Миленко Вишњић: Може ли се избећи сукоб муслимана и православних на Балкану?

Империјалистички принципи које је давно установио Запад: принцип заснован на признавању бивших републичких, а не етничких граница; принцип који је довео до крвавог верског рата, а онда „донео и мир на Балкану“; принцип који је довео до једностраног признавања бивших република СФРЈ-е; принцип који је без имало срама довео и до отимања дела територије Србије, све се више приближава свом циљу – почетку Трећег балканског рата, почетку рата између православних и муслимана.

Ризик од политичке нестабилности и обновљеног насиља, сваким даном све више и више расте на Балкану. „Добри резултати“ интервенција које су вођене на челу САД деведесетих година прошлог века, све очитије су слика своје супротности. После завршеног посла на растакању СФРЈ, Вашингтон је предао диригентску палицу за Балкан, Бриселу.

Неуспео пројекат Четвртог рајха

У међувремену, ЕУ се дестабилизовала, разјединила, постајући све мање одлучна. Након финансијске кризе 2008. године, настаје грчка фискална криза, постајући све дубља и дубља; затим, због вековног убијања муслиманског света у Африци и Азији, милионска поплава миграната са Блиског истока поплавила је ЕУ и, на крају, Брегзит и Каталонија, одложили су и сваку мисао о њеном проширењу.

Са проширења, Берлин је фокус усмерио на „очување мира на Балкану и заустављање руског утицаја“. Уз све њене муке, које доживљава општечовечанска западна цивилизација, посебне муке Западу задаје стално јачајућа Русија и Кина; на Балкану се директно укључујући на различите начине.

Кредибилитет ЕУ је драматично срозан, као и њен утицај на балканске проевропске политичаре, који се због наметања „реформи строге штедње“ осећају политички угроженим, стално сиромашећи своје бирачко тело, стално ризикујући да их увек може заменити „боља“ резерва.

Од свега поменутог, за народе Балкана је најгоре то што су се ти балкански политичари свашта излагали и налагали својим народима, понајвише о „европском сну“, а и сами не виде стварну могућност да свој вољени народ стварно, и први пут у историји, уведу у себи потпуно страну западну цивилизацију. Свима према божијој правди: „Зло рађење, готово суђење“.

Приштина је извршилац покретања рата

Жариште готово извесног будућег сукоба на Балкану је Косово и Метохија – отета српска земља. Пред очима целог света, отео ју је Запад, регрутујући за рат са Србима милитанте, екстремисте и исламисте Албанце и остале муслиманске добровољце.

Под притиском својих спонзора, власт у Београду потписује тзв. Бриселски споразум,  за Србе несретни споразум. Тај споразум предаје косметске Србе у руке њиховим кољачима. Приштина хапси Србе који су нелојални тренутној београдској власти.

Од Београда до јуче тражени ратни злочинац, побеђује на косовским изборима и преузима руковођење тзв. владом Косова. С тим и таквим злочинцем, косметски Срби, лојални тренутној власти у Београду, формирају, опет, од Београда непризнату власт.

Искрено, волео бих да грешим, спреман и да одговарам, годинама извињавам, ако је ово само добро смишљена стратегија Београда, строго чувана тајна? На такву мисао ме можда наводи и наводна руска подршка тим процесима, а изгледа, и Бањалука зна нешта више од моје маленкости.

У Сарајеву, бошњачки лидер, син првог нескривеног европског исламисте, Бакир Изетбеговић, прети војном интервенцијом на Републику Српску, тако вршећи стални притисак на Бањалуку. Нема подршку Турске, подржавају га остаци бивше америчке администрације и тренутна власт у Берлину.

Председник Републике Српске, Милорад Додик, сања о самосталној Српској, и не само он, ударајући тук на утик Сарајеву. Председник Србије користи Бакирову изјаву за скретање пажње са Космета и глађу исцрпљене српске раје, можда намерно остављајући утисак да би Република Српска могла бити добра замена за отето Косово.

Ко би кога могао први напасти?

Губећи стрпљење због успоравања признавања независности Косова, Албанаци би могли напасти Србе, као што се то урадили у марту 2004. године. Такође, можда и уз сагласност Москве, а можда чак и уз сагласност НАТО-а, ти албански напади би могли убрзати војну интервенцију Београда против њих, с изговором заштите општина са већинским српским становништвом на северу.

Још горе, Албанци (НАТО) су одавно спремни да примене силу над косметским Србима, да би имали потпуну контролу над Косовом (и после тзв Бриселоског споразума, ово подручје је још слабо контролисано од стране Приштине). Ризик сукоба се увелико повећава, ако се у међувремену смањи и моћ НАТО-а на Балкану, као што неки његови чланови заговарају, „да није више потребна толика сила“.

Због немоћи и гнева према отимању дела српске земље, а паралелно процесу могућег сукоба на Космету, одмах би се покренуле активности за референдум о независности у Републици Српској. Република Српска би сигурно гласала за независност. Међународно признање би било ограничено. Ако се србијанска влада не би „завадила“ са својим западним пријатељима, чак ни она не би желела да уништи „добре“ односе са њима.

Међутим, као и увек у историји, Русија би била на страни угрожених, посебно Срба на Балкану, односно, посебно оне мањине преко Дрине. Коначно, утицај на најзападније Србе – најдужи клин у западној цивилизацији, јесте и руски интерес.

Од 2000. године и доласка Путина на њено чело, Русија ради напорно: вратила је Чеченију, углавном средила Кавказ, начела Грузију и Молдавију, Украјина се решава, добила је проруског председника у Бугарској, у Грчкој је увек добродошла, контролише Средњи исток и „Пут свиле“…  Коначно, и српско питање би дошло на ред.

Можда би референдум у Српској мало успорио војну акцију Сарајева, у намери да пресече коридор код Брчког, одсецајући Бањалуку од Дрине. Сарајево би покренуло исламске спаваче у 30-ак војних кампова широм ФБиХ, што би изазвало треће поновљено клање Срба у БиХ. На влади Србије би било да донесе храбру одлуку, да заштити, или не заштити Србе у Републици Српској.

Референдум у Српској би сигурно покренуо активности Хрвата за одвајање тзв. Херцег Босне из БиХ. НАТО би морао бити на страни Хрвата, односно Хрватске. НАТО би можда био и на страни Бошњака, у случају директног сукоба са Србима!

Због надмоћи НАТО-а и комплекса према неправославним хришћанима, Сарајево би се, као и у прошлим ратовима, опет „слизало“ са Хрватима, пристало на отцепљење „хрватске“ територије, концентришући све своје снаге на борбу против православних Срба.

Ланац балканских догађаја би добио још једну карику, обновљајући сукобе између Албанаца и Македонаца. У Македонији, албанске паравојне јединице, попут оних које су се побуниле 2001 и 2015. године, могле би да траже уједињење са Косовом или Албанијом, приморавајући македонску владу да бира – рат или пакт.

У таквим околностима, а уз помоћ Русије и македонских патриота, могао би се десити преврат у Скопљу, враћајући из будимпештанског азила Николу Груевског на место македонског Ђинђића – Заева, што би сигурно изазвало оштру реакцију Албаније (НАТО-а).

След догађаја би сигурно обновио и појачао исламистичке нападе, можда и политичке атентате диљем Балкана. Сурови напади терориста тзв. Исламске државе или ал-Каиде на православне у БиХ, Македонији, Црној Гори и Србији, могли би изазвати још суровију освету над босанским муслиманима.

Сву претпостављену динамику, Русија не би гледала са стране. Русија чува јатаке у Црној Гори и Македонији, наглашено – у БиХ. Москва не крије да подржава црногорске Србе, с центром деловања углавном на северу Црне Горе, који су увек били лојални Београду, опирали се независности Црне Горе, и супротставили се њеном чланству у НАТО-у.

 

1 коментар


  1. Само се ви надајте у помоћ Русије без и једног јединог доказа да би тако нешто могло да се деси док постоји гомила доказа за супротно. Русија која је оставила сопствене сународнике на цедилу у Украјини и балтичким републикама, која отворено и свим силама подржава бриселског сатрапа у Београду, која је медијски потпуно поражена на Балкану, или боље рећи, медијски рат није ни водила, та и таква Русија ће да помаже Србе у рату са Шиптарима док ове подржавају ЕУ и Америка? Русији је много више стало до добрих економских односа са ЕУ и Америком него што јој је стало до Срба и Руса ван Русије.
    И не знам о којим православнима се ради. Називати Србе православнима данас је исто као називати Французе католицима. Православни не убијају 100 хиљада деце годишње и не ћуте пред том чињеницом и православни не трпе педерско силовање уздуж и попреко.
    Муслимани немају разлога да ратују јер све што траже добијају без рата, а оног ко им даје, Срби масовно подржавају. Једини начин да се спасе Србија је прво српско-српски сукоб.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!