Никола Варагић: Геополитика и есхатологија

 

Никола Варагић

 

Између Нато алијансе и Русије

 

Државе средње и југоисточне Европе – чланице ЕУ и Нато алијансе – јесу сателити САД, Велике Британије и/или Немачке (тј. западњачке владајуће елите), али, у суштини, у њима постоји дубока подела на еврофиле и русофиле. Из године у годину, све је мање Пољака, Чеха, Словака, Мађара, Румуна, Бугара или Грка који у Русији виде непријатеља, а све је више оних који су незадовољни стањем у ЕУ и Нато, те почињу све више да говоре о изласку из ЕУ и Нато. Са друге стране, Запад је окупирао већи део Украјине, у Казахстану ничу масонске пирамиде док се прелази на латинично писмо, тим путем су кренуле још неке државе ЗНД или Евроазијске уније, у балтичким државама не јењава русофобија. У Грчкој се доноси антиправославни закон упркос великом противљењу цркве и већине у народу. У Србији су на власти они који глуме да “седе на две столице“, док воде Србију као ЕУ и Нато алијанси (иако је већина у народу против тога). Хрвати су, традиционално, на страни Запада, односно, непријатеља Србије и Русије, православља. На страни Хрвата и Албанаца, тј. Нато алијансе, овога пута су и Црна Гора и БЈР Македонија. И у Румунији јачају антируске снаге, док Румунска православна црква има нерешене проблеме са СПЦ. Бошњаци (њихови политички лидери) су тренутно више под контролом Запада, него под контролом Турске (која је све ближа Русији, а даљa од ЕУ и Нато), Ирана (који је у савезу са Русијом) или Саудијске Арабије (која, након пораза у Сирији, покушава да успостави боље односе са Русијом, а близу је и одлуке да трговину нафте са Кином почне да врши у јуану, а не у петродолару као до сада).

Запад је, у односу на Русију, још увек у предности, у овом делу Европе, али је та предност доста мања него пре две деценије, тако да полако долазе у стање егала. Запад има моћне ресурсе, доминира економски и медијски, али су све државе средње и југоисточне Европе везане за Русију на више начина, што неутралише деловање Запада – неки воле Русију зато што су Словени, неки зато што су православци, ту су и везе из доба СССР, затим интерес да се обезбеди нафта и гас, итд. Није свако спреман да се прода Западу, и није свако ко воли Русију плаћеник. Наравно, није ни свако ко воли Запад плаћеник, али је далеко више оних који воле Запада а јесу плаћеници, него оних који су плаћени од стране Русије, јер су са руским народом природне и културне везе јаке (словенски или православни народи и скоро исти језик. Исто тако су јаке природне и културне везе између германских народа, па је Русији теже да утиче, ако то жели, на односе између, на пример, Холанђана, Немаца и Англоамериканаца, као што је и Западу теже да се меша у однос између словенских или православних народа). Русија још увек није довољно привлачна или добар узор, а Запад постаје све мање привлачан или добар узор.

Наравно, подела на еврофиле и русофиле, у државама средње и југоисточне Европе, много је дубља од простог политичко-економског сврставања на страну САД или Русије. Подела је, у свом корену, духовне и културне природе – есхатолошке. У сваком поменутом народу средње и југоисточне Европе, квислинзи и аутошовинисти чине мањину у народу (не и у владајућој елити!) – већину, ипак, чине они који желе да живе у сувереној држави, а не да њихова национална држава буде сателит Нато или Русије, експеримент у “мелтинг поту“ и слично. Свако жели да буде домаћин у својој кући. Запад и Русија су, пре свега, симболи. Запад се претворио у место окупљања антихришћанских и неолибералних вредности, док је Русија поново постала место окупљања хришћанских и традиционалних, породичних вредности. Једноставније речено: Русија је ближа срцу свим верницима, без обзира из које цркве или религије долазе, који негују традиционалне породичне вредности, док је Запад ближи срцу атеистима и трансхуманистима, који се боре за нетрадиционалне породице.

Дакле, ако неко (обичан грађанин) у Пољској, Чешкој, Словачкој, Мађарској, Румунији, Бугарској, Грчкој или Србији стаје на страну Русије или Запада, то не значи одмах да је он страни плаћеник (има и таквих, али су они, као што већ сам истакао, мањина), него да он жели да истакне одређене вредности за које се бори, свој начин живота. Он се бори да у његовој сопственој држави те вредности победе, и у тој борби тражи савезнике са стране. (Тако се на нивоу целе Европе групишу народњаци, левичари, либерали, црни, црвени, плави, зелени…) И једни и други верују да су вредности за које се боре универзалне људске вредности. Једни се окупљају око Русије, а други око САД. Они који воле Русију, Запад прозивају због расизма, фашизма и нацизма. Они који воле Запад, Русију прозивају због тоталитаризма, клерикализма и деспотизма. Једни стају испод штита Русије, док други стају испод штита САД. Русија је у Сирији доказала да је сада довољно војно јака да заштити сваког савезника. Руски империјализам није исти као и империјализам који долази из фаустовске културе (са Запада), а није ни исти као што је то био совјетски или комунистички. Русија је, у односу на СССР, демократска и православна држава. Наравно, Русија је далеко од идеалне демократске и правне државе, Русија је још увек у процесу рехристијанизације, али је стање много боље него пре неколико деценија. На Русији је да узме оно најбоље са Запада (ту спадају и неке вредности социјализма које су прихватили у доба СССР), а да одбаци све лоше; пре свега, да обнови најбоље из своје царске традиције, и, посебно, из традиције Источног римског царства (тзв. “Византије“), тј. из православља, наравно, прилагођено 21. веку. (Исто важи за Србију и Грчку.)

Са друге стране, на Западу је све мање директне демократије, а све више (нео)либералног фашизма, док је хришћанство скоро потпуно нестало. Уколико Ватикан доживи неуспех у тзв. екуменском дијалогу са православним црквама и верницима, постаће неупотребљив за главне центре моћи на Западу (а ти центри се налазе у протестантским државама). Ватикан данас, практично, постоји једино да би, кроз тзв. екуменски дијалог, довео до раскола и превео у западни метафизички систем што више православних верника из средње, источне и југоисточне Европе. (То је, на пример, једини разлог зашто Ватикан није признао тзв. Косово.) Ако Ватикан не испуни мисију, није више потребан антихришћанској владајућој елити Запада, испливаће у јавност многе афере које се сада крију, остаће и без оно мало верника које има на Западу (не рачунајући ту Латинску Америку). Међутим, ако нестане Римокатоличка црква, ако од протестантских цркава остане само циркус, ако у владајућој елити Запада више не буде ниједног, условно речено, хришћанина, да ли ће православне државе остати без непријатеља на Западу, или ће, можда, непријатељ са Запада бити још јачи и одлучнији да сломи православни свет? Да ли је боље да на месту председника САД буде какав-такав хришћанин (који, дакле, није расиста или нациста) који жели мир и сарадњу са Русијом, или, борбени атеиста и тоталитарни трансхуманиста који жели рат са Русијом? Право питање је: да ли је могуће, да на Западу (у било којој држави Запада), на власт, икада више дођу искрени и прави хришћани?

Русија нема економске ресурсе да парира Западу на простору словенских и православних европских држава, али има моћног савезника који то има, а то је Кина, која је економски присутна у овом делу Европе. Кина је инвестирала огроман новац од Пољске до Грчке, за Кину је Балкан важан због “пута свиле“. Са Кином и Русијом, долазе инвеститори, и још важније, отварају се тржишта и осталих држава БРИК савеза, и већине држава покрета несврстаних, односно, држава које су у УН и Унеско подржале Србију и њен суверенитет на Косову и Метохији (друга је ствар да ли ће и колико државе попут Србије то знати да искористе). На Балкану, Русија и Турска почињу да сарађују, такође и у Сирији. Свет постепено постаје мултиполаран. Настају два супротстављена политичка, економска и војна блока: са једне стране имамо САД, са савезницима (државе ЕУ и Нато алијансе, Аустралија и Нови Зеланд, Саудијска Арабија, Кувајт, Бахреин, УАЕ, Албанија, Ватикан, Швајцарска, Јапан, Јужна Кореја, Колумбија…), док други блок стварају Русија и Кина, са савезницима (Индија, Иран, Бразил, Аргентина, Куба, ЈАР…). Неке државе су између два блока, тј. у некој држави, у сваком тренутку, стање може да се промени (нпр. Венецуела), неке државе полако прелазе са западне стране на источну страну (нпр. Молдавија, Турска, Египат, Катар…), у неким државама увек може да дође до промене стране (нпр. Србија, Грчка, Бугарска…), а неке државе чувају свој суверенитет и одржавају равнотежу тако што сарађују са оба блока (на пример, Вијетнам се отворио ка САД да би смањио зависност од Кине; неке европске државе сарађују са Русијом да би смањиле зависност од САД или од највећих европских држава попут Немачке и Велике Британије, и обратно, неке европске државе сарађују са САД или са Немачком да би смањиле зависност од Русије; Израел одржава добре односе и са САД и са Русијом – на Блиском истоку је у војном савезу са САД и Саудијском Арабијом, али на Балкану подржава Србију и Републику Српску, итд.).

Не постоји проста подела на Исток и Запад. На Западу живе и русофили и србофили (и није свако међу њима хришћанин или десничар, има и левичара и либерала и неопагана), тј. на Западу живе и они који су против бомбардовања Србије, Сирије или Либије, против рата са Кином, против отимања Амазона од Бразила и ресурса од Африканаца… Неке државе Запада ће можда да изађу из ЕУ и Нато. Исто тако, на Истоку живе и људи који воле добре стране Запада и желе мир са Западом (а нису вестернизовани аутошовинисти). Затим, ни Запад ни Исток нису и никада неће бити монолитни блокови. Унутар Запада постоје бројна непријатељства и ривалства (нпр. између Велике Британије и Немачке). Исто тако, унутар Истока постоји много нерешених спорова и ривалства (и више, пошто је Запад иста цивилизација, култура, раса и религија, док Исток чини више различитих цивилизација, култура, раса и религија). Јапан је географски крајњи Исток, али политички и економски припада Западу. Мексико, Бразил, Аргентина, Куба, Венецуела… налазе се на Западу, али политички (све више) припадају Истоку. И на Западу и на Истоку живе и верници и атеисти. У борби између добра и зла, добрих и злих људи има и на Западу и на Истоку. Невини људи страдају и на Истоку и на Западу. Узмимо и пример са слободом интернета. Све велике државе, од САД и Велике Британије до Русије и Кине, из својих националних и себичних (очување режима, контрола масе) разлога, разматрају како да ограниче слободу на интернету у својим државама и свету, под изговором заштите деце од пронографије и слично, и заједно усаглашавају делатност поводом тог питања. Сигуран сам да би то радила и свака мала држава да се налази на месту неке од великих сила – у малим државама попут Србије, режими контролишу све главне медије и имају за циљ да ограниче и слободу на интернету. Не постоје слободни медији ни у Швајцарској, ни у Шведској. Са друге стране, показало се толико пута у животу да свет заиста нема границе и да су сви људи исти и једнаки (пред Богом) – у економији, култури, науци, уметности… људи сарађују без обзира на њихове разлике и припадности, када неки део света погоди нека природна непогода и хуманитарна катастрофа, увек постоје људи у другим деловима света који шаљу помоћ. У свету траје рат сваког са сваким, али се свако са сваким и воли (људи улазе у везе/бракове, пријатељства, кумства… исто тако и народи и државе сарађују, без обзира на разлике међу њима). Свако са сваким тргује (развијена је трговина између свих делова и држава света), али не постоји светско слободно тржиште.

Дакле, у овом тренутку, свет се, у политичком, економском и војном смислу, дели на два блока. Ако дође до озбиљног војног сукоба између ова два блока, мале државе или државе које сада нису део ниједног блока, не могу да остану ван тог војног сукоба. (Јасно је да би, уколико данас дође до тог сукоба, власт у Србији изабрала да буде на страни Нато, а народ на страни Русије.) Можда до тог сукоба, а то је светски рат, неће доћи, бар не у овом веку. То не значи да ће владати мир у свету, мир између великих сила, него да ће се рат водити на друге начине, и вероватно ће увек постојати неки локални војни сукоби. На нама је да се изборимо да не будемо место где велике силе одмеравају снаге (преко наших леђа). У сваком случају, ако се руска и кинеска елита не договоре са евроатлантском елитом око стварања светске владе, Запад ће постати, у очајању што губи хегемонију, још агресивнији (унутар европске цивилизације то би био сукоб између хришћана и антихришћана). Не знам да ли ће Русија и Кина бити у савезу за сто година, али све док је Запад агресиван и жели да све покори, а у Русији и Кини постоји отпор према Западу, ове две државе остаће у савезу и тај савез би у наредних пар деценија могао да промени однос снага у свету, на штету Запада, у корист Русије и Кине. Запад се неће тако лако предати. У случају да и Турска уђе у војни савез са Русијом, Кином и Ираном, Србија може да спречи стварање “Велике Албаније“ и може да пронађе трајно решење за миран суживот са Бошњацима у Босни и Херцеговини, Рашкој и северу Црне Горе. Ако реше проблеме са Турском (након што Турска уђе у савез са Русијом), велике су шансе да и Бугарска и Грчка (а можда и Румунија), заједно са Турском, изађу из Нато и приђу Русији. У том случају, искључиво од договора између Србије, Грчке, Бугарске, БЈР Македоније и Албаније зависи решавање македонског и албанског питања на Балкану. Уколико резултат тог договора буде да су све стране задовољне, Србија, у случају да дође до озбиљног сукоба између Нато и Русије, први пут у таквом сукобу не би имала неког да јој забија нож иза леђа, односно, иза себе би имала цео Исток, како Балкана, тако и Европе и добар део Азије (од Турске, преко Ирана до Индије и Кине). И не само да Србија не би имала неког да јој забија нож иза леђа са југоистока, него и са севера, јер је могуће да и Мађарска, Чешка, Словачка и Пољска, овога пута, или први пут, не буду у том сукобу на страни непријатеља Русије, и Србије.

 

Панонско-балканска организација или савез држава

 

Свет је глобално село, зато се глобализацији не треба супростављати анти-глобалистички, већ алтер-глобалистички. Пре свега, у духовном и културном смислу, иначе ће увек једног тиранина (хегемона) да мења други “светски полицајац“. За нас, из средње и југоисточне Еропе, који живимо између Запада и Истока (између великих сила које су биле и остале окупатори и колонизатори и на овом простору), важно је и да ли ћемо се и како међусобно договорити, не зависи све од великих сила. Да ли државе Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска), заједно, са православним државама на Балкану (Србија, Бугарска, Грчка, Румунија), могу да формирају заједничку организацију, која би била мост између Европске уније и Евроазијске уније? Препреке су велике: у свакој држави постоје националисти, постоје и глобалисти; већина народа је словенског порекла, али, једни су православци а други католици, док је и међу једнима и међу другима и доста атеиста (у Чешкој атеисти чине већину), а негде и муслимана (БиХ, Србија, Бугарска…), али, да ли је могуће да ове државе у наредним годинама и деценијама ближе сарађују, тако да смање притисак који оне вековима трпе и са Запада (из Брисела, од стране САД, Немачке…) и са Истока (пре свега, оне државе које су биле под совјетском окупацијом, од Русије, али и од Турске и арапских држава које финансирају терористичке организације)? То је једна врста алтер-глобализације, демократизације европске и светске политике. Нешто слично могу да ураде државе Јужне и Средње Америке. То би онда могло да води ка реформи УН, тако да у Савету безбедности Уједињених нација, панонско-балканска заједница (савез) држава има стално место и свог представника; исто тако и латиноамеричка заједница држава (и да своје место има неко ко ће представљати исламске и афричке државе). Тада ће свет заиста постати мултиполаран. Потребно је увести ред у пословању мултинационалних компанија у целом свету и слично. Једино тако мале државе могу да опстану и да се развијају.

У међународној политици, трговини и праву влада закон јачег. Они који воле Русију, воле Русију зато што је велика и јака, те може да се супротстави глобализаторима и њиховом (нео)либералном фашизму, али, очекују, да са победом Русије, више не важи закон јачег. Шта мале државе, у овом нашем делу света – а то су све, од Пољске преко Србије до Грчке – добијају, ако једног окупатора или колонизатора мења други који ће примењивати закон јачег? У домаћој, унутрашњој политици, у свакој поменутој држави, такође, влада закон јачег. Шта значи обичном Пољаку, Чеху, Словаку, Мађару, Србину, Бугарину, Румуну, Грку… да живи у сувереној држави, ако нема никаква права, ако ради за мале паре код домаћег тајкуна, уместо код страног инвеститора? Шта значи обичном грађанину Русије, или Турске, да живи у (обновљеној) империји, ако живи лоше, без икаквих права – ако за елиту важе једна правила, а за обичне грађане, или мањине, друга правила? Ако они који критикују Запад примењују “двоструке страндарде“ (закон јачег), исто као и Запад, онда је то борба зла против зла, а не борба добра против зла – на тај начин не може да се дође до ослобођења, изласка из колонијалног стања, Запад никада неће бити побеђен, чак ни ако се ЕУ и Нато распадну због унутрашњих разлога. Панонско-балканска организација или савез држава, у коме би се налазиле скоро све словенске и/или православне државе, није могућ ако су ове државе неуређене и нестабилне, а Русија колонијална сила исто колико и највеће државе Запада, или, ако се догоди револуција у Русији, те и Русија у духовном и културном смислу (п)остане колонија Запада. Са Русијом су природне везе најјаче, те је немогуће створити панонско-балкански (словенско-православни) савез ако нема договора и са словенском и православном Русијом. Договор је могућ једино ако се у државама од Пољске до Грчке сузбије русофобија, а Русија не постане империјално-колонијална сила у којој не постоји владавина права и која у међународним односима примењује закон јачег.

Везе између Словена из средње Европе и Словена са Балкана нису тако чврсте, али су увек биле братске – у 19. и 20. веку Пољаци, Чеси и Словаци су увек, колико и како су могли, помагали борбу за ослобођење балканских народа. Словачка није признала тзв. Косово, а није немогуће да у будућности Чешка и Пољска повуку признање. Ови народи, заједно са Мађарима, формирали су Вишеградску групу и међусобно немају нерешених спорова, а последњих година односи између Мађарске и Србије су све бољи, са Грчком, Бугарском и Румунијом државе Вишеградске групе су заједно у ЕУ и Нато, скоро све државе су биле и део Варшавског пакта, тако да између панонских (или средњеевропских), и, балканских (или јужнословенских и православних) народа и држава постоје предуслови за стварање ближих односа, заједничких организација, итд. За почетак, у спорту, култури, науци… Од свих великих сила, географски, културно, етнички… најближа је Русија. Русија је део словенске и православне цивилизације. Поред Русије, чланице ЗНД или Евроазијске уније су остале словенске и православне државе. Са Русијом, неке државе имају одличне односе одувек (Србија, Грчка), са неким државама Русија је у сукобу вековима (Пољска), са неким државама постоје проблеми и лоша искуства или сећања настала у совјетско доба (Бугарска, Румунија, Мађарска, Чехословачка). Од свих држава, у Пољској живи, у овом тренутку, највише русофоба, а у Србији живи највише русофила. Пољска и Србија немају блиске односе, али немају и никада нису имали лоше односе. Слично је и између Чешке и Грчке, али у Чешкој живи више русофоба, а у Грчкој више русофила. Дакле, очигледно је да панонско-балканског савеза нема ако све државе немају (наравно, подразумева се да прво морају да изграде међусобне односе, па тек онда) добре односе са Русијом, а да ли ће имати, зависи највише од Русије. Од Русије зависи да ли ће да буди у људима који живе у државама некадашњег Варшавског пакта лоша сећања из совјетског доба, и претходних векова, или оно добро, тако да представља наду и светлу будућност, и за оне који су сада русофоби. На русофилима из панонско-балканских држава је да помогну Русима, и свим осталим грађанима Русије, и држава ЗНД, да изграде правне државе – у којима се негују породичне вредности, а нико не прогони због критичког или различитог мишљења.

 

Нова спољна политика Србије

 

Стварање панонско-балканског савеза (и сарадња између овог савеза и Русије), могуће је једино ако већину у овим државама чине хришћани (а не екстремни десничари), родољуби (међу њима нису сви хришћани и десничари), здраве породице, људи који имају развијену правну свест. У овим држава, већину (посебно унутар владајуће елите) су некада чинили комунисти. Њих су заменили (нео)либерали. Неолиберализам промовише антихришћанске вредности и антихришћански начин живота. Неолиберали верују да су они прогресивни еманципатори, али су, у суштини, декаденти и немају правну свест, зато неолиберализам намећу насилно, нелиберално, недемократски. Неолиберални фашизам (из угла хришћана и родољуба) је, дакле, насилно наметање западњачког (дионизијског, фаустовског) начина живота свим људима, и на Западу и у целом свету – насилно наметање прогресивизма и трансхуманизма, разврата, разбијање традиционалних породица, стварање прекаријата или “јефтине радне снаге“ а нестанак средње класе, присилна вакцинација са вакцинама које производе мултинационалне корпорације са Запада којима је здравље људи на последњем месту (посебно оних “ниже“ расе), стварање “мелтинг пота“, уништење домаће економије, наметање ГМО хране, продаја производа западњачких корпорација на тржишту Истока који су лошијег квалитета него исти такви који се продају на тржиштима држава Запада, итд. Нико не жели да купи лошу робу, да прима сумњиве вакцине, да не може да живи од свог рада или плате, нико не жели да буде грађанин другог реда, а управо се тако, унутар Европске уније, сада (све више) осећају грађани држава бившег Варшавског пакта које су примљене у ЕУ и Нато након краја Хладног рата. Од Пољске до Грчке постоје хришћани и десничари антиглобалисти, али и левичари-антимперијалисти и прави либерали (искрене демократе), који су противници неолибералне идеологије и економије, тј. неолибералног начина живота. Исто тако и у Русији. Пошто је Русија велика светска и војна сила, сви они виде у Русији штит који може да заштити заједничке вредности и начин живота.

Међутим, бити противник либералног фашизма не значи бити и противник демократије, а присталица аутократије. При том, можете да будете монархиста а да не будете присталица деспотизма и шовиниста. Другим речима, једно бити против наметања трансхуманизма и разврата, а нешто сасвим друго је бити против критичког мишљења и забранити слободу говора, посебно ако онај који говори износи истину. Једно је борити се против домаћих тајкуна и страних и мултинационалнх корпорација и банака које пљачкају људе, а нешто сасвим друго је гушити слободу предузетништва. Једно је бити против наметања “параде поноса“, а нешто сасвим друго пребити некога из чистог мира само зато што је другачији. Прво је оправдано, јер је то борба против онога што представља најгоре из либерализма, тј. неолиберализма. Друго је погрешно, јер се напада оно најбоље из либерализма, а то је повезано са хришћанством. У хришћанству, људска личност и људски живот представљају највишу вредности, постоји плурализам мишљења, а не постоји мржња према женама или према људима друге расе, итд. Хришћанин не може да буде националиста (што не треба мешати са родољубљем), не може да буде расиста, ни фашиста, али не може да буде ни левичар и (нео)либерал. Хришћанске и демократске вредности су оно што може да повеже све државе од Пољске до Грчке, а све нас заједно са Русијом. Неке државе могу поново да постану монархије, али је важно да увек негују хришћанске и демократске вредности. Ако се не негују те вредности, онда ће се неговати неке друге вредности, па ће у некој држави на власти бити националисти-фашисти који мрзе све друге народе, а у некој глобалисти који ће служити интересима Запада, у сваком случају, неће бити оних који воде дијалог, сарађују, стварају нове организације и повезују наше државе и народе. Они који негују хришћанске и демократске вредности не желе да прекину све односе са Западом, желе да сарађују са добрим људима и са Запада. Уосталом, те везе је и немогуће прекинути, све ове државе имају тесне везе са Западом, сваки народ има велику дијаспору која живи на Западу, итд. Државе које би чиниле панонско-балкански савез налазе се између Русије и Запада, због тога су идеалне да буду мост између Русије и Запада. То могу остварити ако направе заједничку организацију, која би била независна и од Русије и од Запада. Ове државе (а то је, свакако, улога Србије, без обзира да ли ће се, икада, формирати панонско-балкански савез), ако у њима победе хришћанске и демократске вредности, могу да успоре прецес дехристијанизације и подстичу демократизацију Русије, а обратно, могу да успоре антидемократске процесе и подстакну (ре)христијанизацију Запада.

Државе средње и југоисточне Европе налазе се између Истока и Запада; са Запада примају најбоље из демократске традиције, а са Истока најбоље из хришћанске или православне традиције и зато могу бити мост који спаја најбоље са обе стране. Сви ми припадамо истој хришћанској и европској цивилизацији. Једино што никада нико са европског Истока није правио поход на Запад, док Запад редовно прави поход на Исток и изгледа нема намеру да престане, јер сматра да су Словени, и сви остали који нису Западноевропљани, ниже расе. Због тога је неопходно да се ове државе (које би чиниле панонско-балкански савез) мало удаље од ЕУ и Нато алијансе, тј. да не буду више колоније Запада, али тако да не постану обичне руске губерније. Србија жели да буде неутрална држава, али, док је сама тешко ће постићи неутралност. Када би се све поменуте државе – од Пољске до Грчке – удружиле, онда би сви заједно могли да смањимо притисак који свако од нас трпи и са Запада и од Русије. Све друго води ка томе да све остане како је до сада било – унутар наших држава водиће се грађански ратови између русофила и еврофила, неке државе ће Запад да користи за своје интересе, а неке Русија; у случају рата, неке државе ће бити на страни Запада, а неке на страни Русије, али ћемо сви имати рат у својим државама и између наших држава. Уколико не можемо да спречимо рат између Истока и Запада, можемо да избегнемо да се тај рат води и у нашем делу света, или да максимално ублажимо размере тог рата.

У нашем делу света – у словенској и православној цивилизацији – не живе само Словени и православци (хришћани). Словени и/или православци (хришћани) чине већину у источној Европи и на Балкану, али на Балкану имамо и муслимане, као мањину (Србија, Бугарска, БЈР Македонија, Грчка, Црна Гора), негде чине и већину (Босна и Херцеговина, Албанија). Погрешно је насилно словенизирати несловене. Исто тако је погрешно насилно наметати хришћанство (православље) нехришћанима. Са друге стране, и ми Словени и православци имамо право да бранимо своје народе, државе, цркве, традиције, језике… од оних који би желели да нас колонизују, натерају да променимо веру, итд. Видели смо, на примеру кризе са избеглицама, да се сукоб између хришћанства и ислама, или Запада и Азије, више не тиче само балканских држава, него да је то сада нешто што се непосредно тиче и држава средње Европе или Вишеградске групе, које су због тога ушле у сукоб и са комесарима из Брисела. Балканске православне државе имају две могућности – наставити вишевековни сукоб са муслиманима или градити добре међусобне односе. Договор између балканских православаца и муслимана, у великој мери, зависи од развоја односа између православне Русије и исламске Турске. Турска може да се развија у два смера. Један смер је радикални ислам и неосманизам, а други смер је умерени ислам и демократија. Турска може да буде и теократија, али не морају да се прогоне верске и етничке мањине. Што се тиче осталих исламских држава, неке имају добре односе са Србијом и Русијом (Иран), неке подржавају тероризам (Саудијска Арабија), Катар је изгледа кажњен од арапских држава зато што је почео да сарађује са Ираном и Русијом у Сирији и Ираку, али деловање свих балканских муслимана, пре свих, Бошњака у Босни и Херцеговини, и осталих муслимана на Балкану (у Србији, Црној Гори и Бугарској), највише зависи какву ће политику водити Турска у наредним годинама. На одлуку Турске могу да утичу Србија, Грчка и Бугарска са својим заједничким деловањем, усаглашеним са деловањем Русије (не само због “Турског тока“).

 

Православци и муслимани на истој страни

 

Што се тиче неговања традиционалних и породичних вредности и поштовања вере (Бога), тј. религиозног начина живота, православцима су данас ближи муслимани са Истока, од неолиберала са Запада, и обратно, муслиманима су ближи православци, од неолиберала, који бомбардују њихове државе, који су бомбардовали и Србију и нападају Русију – зато велики број муслимана широм света подржава Русију (и Србију) у борби са Западом (иако су Албанци муслимани, велики број исламских држава подржава суверенитет Србије на Косову и Метохији). У том смислу, муслиманима одговара стварање панонско-балканског савеза држава, ако су то државе у којима се негују хришћанске и демократске вредности, и нису сателити САД и Немачке. Суштина овог предлога је да се православци и муслимани договоре, да реше међусобне спорове које имају, тако да свако штити своју цивилизацију и простор своје цивилизације, и поштује оне који су друге вере и културе, а који ту живе као мањина, или долазе због посла, као туристи, итд. Дакле, то није синкретизам у духу идеологије “новог доба“, то није стварање једне религије или једне нације или надржавне творевине, што спроводе глобализатори, него свако остаје оно што јесте – свако чува свој идентитет (традицију, веру, језик и културу), у сувереној држави, али се сви међусобно поштују и сарађују. Православци неће водити или неће ићи у крсташке ратове у исламске државе (због ширења вере или због освајања нафтних налазишта) и поштоваће муслимане који живе у њиховим државама, или долазе као гости, и обратно, исламске државе неће извозити тероризам или водити џихад у православним државама и поштоваће православце који живе у њиховим државама, или долазе као гости. То је и основа стварања Евроазијске уније – “Евроазија нација“ је у суштини исто што и “Европа нација“.

Простор источне Европе и западне Азије (од Балтичког мора, Паноније и Балкана преко Мале Азије и Кавказа до Урала и Ирана), простор словенске и православне цивилизације и исламске (шитске и сунитске) цивилизације (средиште Евроазије), на коме православци (Словени) и муслимани (Турци, Иранци) живе једни поред других и једни са другима вековима уназад, једино је место на свету, у овом тренутку, на коме могу да се окупе традиционалисти и сачувају своје вредности. Далеки Исток је друга цивилизација (нпр. када хришћанин говори о Богу, муслиман га много боље разуме него будиста, и обратно) и под културним утицајима је Запада. Африка је, такође, друга цивилизација, и остаће још дуго колонија Запада. Запад је постао место на коме се прогоне традиционалне вредности и породице, Запад је прогласио Бога мртвим. Једино место, поред православне и исламске цивилизације, где се још увек негују и могу очувати традиционалне вредности је Латинска Америка. (Она је далеко од нас, па је тема за посебан текст.)

Када данас говоримо о традиционализму међу православцима и муслиманима, свесни смо да међу њима постоји негативни традиционализам. У овом тренутку, све словенске и/или православне државе су секуларне. Међу исламским државама (које овде имам у виду – од БиХ и Албаније, преко Турске, држава које су биле део СССР, до Сирије, Ирака и Ирана, дакле, без арапских заливских држава и исламских држава из Африке и Далеке Азије) има и секуларних и теократских држава, али се и у секуларним државама више поштује вера, него у европским (словенским, православним) државама. Због тога, у исламским државама постоји више негативног традиционализма, а у европским државама има мање позитивног. Наведене исламске државе се полако ослобађају негативног традиционализма (ослобађање предводе жене). Православни народи се полако враћају традицији, вери и цркви. Уколико у исламским државама победе умерени исламисти, а у православним државама победе хришћани (ако се за власт више не боре једино екстремни десничари и левичари, тј. ако не влада црно-црвена интернационала), ове државе (тј. православни и поменути исламски народи) могу да живе у миру једна са другом, тако да заједно штите свој начин живота и своја верска права, и једни од других, и од напада глобализатора и трансхуманиста.

 

Закључак

 

Између Словена и православаца, тј. између свих народа који живе у источној Европи и на Балкану, природне и културне везе су веома јаке, оне постоје вековима, али никада није постојала нека озбиљна заједничка организација, и никада ови народи нису били сви заједно у истом савезу, на истој страни у истом тренутку. Мислим да је дошло време да се то промени. Предлог за стварање панонско-балканског савеза је само пример где то може да води. То води ка трајном миру између ових држава и добрим односима ових држава са Русијом. Такође, и ка добрим односима са исламским државама, али и са Западом. Све државе средње и југоисточне Европе налазе се између Истока и Запада – добро познају и Запад (државе Вишеградске групе боље него балканске) и Исток (балканске државе боље него државе Вишеградске групе), зато могу да буду мост (са мисијом миротворца) између Запада и Русије. Уколико (п)остану чувари хришћанских и демократских, традиционалних и породичних вредности, могу да буду мост између хришћанске и исламске цивилизације. То је позитиван развој догађаја по нас.

Наравно, могућ је и негативан, по нас у Србији, и у овом региону, развој догађаја у свету. Можда на овим нашим просторима, у нашим државама и између наших држава, све остане исто као и до сада, што може да води само ка горем стању. Можда у Русији и Кини дође до револуција и пада антиглобалистичке елите, муслимани могу да уђу у савез са Западом. Можда ће Исток да остане јак и да настави да пружа отпор Западу, а Запад неће престати са нападима, али ако дође до светског рата – тада су сви на губитку, то је најнегативнији развој догађаја за све, имајући у виду да би се у светском рату користила оружја и оруђа за масовно уништење. Да ли се зло може победити на други начин? Ако Русија, Кина, Иран… предводе силе добра, против Запада, Саудијске Арабије… као “осовине зла“, онда ће зло победити добрим – на Западу ће бити све мање оних који верују да су изабрани (зато што су “виша“ раса) да владају над свим народима и државама. Ако се они који се боре против глобализатора питају: “каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?“, има наде за свет.

За мале државе, попут Србије, које се налазе између Истока и Запада, излаз се налази у стварању мултиполарног света и добрих односа између Истока и Запада. Ми можемо да постанемо мост између Истока и Запада једино ако се издигнемо изнад и Истока и Запада и постанемо место окупљања хришћанских (универзалних људских) вредности.

 

 

2 коментара


  1. „Европска унија ће се можда распасти 2040. године“, пише у тајном извештају Министарства одбране Немачке који је случајно доспео у руке новинара.

    Министарство је иначе саставило шест могућих сценарија, од којих се три завршавају посебно мрачним исходом. У интервјуу Спутњику, Расел Фостер, професор на Краљевском колеџу у Лондону, коментарише необични извештај. На питање зашто Министарство одбране Немачке уопште разматра овакве сценарије, он одговара:

    „Будућност Европе заиста не делује ружичасто у овом тренутку. У овим плановима и војне структуре и наравно немачка влада разматрају сценарија који изазивају забринутост поводом будућности Европе. Од тих шест сценарија, три су неутрална односно позитивна. Али зато су друга три заиста крајње мрачна. Један од њих предсказује да се источне чланице могу прикључити руском блоку, могуће у виду краха Евроазијске економске уније. Још један од ових мрачних предсказује раст унутрашњег екстремизма у европским државама, а последњи предвиђа да може доћи до потпуног распада Европе и све већег стања хаоса у свету.“

    Шта мислите о такозваном Источном блоку и вероватноћи да неке државе ЕУ могу исувише пажње да поклоне истоку уопште?

    — Ако се ЕУ заиста распадне до 2040. године, могу да претпоставим да може доћи до значајне социјалне и економске нестабилности у Европи, док ће Руска Федерација тада деловати далеко стабилније и економски безбедно. Тако да постоји могућност да државе које су некада биле чланице Варшавског пакта заиста почну да гледају пут истока, на ту такву стабилнију Русију, а не на непредвидиву економију Западне Европе.

    Извор: sputniknews.com

    +++

    Земан: Америчке трупе инвазија, руске – легална помоћ

    Праг — Председник Чешке Милош Земан оценио је за чешке медије да су руске трупе у Сирији легитимна помоћ тамошњој влади која их је позвала.
    Како је рекао, америчке јединице такав договор немају па су према томе у инвазији.
    „Када је реч о Русији, легитимна сиријска влада склопила је са Русијом споразум о одбрамбеној помоћи, тако да због тога руске јединице нису извршиле инвазију. Уколико сиријска влада никакав такав споразум није склопила са америчким јединицима онда је логично да су у инвазији (на Сирију)“, казао је Земан у интервјуу који данас објављује чешки проруски информативни портал Парламентњи листи.
    Председник Чешке који је фаворит на предстојећим председничким изборима у јануару за други петогодишњи мандат оштро је у том интервјуу осудио расистичке изјаве против Рома, хомосексуалаца и Јевреја неких представника чешких екстремиста из странке Слобода директна демократија, али је нагласио да због изјава неких не може цела странка да се означи за расистичку.
    „Могуће је да су фашистичке изјаве давали поједини посланици странке. Изјава ‘Јевреји у гасне коморе’ заиста јесте изјава која прелази све границе. Знате, ја навијам за Јевреје па сам посебно алергичан али спасио бих све три групе, Јевреје, хомосексуалце и Роме гасних комора“, казао је Земан.
    Чешки председник је додао да не би била лоша идеја да се онима који такве расистичке и антисемитске изјаве дају, као секретар СПД и блиски сарадњик њеног лидера Томија Окамуре, Јарослав Стањик, натерају да они удахну мало гаса Циклон Б, довољно мало да их не убије као Јевреје у холокаусту, али да виде шта њихова изјава заиста значи.

    ИЗВОР: BETA/В92

     
    Одговори

  2. У просторијама Института за европске студије у Београду одржано је предавање Вере Стојарове „Популистичке, радикалне и екстремистичке политичке партије у земљама Вишеградске групе“ („Populist, Radical and Extremist political parties in Visegrad countries“).

    Вера Стојарова је политиколог са Масариковог универзитета у Брну. Ауторска је књиге посвећене десничарским партијама на Балкану (The Far Righ in the Balkans, Manchester University Press, 2017) и више научних и стручних чланака посвећених политичким приликама на Балкану и у средњој Европи.

    Извештај са предавања о популистичким и екстремним странкама у средњој Европи

    Према кратком поздравном излагању Мише Ђурковића, директора Института за европске студије, Стојарова има широка истраживачка интересовања и знатан део њеног опуса односи се на балканску политику.

    Предавање које је одржано било је уобичајеног академског типа, уз доста дескрипције политичких прилика у четири средњоевропске земље, чланице Вишеградске групе (Чешка, Мађарска, Пољска, Словачка). Но, иако једноставно конципирано, уз доста изборних података, имена и описа политичких програма, предавање је било драгоцено с обзиром на релативно слабију обавештеност српске јавности када су по среди средњоевропске прилике – утисак је да је познавање прекоокеанских дестинација често веће и подробније од земаља до којих је могуће доћи двочасовним авионским летом.

    Стојарова је своје излагање поделила на неколико целина: концептуални оквир и терминологија, личности који су носиоци популистичких и екстремних политичких гледишта (ко је ко?) и закључна разматрања.

    Она је истакла како није лако дефинисати популизам – по њеном мишљењу реч је о делимично стратегији а делимично страначкој идеологији (добар народ против идеологије и лоше политичке елите). Најуспешније овакве партије су Фидес (Мађарска), ПиС (Пољска) и Смер (Словачка). Поред њих постоје и партије крајње деснице које обично обухватају десетак процената гласачког тела (такве су Јобик у Мађарској и Словачка национална странка у Словачкој). Понекад и популистичке партије присвајају националистичку реторику.

    У Чешкој овакве партије, подвлачи Стројарова, за сада нису оствариле знатнији успех. Разлог за то је, према њеном тумачењу, то што нема веће групе у друштву која се сматра запостављеном или угроженом, релативно висок изборни цензус, док су идеје антиестаблишмента већ заступљене у великој националистичкој комунистичкој партији.

    Чешка радикално десна странка је Коалиција за републику – Републиканска партија Чехословачке (скраћено СПР–ПСЧ). Реч је о партији која је антиромски и антивијетнамски оријентисана[i] и залаже се за очување граница из 1919. године.

    Зора је чешка деснопопулистичка странка која је, према речима Стојареве, чиста популистичка странка, противи се имиграцији и нема антисемитску или антигеј агенду.

    Стојарева је истакла како је дошло до продирања деснице у јавну сферу. Међутим, екстремна или популистичка десница нема много шанси јер, према њеном тумачењу, читав политички спектар је антиизбеглички, ксенофобно и националистички оријентисан. Такве су чак и социјалдемократски оријентисане политичке странке. Користи се нативистичка реторика на изборима, укључујући и антиромску реторику. Садашњи председник, премијер и њихови претходници прихватили су крајње десничарски политички дискурс. Националистичку реторику прихватили су и неки грађански, НВО покрети који су се раније бавили различитим темама.

    Стојарова је закључила да чешке политичке партије имају дугу историју у промовисању чешког национализма иако нема крајње десничарских партија.

    У Словачкој је крајња десница СНС. Они су, каже Стојарова, ублажили свој наступ и приближили су се демократском центру, постали су део политичког естаблишмента (чиме неодољиво подсећају на српске имењаке, примедба М.М).

    Ова странка је антисемитски оријентисана, против Европске Уније, против НАТО (чиме не подсећају на своје српске имењаке, примедба М.М), против су хомосексуалаца (ни по овоме, примедба М.М). Они заступају политику „нећемо примити нити једног имигранта“.

    Словачки популисти се користи прагматичним национализмом и изразито су националистички оријентисани. Странка Котлеба –Народска странка Словачке успела је да на прошлим парламентарним изборима добије нешто преко 8% гласова па је добила 14 места у словачком парламенту (на изборима 2010. и 2012. није успевала да даобије преко 2% гласова и није имала представнике у скупштини).

    У Пољској крајњу десницу, објашњава Стојарова, карактеришу евроскептицизам, национални и хришћански наратив, инсистирање на питањима попут абортуса, еутаназије и хомосексуалне агенда. Мејнстрим националистичка партија је ПиС која је и владајућа странка у Пољској. Деснији део политичког спектра захвата партија „Слобода“ на чијем челу је контроверзни политичар, бизнисмен и пољски члан Европског парламента Јануш Корвин–Мике.

    У Пољској је крајња десница, према мишљењу Стојарове, из верских разлога у великој мери посвећена питањима попут абортуса и еутаназије, што није случај у секуларнијој Чешкој. Повезивање моралног статуса абортуса искључиво са верским учењем не би учинили ни посвећени верски фундаменталисти, што указује да је позиција са које су на овом предавању тумачене политичке прилике у средњој Европи некритички либерална.

    У Мађарској крајњу десницу представља партија Јобик, која се залаже за рестаурацију граница из времена пре Тријанонског споразума 1919. године, антисемитизам, антициганизам. Међу популистичке партије убраја се владајућа партија Фидес.

    Стојарова је закључила да се замагљује разлика између умерено десне и радикално десне политике. Како разлике постају све замагљеније умерено десне политичке партије прихватају све радикалнију реторику. Ове партије у медијима се приказују негативно или неутрално. Но, повећано медијско присуство привлачи пажњу јавности и често доноси већи успех. Закључила је да долази до раста утицаја популистичких формација а у неким земљама до маргинализације крајње деснице.

    Дискусија која је уследила била је прилика за боље упознавање за политичким приликама у Чешкој и Словачкој.

    [i] У Чешкој постоји релативно многобројна вијетнамска дијаспора која према попису из 2011. године броји 83.000 припадника. Први вијетнамски досељеници дошли су у Чехословачку током социјалистичког режима као радници. Ове миграције је охрабривала вијетнамска влада надајући се да ће се са стеченим знањима и вештима њени држављани вратити у земљу. Међутим, када је дошло до слома социјализма у Источној Европи многи Вијетнамци су одлучили да остану а имиграција је настављена и претходних двадесетак година.

    Пише: Милош Милојевић

    https://youtu.be/2LgjZ_Tgxns

    ————

    Ројтерс: Крајња десница постигла изненађујући успех на изборима у Чешкој

    (Ројтерс, 21. 10. 2017)

    Пишу: Роберт Милер, Јан Лопатка

    Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

    https://stanjestvari.com/2017/11/16/stojarova-desnicarske-populisticke-stranke/

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!