О које 32 насилне смрти од 3200 годишње највише чујемо?

„Ниједна жена мање, ниједна мртва више!“ протест је који је одржан толико пута да би помислили да су жене главне жртве насилне смрти у Србији, али у реалности оне чине само 26%, а жене жртве насиља у породици само 1% свих насилних смрти годишње. О другим смртима се толико не чује, нема ко да оплакује хиљаде мушкараца који умру насилном смрћу, и чије смрти представљају 74% годишње статистике. Према публикацији Републичког завода за статистику „Жене и мушкарци у републици Србији“ из 2014. године, у 2013. је жртава насилних смрти (несрећни случај, самоубиство, убиство, остало) било укупно 3172 : 2336 мушкараца и 836 жена. А према статистици Аутономног женског центра (АЖЦ), у насиљу у породици просечно годишње умре 32 жене.

Није то само у Србији, и није то само сада да смо више толерантни на штету, жртве и смрт која се дешава мушкарцима. „Ми једноставно више вреднујемо живот жена. Кроз целу историју, мушкарци су умирали у ратовима, и жртвовали своја тела и рад да би жене биле заштићене. У најдавнијим временима, опстанак врсте је био заснован на заштити жена. Та традиционална брига за жене је разлог зашто вреднујемо женске жртве више него мушке. И то је генијалност феминизма, да је узео већ постојећу бригу за жене, и искористио је у корист жена и њихове предности и привилегија, док се претварао да се противи свему што је традиционално друштво учинило за жену.“ – каже професорка Џенис (Janice) Fiamengo са универзитета у Отави у свом обраћању на Јутјубу.

АЖЦ је женска НВО основана 1993. године, заснована на феминистичким принципима и теорији (http://womenngo.org.rs) чији је основни циљ борба против насиља према женама, првенствено у породици, и подршка жртвама насиља. Њихово десетогодишње лобирање и писање Закона о спречавању насиља у породици коначно је уродило плодом усвајањем овог закона крајем 2016, и почетком његове примене од 1. јуна 2017. године, са резултатима који се редовно могу наћи у свим главнотоковским медијима, и критикама стручне јавности које тамо не можете прочитати.

Података о смрти мушкараца у породичном насиљу има мање, јер се нико тиме не бави, но Новости су у ретком чланку посвећеном овој теми 7. јуна 2015. дали податке из којих се види да годишње просечно 20 мушкараца изгуби живот на овај начин (извор МУП Србије, www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:551783-Zene-u-krugu-porodice-pobile-98-muskaraca). Напомињем да ови бројеви не обухватају случајеве поступног тровања старијих мушкараца који остају недетектовани, а чија смрт се након дуже болести приписује неком другом узроку, као и мушкарци који изгубе живот убиством нарученим или иницираним од стране партнерке (пример покушаја оваквог убиства: www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:692155-Pretucen-sekirom-zbog-svadje-oko-deteta), а које изврши неки мушкарац ван породице. Узимајући само ова два сценарија, могуће је да је насилна смрт у породици полно неутрална, тј. да је број мушкараца и жена жртава приближно исти.

Тачне статистике је овде немогуће наћи, посебно ако имамо у виду да је смрт као последица насиља у породици различита од појма смрти у партнерском насиљу, где се искључиво броје жене које је убио муж или партнер и обрнуто, за разлику од насиља у породици где жртве и починиоци могу бити и друга лица, не само партнери, већ и мајке, очеви, браћа, сестре, деца, бабе и деде, рођаци, … Такође, не узима се у обзир колико мушкараца кроз емоционално насиље убију жене, јер је познато да је код старосне групе 25 до 29 година стопа самоубистава мушкараца у Србији у 2006. години била је 7,7 пута већа него код жена исте групе (што значи скоро 8 мушкараца на једну жену), а код старосне групе 40 до 44 она је била већа 4,5 пута.

Иако је овај проблем представљен као проблем у оквиру хетеросексуалних односа, он ипак постоји и међу лезбејкама, између мајке и кћерке, између две женске особе које деле стан или у било каквом другом односу двеју жена које живе под истим кровом, па није јасно да ли статистика АЖЦ-а обухвата и ове случајеве. Видимо да заправо имамо три врсте убистава жена у „породици“: почињена од стране партнера супротног пола, од стране других особа у породици оба пола, и почињена од стране истополног партнера. Насиље над женама у лезбејским везама готово да је једнако заступљено као и у хетеросексуалним везама.

У Србији током 2007. самоубиство је као узрок смрти регистровано код 1.354 особе, 75% су били мушкарци, тј. скоро 3 сваког дана, или 1000 годишње. О овим смртима знатно ређе чујемо, на њиховој превенцији се много мање ради (и у то улаже) него на онима о којима се брине АЖЦ. Наравно, ништа није случајно, ради се о лобирању и финансирању одређених тема, и истовременом потискивању и прећуткивању оних супротних. Слобода медија је заправо мит, они никада и нигде нису били слободни, пошто уређивачка политика зависи од оснивача и финансијера, а новинари пишу о темама које ови траже, а не пишу о темама које би умањиле значај поменутих тема. Искусном читаоцу и гледаоцу је јасно који медиј припада којој политичкој опцији, и какве ставове могу да очекују да ће се пропагирати. Танка је линија између информисања јавности и њеног преумљавања, промене свести, и манипулације јавним мњењем. И шта још рећи, читајте Чомског (Noam Chomsky), на Јутјубу гледајте следеће коментаторе културне политике: Jordan B Peterson, Ben Shapiro, Milo Yiannopoulos, Janice Fiamengo, а у Србији пратите медије који нису финансирани из ЕУ.

Ако још увек није јасно зашто о ове 32 смрти чујемо, и стално смо подсећани, много више него о осталих 99% насилних смрти, подсетићу да је један од основних метода феминистичког лобирања злоупотреба статистике – истицање оног што им из њих одговара, а потискивање много крупнијих података који основној тези противрече, као и стално понављање тезе да су жене невине жртве, да су угрожене, и да никада није довољно учињено на њиховој заштити и промоцији. Малобројне феминисткиње у Србији, иако немају подршку ни приближно већине жена, су јаке јер иза њих стоји ЕУ, фондови који финансирају медије и стотине женских НВО, као и Шведска и остале скандинавске земље које су бастиони женске власти. Ова нео-либерална, лева политика успела је да загосподари и у САД, терорише њихове универзитете, али је већ наишла на јак отпор заступника слободе говора, и десних снага, а избор Доналда Трампа показује да је сем у Лос Анђелесу и Њујорку, многима дојадила. У Европи, у последњих пар година, десне и ултрадесне партије добијају на важности, и на власти су у многим источноевропским земљама које не желе да слушају диктате из Брисела о квотама миграната које би требале да приме. Људи су схватили да права других често смањују њихова права, да нису оправдана, и да је комунистички систем који је обећавао једнакост свих, као и сада овај нео-марксистички глобализам, пропао јер је донео све супротно од онога за шта се деклеративно залагао.

И на крају питање за све: да ли смо својим ћутањем већ превише оснажили феминисткиње?

 

сваке среде за СКК пише Михаило Алић

http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

1 коментар


  1. Muškarci su gradjani drugog reda
    -žive kraće i rade teške i rizične poslove
    -kasnije idu u penziju
    -diskrimisani su obaveznim kvotama gde žene samo na osnovu pola imaju prednost nad njima
    -diskriminisani su prilikom razvoda i starateljstva nad decom
    -zdravstveni sistem će više da ulaže u žene koje obole od neke bolesti iako su manjina u odnosu na muškarce

    I posle kažu da su žene diskriminisane kad su privilegovane. Briga njih rade izmišljene kancelarijske sigurne poslove dok muško na -20 visi na gradjevini i rizikuje život. Lomi kičmu na većini poslova i još ispade nasilinik i privilegovan to je smešno.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!