Симо Крајишник: Православни мисионар – монах Арсеније Јовановић

 

Пре неког времена, путем Божије промисли, дошао сам у контакт са острошким монахом Арсенијем Јовановићем. Иако се овај сусрет није десио in vivo, већ посредством видео снимка на интернету, снага речи које је изрекао овај православни човек, пробудила је у мени жељу за ближим упознавањем са његовим ликом и делом. Пошто живимо у времену пренаглашене доступности информација, није било тешко сазнати неке од основних података из његове биографије. Читајући те податке, схватио сам да ме моје лутање и трагање није случајно довело до Арсенија, већ су се ту умешале неке више силе чије дејство не умем објаснити.

Већ после првог предавања које сам одслушао, Популарна култура и духовни живот младих, осетио сам да Арсеније својим интелектом, образовањем, разборитошћу, искреношћу, ораторским способностима и родољубљем искаче из баре просека, политичке коректности и неодређених флоскула које нам данас намеће безлично и вулгарно јавно мњење. Он се за разлику од неких других људи из СПЦ, не плаши да јасно и одлучно означи српске интересе, српске савезнике, територије, непријатеље, слабости и заблуде. Посебан квалитет овог мисионара је у томе, што и нама, обичним смртницима, који не знамо много о православној догматици, успева да приближи неке од вечних тема, користећи се крајње јасним и једноставним језиком. Слобода избора и става је увек на нама, али он нам издваја питања на основу којих можемо да се одредимо према свим важнијим питањима у вези са својом вером и националним идентитетом.

Што се тиче световне биографије монаха Арсенија, некада, Александра Јовановића, она је феноменалан симбол и сведочанство једне епохе. Биле су то осамдесете године живота у Београду и СФРЈ, време размажених београдских синова са Дедиња, време самосталних уметника, успона ЕКВ-а, хероина, рокенрола, блуда и разврата. Арсеније је био део свих модерних београдских кретања, имао је своју музичку групу, дружио се са са познатим уметницима тог времена. Као и велика већина тадашње анационалне београдске омладине сањао је о напуштању Београда и одласку на тај вољени и хваљени Запад. У његовој глави, Запад је био отеловљење слободе којој је он очајнички тежио.

Када је са својим најбољим пријатељем из детињства, сликарем Душаном Герзићем дошао у престоницу Модерне, Њујорк, чинило се да снови полако постају стварност. Тај боравак у Њујорку и преображај који тамо доживљава представљају моменат који Арсенија чини драгоценим човеком српства и православља. Врло сличну врсту преображаја, неколико деценија пре, доживео је и отац Серафим Роуз, само што је он никао на тлу протестантизма, док је Арсеније растао на тлу затрованом лажном идеологијом комунизма.

Боравак у Њујорку и спознаја која је уследила, а коју је Арсеније описао у својој књизи Бог и рокенрол, као и на великом броју својих предавања, отварају очи и терају на размишљање, јер имамо сведока који је све то прошао, доживео, спознао и сада нам без устезања, потпуно искрено, преноси ту своју велику заблуду. Дакле, вредност Арсенијевих сведочења је њихова аутентичност, јер их из прве руке даје човек који је био део тог модернистичког ништавила које се споља чинило као остварење сна о слободи. Био је то механизам који меље све људско у човеку, механизам који је људе који су трагали за слободом претворио у робове, у обездуховљене дехуманизоване машине, чија је једина сврха постојања била одржавање тог поганог механизма.

Српска омладина тог времена је била идеална за топљење у том глобалном лонцу дроге, порока, разврата и безнађа. Задојена титоистичким догмама, анационална, без осећаја припадности своме роду и коренима, била је лака мета за прекоoкеанског Левијатана који се представљао као оаза слободе и среће за изгубљене душе широм света. И док су они пливали ка неким својим замишљеним слободама, Левијатан је припремао терен за њихову пропаст, нудећи им лажне представе и илузије. Да је та омладина имала Бога у себи, да је имала свест о припадности и коренима, Левијатан би био немоћан, и његове илузије, биле би одбачене и исмејане. Овако, многи су главом платили своју оданост врховном демону. Неки главом, неки губитком части, образа и пријатеља. ,,Кренули су са циљем да досегну висине, али беху сурвани на дно.“

Данас је ситуација још страшнија у односу на Арсенијево време. Запад је својом кока-кола културом затровао све поре нашег друштва. Политички и економски нас је претворио у колонију, а на културном плану води се агресивна антисрпска политика. Све оно добро у српском народу, све оне универзалне вредности српског човека које су преживеле комунизам, данас су мета подмуклог либералног капитализма. Циљ овог бестијалног система је формирање безличне, анационалне масе потрошачких зомбија која ће беспоговорно прихватати све догме Најновијег светског поретка. Хедонизам и индивидуализам намећу се као једина и врховна вредност. На сваку врсту заједништва, гледа се са нескривеним гађењем. Патолошке и деструктивне друштвене појаве проглашавају се за идеал и једини пожељан модел понашања.

Све ове појаве, монах Арсеније лоцира и образлаже хируршком прецизношћу, недвосмисленим и јасним речима. У анализи друштвене стварности, он се служи сировом истином, коју многи од нас, нису спремни поднети. Његово православље је чисто, јасно и директно. Нема заслађивача, разблаживања и подилажења народним масама.

По сопственом признању, када је остварио своје снове у Њујорку, Арсеније доживљава ужасну празнину. Тај бездан није могла испунити ни дрога, ни жене, ни рокенрол, као ни један аспекат живота у светској престоници Модерне. Стање које је доживео тада, назвао је благословеним очајањем. То очајање је било благословено јер му је отворило један потпуно нови поглед и нови пут-пут ка Христу, пут ка самоспознаји, пут у православље.

Дошао је у посед текстова владике Николаја Велимировића и схватио да постоји нешто више од испразног живота којим су живеле зомбиране, дрогиране, модернистичке масе. Схватио је да се мора вратити себи, коренима, српству и Христу. Схватио је да је ће га све остало одвести у смрт и ништавило. Осетио је светлост, катарзу и неизмерну глад за Богом.

Од тог момента почиње друга етапа његовог живота. Етапа у којој се у потпуности предаје молитви и Богу.

Монах Арсеније је извршио велики утицај на мене зато што у себи носи божанску симболику преображаја и доказа да се уз Божију помоћ, демони могу савладати. Његову реч треба да чује сваки православни Србин који осећа потребу за нечим вишим и вреднијим од површних и вулгарних апостола модернистичког ништавила.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!