Остоја Симетић: Водитељи и водитељке

Свима је јасно да је телевизија изузетно моћан медиј. И биће све моћнији. Одржавању оваквог тренда нарочито погодује јачање потрошачког друштва у ком једина преокупација човека постаје напунити трбух и оденути тело, а код оних ”срећнијих” – домоћи се новог аутомобила или луксузно летовати. Будући да побројане страсти заокупљају, тј. потпуно окупирају, душу и мисли просечног припадника потрошачке руље, тај нема времена нити воље да чита, размишља, анализира, схвата и закључује о свету који га окружује, већ једноставно гледа телевизију. Она му говори шта треба да мисли, ради и осећа. Инстант информације лако су доступне конзументу ТВ програма без да мора улагати напор у читање, макар и новина.

Како би све било пријемчивије нашем јунаку, информације, закључке и емоције му преносе водитељке и по који водитељ. Они постају брендови! Њихове емисије су страшна судилишта, они ислеђују, оптужују, пресуђују. Кадије из отоманске традиције су за њих мала деца. Иквизитори би могли да се уче методологији од ових бескомпромисних, неустрашивих градитеља свести и ставова. Наравно, ако је посленица јавне речи радно ангажована на РТС-у, а гостује јој господар Вучић, тада он суди, етикетира и испитује, а она – трепће.

Оља је видела Ацу

Није најчудније што људи гледају ТВ, а не читају, то је жалосна појава распрострањена у целом свету, горе је што водитељке и водитељи доживљавају себе као истинске величине, потпуно пуштају свој егзибиционизам да подивља пред милионским аудиторијумом, у центар приче постaваљају своју личност, своје ставове, неретко и своју гардеробу и/или шминку. Најважније питање популарних ТВ причаоница постаје шта је обукла једна од Оливера, којом је дијагоналом прошетала студијом постављајући питања својим гостима, често неумесна. Расправља се у народу о томе колико се листа или бутине неке новинарке видело кад је ипак одлучила да седне задовољна утиском који на присутне у студију оставља њена усправна фигура. Водитељке и водитељи дају себи за право да намећу своје политичке, философске, социолошке и културолошке погледе гостима и гледалишту.

Они као да не схватају да се емисије тог типа гледају зато што посматрачи желе да чују шта о извесним питањима мисле позвани гости, како они своја мишљења сукобљавају, колико им је снажна аргументација итд. Мене сигурно не интересује шта о било чему мисле Југослав Ћосић, Оливера Ковачевић/Јовићевић, Оља Бећковић, Наташа Миљковић, Антонела Риха, Тања Видојевић, господин Сарапа и ини спикери што себе доживљавају као озбиљне мислиоце чије идеје морају да просвећују народ и без којих му нема спаса. Они не схватају да њихово мишљење не занима никога, да су само посредници између гледалаца и гостију, само запослена лица у ТВ кућама чији је посао да омогуће амбијент у коме би они, који имају нешто да кажу, могли да комуницирају међусобно и са гледаоцима. Нарцисоидност и уобразиља водитељки и њихових колега спречавају их да успоставе атмосферу конструктивног и толерантног дијалога у својим емисијама, јер опијени сопственом лажном величином (неутемељеном у реалним квалитетима истих, ни личним ни професионалним) оне/они сикћу на госте чију философску или политичку идеју не подржавају (sic!). Они се не либе да отворено стају на страну неких својих гостију против оних других.

Даница Вученић

Пошто су често првоборци Друге Србије, поникли по студентским радио станицама и листовима (то им се толико допало да многи нису ни хтели да дипломирају како би остали вечно студенти) у милошевићевској ери, верују да је сад њихово време, да могу да дивљају по националним, регионалним и локалним фреквенцијама. Мисле да им припада пуно право да кидишу на политички некоректне, да линчују, вређају, жигошу, стигматизују… све ово, ни једног тренутка не застајући да се замисле над самима собом. Не питају се шта их то, сем досовске правоверности, препоручује за позицију коначног судије. Објективно и избалансирано извештавање њих не оптерећује. Не доживљавају то као обавезу. Уколико се њима допадате, можете гласаче једне странке називати крезубим примитивцима, једног професора универзитета, излапелим старцем и фашистом, прослављеног редитеља, двоструког канског победника можете оспорити као човека због вероисповести коју исповеда, политичке лидере које не волите можете вређати јер немају деце итд. Ако им пак нисте по вољи, не смете рећи ни да НАТО није био у праву када је убијао народ 1999. Не сме вам пасти на ум да се чудите што Насер Орић, командант муслиманских трупа из Сребренице које су масакрирале хиљаде српских цивила, слободно шета, а многи нижи српски официри робијају до краја својих живота, о чињеници да је Хашим Тачи убица и ратни злочинац није упутно говорити ако не желите да вам се прилепе епитети попут приглуп, ретроградан, заостао, фашиста, дивљак… Тренутно главна звезда мондијалистичке, анационалне, либерашке капућино-еспресо-Парндорф популације, глумац у улози водитеља, Зоран Кесић, у емисији чија је форма препис деценијама старог облика ТВ израза са, њему тако милог запада, читајући туђе текстове, критикујући Вучића, користи прилику да прошверцује што више напада, исмевања и извргавања руглу свега традиционалног, моралног, конзервативног. Његове радијске копије попут Дам Мар екипе, Дашк аи Млађе, Драгана и Горице… такође су на друштвенополитичком задатку наметања ЛГБТ, роднофеминистичке и антипородичне либерашке агенде. Релативизација вредности јесте оно што је њихова задаћа. Кад медији успеју да нас убеде да ништа није ни црно ни бело, онда све може, сада педерастија, сутра већ инцест, а прекосутра педофилиј аи некрофилија. О обичном признавању Косова, напуштању РС и предаје обрадивог земљишта странцима не треба ни трошити речи.

Имамо и другу, подједнако огавну страну истог новчића. Драган Ј. Вучићевић, вероватно најбесрамнија појава новинарског увлакаштва коју смо, на своју несрећу, доживели. Та хуља с микрофоном, толико простачки, агресивно и глупаво шири панику, страх, претње и лажна обећања у служби свог хранитеља, београдског тиранина Александра Вучића, да културан човек, не само што то није у стању да гледа, већ не може ни да полемише с носиоцем ове аустралопитечке логике коју исти улива у „мозгове“ напредњачких гласача. ДЈВ изазива мучнину и гађење, али једна водитељка нагони на саучешће и бол у срцу својим одрицањем и последе мрве самопоштовања. Она одбија да промени презиме мужа који ју је одбацио, па оженио млађу (о чему се дуго није смело говорити, постојала је права медијска омерта), већ се и даље увија око његових ногу, као претучен пас захвалан обожаваном господару за сваки ударац, псовку и пацку, јер и то је, какав-такав контакт с њим, макар с његовом ципелом по лабрњи. Та сенка жене, у ономе што назива својом емисијом, пада у панегерички транс када говори о свом бившем мужу и његовим достигнућима, а најстрашније блати и вређа свакога ко би тог типа критиковао или му, још горе, био политички опонент. Није ми симпатична, нити је то икада била, али је заиста сажаљевам, не могући да схватим како је ико у стању да се толико самопонижава, лишава сваке мрве људског достојанства и брука у јавности. Ту већ, сажаљење прелази у гнушање. Остављам другима да обраде Ђуку молера који уображава да је медијски предводник интелектуалног (sic!) дела СНС-а.

Није тешко схватити погубност овакве ситуације. Тешко је пронаћи стратегију за њено превазилажење. Колико год тескобно деловало, једина је шанса у самоизграђивању личности сваког нашег човека. У јачању мењалачке свести. Елита, она аутентична, национална, на себе мора преузети одговорност изграђивања потенцијала сваког појединца у српском друштву и његове свесности у смислу оспособљавања за разлучивање битног од небитног, суштине од форме, те изграђивања одбрамбеног механизма који би свачију перцепцију заштитио од насртаја друштвено-политичких радника који се, потпуно неоправдано, представљају као новинари. А шта можемо ми, обични људи? Па можемо понешто. Сада прилично јефтино можете направити јутјуб емисију, блог, сајт, они вештији интернет радио и сл, па ако бисмо били спремни да уложимо нешто свог времена, знања, али и новца (не сувише), могли бисмо да нешто променимо и на медијској сцени. Међутим, свима је нама лакше да критикујемо, лежимо и чекамо да нас други ослободе.

 

1 коментар


  1. Да, истина, с једне стране медаље мондијалистичко-анационално-корпоративно подобне појаве, подељене у две колоне. Једна колона је ,,озбиљна“ и ту се черече све традиционалне и неподобне појаве, онако, са оштрим и избеченим изразом лица, док су у другој колони циркузанти и дворске луде које предводи Кесић.

    Друга страна медаље је оно што се назива Информер. Језива појава.

    И, у том лудачком сендвичу, једино решење је угасити ТВ.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.