Реч, две о филму – Дурак (2014)

Дурак (2014)

Моја очекивања од филма Дурак, односно Будала, била су велика…

Као прво, Биков, режисер овог филма, режирао је и филм Мајор, који ми је оставио сјајан утисак. Даље, Биков је овај филм посветио мом омиљеном режисеру, Балабанову, који је умногоме обликовао моју свест о филму, док сам се тек упознавао са ванамеричком кинематографијом. Онај ко се у свом раду ослања на Балабанова, сигурно има оно нешто, што ће га издићи из масе филмских медиокритета и шпекуланата. Истакао бих и сјајну музичку подлогу, такође по угледу на Балабанова, у извођењу групе Кино: https://www.youtube.com/watch?v=nepSlngG4Og

Да би уметник био заиста уметник, он мора својим ангажманом да провоцира носиоце моћи, у најширем смислу. Та провокација, не сме бити за нечији рачун или интерес, или како би се погурала нека аутошовинистичка, политички-подобна, актуелна идеја и стрпала нека шачица долара у џеп, већ последица искреног бунта, беса, револта и згражавања над оним што сви виде, али ћуте. Биков, засигурно није кукавица. Он удара директно у главу, без компромиса, сирово, брутално и прозива носиоце моћи на најексплицитнији могући начин.

Сам филм, успешно комбинује универзалне и дневнополитичке елементе, склапајући их у једну складну целину.
Дневнополитичку компоненту чини то што је млади, поштени радник на одржавању зграда, Никитин (Будала) уочио да се једна зграда са 820 станара, накривила и да ће пасти сваког момента, услед тога што су паре за ремонт стављене у приватне џепове, те о томе обавештава градоначелницу Нину Галаганову и све челнике градских служби. У то време, они су били на градоначелнициној рођенданској забави, разбијени од алкохола. Када им Галаганова излаже проблем, одвија се клупко мита, корупције и повезаности свих челника у најтеже облике криминала.

И сад, у тим причама, врло лако ћемо препознати готово све наше политичаре и њихове смрдљиве трагове. Дакле, ово није прича само из неке недођије у Русији, ово је наша, српска, европска, светска реалност, само је питање коликим слојем шминке је све то покривено. Негде се то ради уз осмех са оделом од 10.000 долара, негде уз подригивање и задах свињског печења, негде уз хармонику и трубаче, али суштина је иста од постанка цивилизације. Овај прелаз од дневнополитичког ка универзалном, постаје потпун у оном моменту када Будала покуша да убеди функционере да се хитно нешто мора предузети, како не би изгинуло готово хиљаду људи. Будала, која поштено ради и живи као пас од свог рада, жели да спречи смрт недужних људи и то објасни градским главешинама. Стварно Будала са великим Б.

И, ето нас код вечног питања. Да ли се по цену свог, и живота своје породице, борити против трулежа и одвратности накарадног система, или постати његов део и живети по његовим болесним правилима? Утиска сам, да, када би било више будала, свет би био боље место за живот. Али, пошто кубуримо са будалама, тако нам је како нам је.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!