Хетеросексуални мушкарац, угрожена врста?

Знамо да су диносауруси владали планетом Земљом 170 милиона година, да им ниједна врста толико дуго није могла да угрози примат, и онда су се догодила два удара великих астероида у кратком року, што им је запечатило судбину. Слична злокобна сила је сада у успону која прети да доминантног хетеросексуалног мужјака Хомо Сапиенса заувек пошаље у историју. Патријархат, поједностављено објашњен од стране феминисткиња као владавина мужјака над женкама, мада много комплекснији појам боље описан као „сарадња полова под лидерством мужјака“, вероватно је почео са настанком сисара, гле аналогије, пре 200тинак милиона година.

Идеологија која је хетеросексуалног мушкарца обележила за одстрел је радикални феминизам, варијанта нео-марксизма, која се спроводи кроз родну равноправност, политичку коректност, стварање ненасилног друштва, и мултикултурализам, а активисти се декларишу као боркиње за људска права, и социјалну правду. Из Закона о родној равноправности нам је познато да се у овом систему дискриминацијом не сматра различито третирање и афирмација „угњетених“, тј. њихова промоција на рачун „привилегованих“. Тако имамо квоте за запошљавање, и освајање власти (еуфемизам је „економска партиципација и учешће у процесу доношења одлука“), које су на штету вредних и успешних, а зарад „једнакости“ оних који то нису. „Угњетене“ групе нео-марксизма су жене као највећа популациона група, а потом и друге „мањинске групе“ по сексуалној орјентацији, националној и расној припадности, а затим и по религији у земљама Запада где је хришћанство доминантна религија. Овако позициониран, нео-марксизам је нашао веома широк аудиторијум коме се обраћа, и чије позиције заступа. Једини који овим нису обухваћени су „угњетавачи“, тј. хетеросексуални бели мушкарци, који по њима држе све полуге власти, које им треба одузети ради добробити осталих. То ће се извршити кроз афирмацију „угњетених“ путем квота које ће прогресивно одузимати моћ, и утицати на смањење броја „угњетавача“. Ова идеологија ради на преумљењу, промени свести тако да девојке постану агресивније, а момци мирнији, да се женама „права“ проширују а мушкарцима смањују, да они више не смеју да се истичу у дискусијама и воде, већ да вођство мирно препуштају женама. Феминизам учи девојке да могу да се облаче и понашају провокативно како год хоће, а момцима забрањује да то коментаришу или на то реагују, женама допушта да се облаче као сексуални објекти, а мушкарцима забрањује да их третирају као сексуалне објекте. Политичка коректност учи мушкарце да не коментаришу и не противе се ономе што је супротно њиховим интересима, да се о њиховим проблемима не сме говорити, јер су само жене угрожене, само оне пате, ствара од њих „беле витезове“ који ће прискочити жени у помоћ било да је физички или вербално у сукобу (независно како је до њега дошло) или само није довољно „поштована“ од другог мушкарца, при томе ризикујући свој живот за част даме, која је иначе у свакој другој прилици равноправна. Политичка коректност терорише свакога ко се овој идеологији успротиви, па уз етикету „мизогиније“ мушкарци губе посао, трибине о слободи говора се забрањују, а свако мишљење које није политички коректно назива се нетолеранција, говор мржње, и потом санкционише. Феминистичке НВО лобирају и успевају да прогурају законе којима се вишеструко увећава прогон мушкараца који су у везама и браку под изговором „насиља у породици“. Са америчких и канадских универзитета видимо да ће се то ускоро проширити и на млађе мушкарце који нису у вези, под оптужбама за сексуално узнемиравање и „силовање“ (што долази на исто, пошто се дефиниција насиља и силовања стално проширује до апсурда). У Америци данас морате од жене да тражите вербалну сагласност за сношај непосредно пред исти (Affirmative Consent Standard), пошто она увек може да се предомисли и да вас накнадно оптужи за силовање, чак и у браку! Парола је „само ДА значи ДА“, одсуство НЕ то НЕ значи, а на сва уста се говори о „култури силовања“, као што се они који се противе овом прувеличавању називају „оправдавачи силовања“ (рапе апологистс). Није ни чудо да се кроз „стварање ненасилног друштва“, у насталој клими неповерења и потенцијалних оптужби жене плаше „насиља“, а мушкарци лажних оптужби, и неправди након развода (у којима им пристрасне институције одузимају децу и имовину), при чему се полови удаљују и приближавају истом полу, као што ће се и увећати број особа које се ради привилегија и опстанка декларишу као нови родови (тренутно је у Њујорку одобрена листа од 31 рода).

Сезона лова на хетеросексуалне мушкарце је отворена, и неће се скоро завршити. Једино правило је да нема правила, тј. као што Орвел рече „ништа није било противзаконито, јер закона више није било, али ако би га ухватили, могао је прилично сигурно да очекује смртну казну, или у најмању руку двадесет пет година у логору за присилни рад“. Теза је да ће само хетеросексуални мушкарци нестати, а хомосексуални ће у мањем броју уз жене преживети јер ће им бити довољни за продужење врсте (кроз вештачку оплодњу), а и много су послушнији. Данас видимо тренд феминизације мушкараца, јер се ради на њиховој пацификацији и пасивизацији, посебно пред сопственим односно проблемима рода, као и у њиховом облачењу, понашању, и интересовањима. Довољно је заћи у делатности у којима доминирају феминистичке студије рода (за сада углавном друштвене науке, култура и уметност), па ћемо видети младиће у тесним панталонама, са прстењем по рукама, и феминизираним покретима, гласом, и друштвом. Често су депилираних груди, леђа, и ко зна још чега. Таква се слика пропагира преко главнотоковских медија, пример је доњи постер за најпознатији музички фестивал у региону:

Хетеросексуални бели мушкарац је мета феминисткиња, људи других боја коже и свих сексуалних мањина. Он је патријарх, доминантна фигура, као краљ у шаху, сви напади су усмерени да се он обори. Радикални феминизам је трећи талас овог покрета кога су преотеле лезбејке као најрадикалније жене. Њима је хетеросексуални мушкарац конкуренција за позиције економске и политичке моћи, као и за сексуалне партнерке, које ће већином припасти њима када успеју да елиминишу мушкарце. Хетеро мушкарац је и морална претња хомосексуалном мушкарцу, јер га подсећа да није стандардан и да његова сексуална пракса не води продужетку врсте. Напосле, бели мушкарац је трн у оку и црном мушкарцу јер је финансијски успешнији, и као такав конкурентнији за црне жене. Сви би волели да белом хетеросексуалном мушкарцу виде леђа, да му преотму све што је генерацијама стварао. Родна равноправност је нови начин на који се сада обједињени феминистичко-ЛГБТ фронт бори за доминацију и превласт, отимање власти, имовине и деце, чак и партнерки од хетеросексуалног мушкарца.

Инспирације за писање често добијам из случајних сусрета, овај пут у галерији у најужем центру Београда срео сам студентски пар, младић је имао нокте лакиране црним лаком са шљокицама. Када сам их питао шта мисле о феминизацији мушкараца, он ми је необично зрело одговорио: „Мужевност опада при крају сваке цивилизације“. Истини за вољу, имао сам слична размишљања када сам разматрао зашто је феминизам најјачи у Шведској, накнадном провером утврдио сам да та земља није била у рату од 1814. године, а сада је најстраственији заговорник мултикултурализма и пријема тамнопутих миграната. Досадили су Швеђанкама бледи бивши Викинзи, предуго су живели у ненасилном друштву.

Гледао сам видео који потписује лезбејска НВО Лабрис из Београда, и који је као и остале њихове делатности финансиран преко Америчке агенције за међународни развој УСАИД (којој је у Русији од септембра 2012. забрањен рад). Видео је едукација о томе шта скраћеница ЛГБТИQА+ значи (то је једина тема у видеу који траје 25 минута, па можете замислити са колико поетике и идеологије је то објашњено, а на дужину је утицало и што се користи родно сензитиван језик са обавезом употребе исте именице и у мушком и у женском роду). Препоручено је штиво за оне који су заостали на термину ЛГБТ, а он је, као што видите, већ превазиђен (кликните на доњу слику да погледате видео). У видеу се објашњава како су поменуте групе маргинализоване од стране патријархата, уместо чињенице да су на маргини због малог броја припадника. Но мали број припадника није препрека да лоби који их заступа буде бучан, посебно када има тако јаке спонзоре. Умирујући глас активискиње која нам лагано прича ову причу, су ме опустили до те мере да сам у једном тренутку доживео Еурека моменат – схватио сам где сва ова активност иде. Присетио сам се отоманске окупације Босне, и настанка велике муслиманске популације. Познато је да Бошњаци нису Турци, већ православци и остали који су ради привилегија (пореске олакшице, напредовање у служби) примили ислам. Слично се дешава, тј. планира за мултикултурно друштво, где ће „маргинализоване“ групе уживати специјалне погодности, преференцијални третман, квоте за запошљавање, или како год желите да назовете те повластице и привилегије. Као и са религијом, довољно је да прихватите нову, формално се конвертујете, што ће за последицу имати смањење броја припадника групе којој сте припадали, а повећање групе у коју сте прешли. Како вам ЛГБТИQА+ нуди 7+ могућности, избор је широк и лак. За десетак или двадесет година као хетеросексуалац биће веома тешко да се запослите, што ће додатно смањити вашу могућност за продужење врсте и пропагацију хетеросексуалног опредељења, али ако се декларишете као један од 7 или више „маргинализованих“ родова, посао и „продужење врсте“ (кроз усвајање или сурогатство) вам је загарантовано.

Направићу прелаз са другог на трећи пример транскриптом уводног дела горњег видеа: „Патријархат дефинишемо као друштвену заједницу у којој се стрикно поштује традиција и мушки принцип, и предност даје старијем мушкарцу“. Да се код нас ситуација креће у супротном правцу могу да лично посведочим немилим догађајем који ми се десио пре неки дан: ушао сам у аутобус у коме је већина седишта била заузета, иако није било пуно људи који су стајали. Уочио сам седиште на коме стоји полупразан ранац поред младића поред прозора који је једва био пунолетан. Изгледао је као Сиријац, тамне коже и браде од 4 дана, али не ромских црта лица. Питао сам да ли може да се седне, и он је тек тада узео ранац у крило. Станицу касније, чим је аутобус кренуо, направио је покрет да жели да изађе, и ја сам му рекао да и ја излазим, мислећи чему журба, излаз је близу, а гужве нема. На то ми је младић три пута млађи од мене, на перфектном српском одбрусио: „Шта ме брига што и Ви излазите“. Пропустио сам га да изађе и поново сео јер је до станице било још бар 200 метара. Изашао сам из аутобуса, и био потрешен непоштовањем, а можда и нечим другим што је младић у себи носио.

 

сваке среде за СКК пише Михаило Алић

http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!