Никола Кобац: Јахачи Апокалипсе

Пред јутро сам се онесвијестио. У оном тренутку кад са говорнице склизну чаша воде и просу се у одаји Народног Здања. Цика стакла и празни поглед предсједавајућег прекину тишину мира Некога који, поносан на цјелодневне свађе оштрим кораком и опасним погледом оде према вратима на којима стоје, учини ми се двије Сотоне.

Посљедње што сам видио бијаше слика ТВ екрана по којем је играло милион, ма какав милион, два милиона звјездица. Златне, сребрнасте, љубичасте, жуте, црне и шарене звијезде резале су собу и заустављале се на јастуку пуном уздаха. На покривачу спласнулих жеља. Тијело се умири на меком тепиху моје собе, а глава ослони на књигу „Како се калио Човјек“ коју почех скоро читати. Склапајући очи упамтих да сам између стране 12 и 13 оставио визит карту са својим именом. Из времена док сам имао име. Већ до тих страница разазнао сам да је писац  „књижевног дијела“  Вођа Слијепог Народа. И да тек заплет слиједи.

Да ли сам данас број? Или невидљиви глас?

Преуморан сам. Убијају ме свакодневна дешавања, расправе и наишла памет појединца, закључих у своје име. Са окрпљеног одијела стресох прашину вјекова и испружих се између двије групе удобних столица ПАРалаМЕНТА тек недавно Закључене, Злобници кажу Закључане Државе. Тепих ми Неко измаче испод леђа, пресели ме и остави на поду одаје Мржње и Свјетлости. Или Свјетлосне Мржње. Непознати однесе телевизор, заустави информације, угаси Дан и украде своје књижевно дјело. Пун себе вјерује да ће добити Нобелову награду за свађу, које се од ове године најуспјешнијим додјељује.

Послије Ћуприје на Дрини ред је да Награду узме Дејтонска Босна! Заслужила је.

Колико простора, која љепота за лежање на Поду Законодавне Власти? Одмарам се и слушам. Микрофони изнад мене, стрше и плаше ко осушене стабљике из убраних кукуруза. Повијају се према онијемилим говорницима. Напријед је главна и главата позорница, бина. Украшена симболом Немања никла као најновије Страшило из ђедове, тек проклијале ‘шенице, у њиви Надања засађене.

По њој газе Створења чији број ципела прелази величину стандарда утврђеног и прилагођеног људским величинама.

Нема ове године рода. Ни догодине, бојим се. Ни скоро.

Примирим се. Притајим се. Осјећам да ћу преживјети. Процијеним,  најљепше је лежати на патосу по коме газе „умне ноге и бистре главе“. Тада најмање боли. И још кад твој на теби твоје коло игра?

Вријеме је да се иде, Сједница завршава. А ја се још не дам. Још који минут да уживам, да душу смирим. Још сањам да су ровови између Добра и Зла ископани. Чујем, – нису. Причекаћу.

О како је овдје лијепо. Сви се саплићу о мене. Свима сметам. На моје ране се нико не обазире, а ни ја на њихове кораке.

Прескачу ме тек изабрани Народни Трибуни. Од њиховог бахатог хода учини ми се да сам ојачао. Мртав им не могу користити, а жив им не требам, знам. Колико је то смијешно?

А јесам, стварно сам луд, а да нисам толико глуп?

У подсвијести, недуго затим зачух сирену Хитне помоћи која се, закључујући по звуку све брже приближавала „узаврелом гротлу памети“. Кроз маглу чујем глас болничара – гдје је? Коме треба помоћи? Посланици опозиције редом упријеше прст према бини, позорници на којој се заустави судбина једног живљења. Ови, други, биће да су позиција упиру прст према излазним вратима – тамо. Он је тамо отишао. Тамо је утекао. Бране се оптужујући. Не, мене још увијек не виде. Нагазише ме медицински радници и докторица. Даваоци Прве помоћи газе по рањеном човјеку! Помажу помоћници.

Очепи ме стварност. Јебат га!

Представа је почела прије нешто више од 12 сата. Тему су наметнули трговциса „миром на балкански начин“. Био сам будан све то вријеме.

Кад би најзанимљивије ја се онесвијести? Судбина? Демократију доказују они који убијају дијалог. За говорницом се смјењује сила и немоћ. Ноћ и дан. На свечаној, нижој галерији Високи генерали, озбиљни политичари, збуњени и плаћени новинари, дошли и онемоћали Хероји. Зидове красе слике високих планина и дубоких кањона. На главном зиду галерије, према централном своду Скупштинске грађевине позајмљене од предака, „јахачи апокалипсе“ разбашкарили се. Три су на броју, четврти је негдје отишао.

Можда у извиђање већег Зла?

Коње су оставили привезане у дијелу дворане гђе сједи Власт. Она их чува.

Фали четврти, Онај који на бљедуњаво зеленом коњу негдје измакну. Ат оде по Смрт, власти ради. Тај који задржа све моћи својих партнера, ове тројице који чекају. Њихови коњи нервозно ржу, а завезани. Ржу, сити! Тапкају у мјесту, уз посланичке клупе које су напустили. Остала зоб и послуга.

Најнемирније је коњче црвене боје.

Осјећајући болове на рањеном тијелу не дам души да ме напусти. Освијестих се и пузајући крену према излазу. Према излазу? Има ли излаза? Гдје је? Ко залупи врата пред носом народа?

Охолост је надјачала разум. Жеља за новцем и власти реалност. Живот забрављен из врата смрти чами још један вијек чекајући отрежњење. Говорницу гурају за говорником. Од шатора до шатора. За диктатором.

Цика коња и блејање јањади проломи се Двораном.

Пођох за Светозарево!

Кандило испред говорника носе полумртви преци. Потомака није. Остали су, дежурају на патосу Стварности и убоге Прошлости. За будућност нико и не хаје!

Она и даље стоји за говорницом понављајући ријечи – Будућност, то сам ЈА!

 

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!