друге, је стога само привидан.

Од оних савремених писаца који су се ухватили у коштац са психологијом полова, Вајнингер је можда једини који се издигао изнад нивоа баналности.  Можемо поново да укажемо на њега ради неких додатних основних тачака. Прво, Вајнингер је успоставио органски однос између меморије, логике и етике на основу везе између сваке од њих и „трансцеденталног ега“. Ово се суштински тиче психичке структуре апсолутног мушкарца. „Бивство“ има тежњу да подржи своје сопствено јединство у свету „настајања“. На психолошком плану ово се открива у меморији која се, као синтетичка функција, супротставља распршавању свести у флуидној и тренутној вишеструкости садржаја те свести; на нивоу интелекта, исти импулс се показује у логици, која има основу у принципу идентитета: А је једнако А. Идеал логике је да различито врати назад ка једном. Као такве, и меморија и логичка природа имају водећу етичку вредност зато што изражавају отпорност бивства, његов напор да стоји усправно, идентично себи, и да се потврђује у току

унутрашњих и спољашњих феномена. Према Вајнингеру, како је апсолутна жена лишена бивства, она не би могла имати ни меморију, ни логику, ни етику. Неспособна за логички а ни за етички императив, њој би у потпуности била непозната прецизна, снажна, императивна природа чисто интелектуалне функције суда, која има упечатљиво мушки карактер.95 Бергсон је разликовао две различите врсте меморије. Једна је „витална“ и повезана је са „трајањем“, или са током искуства ( ова меморија је повезана са подсвешћу и у одређеним тренуцима враћа далека сећања неочекивано и без посредовања воље; иста меморија се може присетити целог садржаја живота моментално када запрети смрт). Другу меморију одређује, организује и њоме управља интелект. Жени недостаје ова друга меморија захваљујући њеној „флуидној“ лунарној природи, док  она може бити великодушније обдарена првим типом него мушкарац. Али првој меморији недостаје етичка способност о којој смо раније говорили, и она делује не уз присуство него уз недостатак „трансценденталног ега“.

Морамо имати на уму две различите стране логике. Немамо посла са свакодневном логиком, коју жена, када је потребно, зна да употреби „инструментално“ са несумњивом способношћу и генијалношћу, чак и ако метод није директан него полемичан и нестабилан, као герилац или софиста. Уместо тога, имамо посла са логиком као љубављу према чистој истини и унутрашњоj кохерентности, која води строгом и имперсоналном начину мишљења који ствара врсту унутрашњег императива за апсолутног мушкарца. Жена је скоро неспособна за овакву логику, и она је не занима. Она има као замену њене  интуитивне и осећајне квалитете, који су повезани са флуидним елементом живота, за јин аспект, као супротност прецизним, постојаним, просветљеним, аполонским (али често сувим као прах) облицима нуса (опажања) и логоса (разума), мушког интелектуалног принципа.

Вајнингерова тврдња да апсолутна жена није свесна етичког императива има већу тежину. Жена, утолико колико је жена, никад неће познавати етику у категоричком смислу чистог унутрашњег  закона одвојеног од сваке емпиричке, еудемонистичке, сензитивне, сентименталне и личне везе. Нема ничега што би у жени могло имати етички карактер а да буде одвојено од инстинкта, осећања, сексуалности или „живота“; оно не може имати однос са чистим „бивством“.  Оно ће скоро увек имати натуралистички карактер или ће бити сублимирано са натуралистичким садржајем, као што ћемо видети када се будемо позабавили традиционалном етиком мајке или љубавнице. Осим овога, овде није у питању етичка природа него, у најбољем случају, морал, који је у жени површна ствар, примљена из света мушкарца и често конформистичка. На овај начин би требало

да размишљамо, на пример, о женском схватању које се тиче „части“ и „врлине“ и многих других квалитета „друштвене етике“, која није права етика него обична навика (деметринске жене као чувара навике). Жена може чак да цени код мушкарца неке особине које имају етичку вредност: праведност веома ретко али често јунаштво, моћ заповедања и одлучност а у одређеним случајевима чак и аскетску склоност. Али то женско признање не бави се унутрашњим етичким садржајем таквог понашања него личним особинама које су сексуално привлачне код одређеног мушкарца. Другим речима, ове особине наилазе на реакцију од стране женске сексуалности, а не етичке природе.

То да је лагање суштинска особина женске природе је било препознато у свим временима и свим местима од стране народне мудрости. Вајнингер на исти начин повезује ову особину за одсуство бивства у апсолутној жени. У ствари можемо видети у овој склоности, која је посебан могући исход егзистенцијалне слабости жене, слабости која одражава особину њеног „сировог материјала“  (материја), који је према Платону и Аристотелу принцип „несличног“, неидентичног, промене и „пада“. Вајнингер је приметио да ништа више не збуњује мушкарца него женин одговор када је ухваћена у лажи. Када је упитана зашто лаже, она не може да разуме питање, понаша се зачуђено, бризне у плач или покушава да га смири осмехом.96 Она не може да разуме етичку и трансцеденталну страну лагања или чињеницу да лаж представља штету  за бивство и да, како је то било признато у старом Ирану, представља злочин чак гори и од убиства.  Бесмислица је изводити закључак о овој женској особини на основу социолошких фактора; неки људи кажу да је лаж „природно оружје“ жене и да је стога кориштено у њену одбрану стотинама година. Истина, чиста и једноставна, је да је жена склона лагању и скривању свога правог ја чак и када нема потребе да тако чини; ово није друштвена особина научена у борби за опстанак, него нешто што је повезано са њеном најдубљом и најизворнијом природом. Као што апсолутна жена не осећа истински да је лагање погрешно, тако у њој, супротно мушкарцу, лагање није погрешно, нити представља унутрашње напуштање  или ломљење њеног егзистенцијалног закона. То је могући судеоник њене пластичне и флуидне природе. Тип који је д’Орвили описао је савршено разумљив: “ Од лагања је направила навику до тачке када је оно постало истина; било је то тако једноставно и природно, без икаквог напора или узбуђења“. Будаласто је судити жени према вредностима  апсолутног мушкарца чак и у случајевима где, чинећи насиље према себи, она прави представу о држању до тих вредности и чак искрено верује да држи до њих.

90 Philo Alex., De off. mundi, 165

91 Вајнингер, Geschlecht und Charakter, Беч, 1918, стр 388, 404-406, 398-399

92 M. Alessandrini, Cecco d`Ascoli, Рим, 955, стр. 169-170. Шпренгер иде даље; у  Malleus maleficarum (I, 6) он изводи  од  и ,  (зато што она има и држи мање вере).

93  Х. Елис, Man and Woman, Италијански превод., ед. Сандрон, Милан стр. 354-357, 381-382. Оно што је данска списатељица рекла о женском осмеху је значајно:“У осмеху се показују наше вeлике врлине али и наша велика унутрашња празнина.“ Она додаје да „историја осмеха још није написана“; само би је жена могла написати, али она то никад не би урадила „због солидарности са другим женама“; цитирано од стране Ф. О. Бракхфелда, Los Coplejos de inferioridad de mujer. 

94 Paul Julius Möbius,   италијански превод. стр. 12:“ Као што се животиње од памтивека понашају на исти начин, тако би и људска раса остала у првобитном стању да су постојале само жене“.

95 Вајнингер, II стр. 183 и даље , 191, 239-240.

96 Исто стр. 191

[1] Сигмуд Фројд, С ону страну принципа задовољства

[2] Жак Лакан, Position of the Unconscious, Ecrits

[3] Јулиус Евола, Изгубљени интервју

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!