Милорад Маливук: ПОНИЖЕНОЈ ЕВРОПИ


посвећено Курцију Малапартеу

Курцио Малапарте (Курт Ерих Зукерт) рођен је крајем двадесетог века, 1898. године. Са непуних 16 година, на почетку Првог светског рата, одлази у Француску где се, као добровољац, прикључује француској армији. Својим књигама и есејима, замерио се како Мусолинију тако и Хитлеру.

Пре пар месеци, сасвим случајно, налетео сам на књигу Kaputt, аутора, мени тада мало познатог, Курција Малапартеа. На изглед обимна књига, нимало привлачна за читање у сред испитних рокова када се сви трудимо да што више испита полажимо због услова за следећу годину, а понеки, мало вреднији студенти, и за буџет. Одлучујући фактор да је узмем био је тај да је Драгош Калајић својевремено снимио емисију „Мон Блан“ коју је посветио управо Малапартеу и заинтересовао ме за њега. Прилику да набавим књигу коју је препоручио управо Калајић, нисам смео да пропустим.

Књига Kaputt, заправо представља скуп ратних дописа које је Малапарте писао за Corriele della Sera. Малапарте је обилазио ратну Европу, као италијански капетан, и писао ратне дописе које је публиковао 1944.године. Сама књига Kaputt представља сведочанство, по речима Драгоша Калајића, братоубилачког рата Европе, те ју је посветио „узалуд погинулима за Европу.“ Обилазећи Украјину, Пољску, Румунију, Србију и Хрватску, Малапарте је верно описивао живот обичног народа који грца у немаштини и хаосу глобалног, за све Европљане изгубљеног рата.

За нас интересантно, јесте да је Малапарте описао и свој сусрет са Павелићем у Независној држави Хрватској при чему веома афирмативно пише о њему. Штавише, приликом упознавања са поглавником, кроз мисли које је преточио у реченице, описује како не може да верује да је то онај исти човек коме се приписује организовање и учешће у атентату на југословенског краља Александра у Марсељу 1934.године. Пошто је примљен као писац фашистичке Италије, као ратни савезник НДХ, па као и фашиста (додуше, често у сукобу са режимом у Италији), на највишем нивоу, био је присутан у кабинету поглавника где је приметио „котарицу од врбовог прућа пуну острига“. На питање да ли су ово остриге из Далмације, Анте Павелић је, смешући се, одговорио да је то „поклон његових верих усташа, да то нису остриге већ да је то двадесет килограма људских очију.“

Kaputt представља ратну исповест са стварним ликовима, стварним догађајима које још нико није оспорио. Описивао је и своје сусрете са нацистичким официрима и политичарима, фашистичким министрима, управницима марионетских власти држава постављених од стране Нацистичке Немачке. Чак, описао је и догађај када је видео нагог Химлера у сауни и том приликом донео закључак да Немци нису ни мало страшни колико људи мисле, да су у ствари смешни, али да је заправо њихова униформа та која улива страх у кости. Кроз целу књигу се може приметити да већ од самог почетка рата, Малапарте говори људима са којима се среће да је ово бесмислени рат и да Немачка, као и његова родна Италија, немају шансе да победе. Kaputt се окончава 1943.године када се враћа у Италију и наредне године објављује ову књигу.

Поред књиге Kaputt, која га јесте прославила, његова друга најзначајнија књига јесте роман „Кожа“ коју је објавио 1949.године. У тој књизи описује Италију 1943.године и град Напуљ, који, у пренесеном смислу, представља Европу. То је Европа „педераста“, Европа поражених, Европа ослобођена од фашиста, али и Европу окупирану од „ослободилаца“.

Курцио Малапарте, на себи својствен начин, препуном цинизма и сарказма, описује како су ослободиоци, у конкретном случају Американци, заправо нови окупатори Европе. Ослободиоци јесу донели „слободу“, али уз ту слободу, донели су најнижа понижења и „епидемију куге која не квари тело, него европску, људску душу.“ Пишући о порасту проституције у Напуљу, где су људи приморани да продају своју децу америчким војницима да би преживели, Малапарте заправо говори о једном свеопштем стању у Европи. Прошло је стање људи када су се „борили да не умру“, одлазећи у шуме, ратујући против окупатора, и дошло је стање „борбе да се преживи“, када се жртвују сопствена деца ради неколико долара, кришки белог хлеба или бокала пијуће воде. Зато и даје роману име „Кожа“ јер народу Европе није остало ништа до сопствене коже.

Можда најбољи показатељ односа победника – Американаца и поражених – Европљана, Малапарте описује када заједно за америчким официром одлази да посете „девицу“. У једној соби, неколико америчких војника гледају ка једној девојчици која седи на кревету, наизглед веома младе, али „у очима јој се види старост“, девојчице која је морала пре времена да одрасте. Човек који их је пуштао у ту собу, говорио је америчком војнику да може једино прстом да провери њену чедност. Малапарте увиђа шта је Европа постала и говори америчком официру једну веома значајну реченицу која описује менталитет Европљана и менталитет нових окупатора. Мапаларте, пребацујући официру њихову победу, каже да би био спреман увек да буде побеђен и да пораз показује ширећи ноге него да, „достојанствено“, носи „знак победе“ на прсту руке.

Милорад Маливук

Да ли је Малапарте овим пророковао будућност Европе која је постала једна велика јавна кућа за „Савезнике“ преко океана?
Да ли Европа служи као ова девојчица раширених ногу као знак пораза пред Американцима?
Да ли је заправо Европа највећи губитник Другог светског рата?
Данас, сасвим сигурно можемо рећи да је Малапарте био у праву. Европа је поражена. Народи Европе су поражени, иако је већина и била на страни савезника.
Да ли ће Европа устати или ће нестати?

У протеклих пар година, у медијима можемо да приметимо како се Европска унија постовећује са Европом. Да ли постоји било шта морбидније и одвратније од поистовећивања једног глобалног, у искону, анти-европског пројекта, пројекта губљења европских нација и европске културе; са „старим континентом“, хришћанском Европом, Европом са историјом германске, нордијске, римске, старогрчке и словенске културе?

Овим текстом сам желео да одам поштовање великом писцу какав је био Малапарте, али и великом сину Европе која га, оваква, није заслужила.
Остаје нам нада да ће устати исконска Европа, Европа нација, Европа културе и достојанства, Европа Достојевског, Европа Шарл де Гола, Европа Вагнера, Европа Драгоша Калајића, на крају крајева, Малапартеова Европа.

Милорад Маливук, студент.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!