ШТРАЈКОМ ГЛАЂУ ЗА ЗАШТИТУ ПРАВА ДЕТЕТА

Права деце нарочито су угрожена у ситуацијама након прекида брачних и ванбрачних веза. Мајке врше злоупотребу деце, и права деце ,у циљу задовољавања својих психичких и правних потреба. Судови, Центри за социјални рад,тужилаштва ,у свом раду подстичу, и помажу мајкама у извршењу разних кривичних дела на штету деце.

Новосадској рупи грађана „ПРАВДА ЗА ТАТЕ-и тата је родитељ“,обратио се господин др Војислав Симоновић са молбом да објавимо његову животну борбу за сопствено дете.

Преносимо ову животну причу у целости. Надамо се да ће резултат овог животно важног питања бити оно што је најбоље за дете, деца су ипак најважнија у свему (бар би тако требало бити, чак и у личном односу, законским и правним актима и поступцима, државних и осталих службених лица – да се ради У КОРИСТ ДЕЦЕ…) . Надамо се да ће надлежна Министарства реаговати, пре него што се уништи још  један  живоз детета и оца.

Апелујемо на МУП Србије, Тужилаштво за организовани криминал да реагују,преиситају све случајеве и предузму све мере,у складу са  законом и датим  овлашћењима, јер ово није усамљен случај.

 

Прочитајте…

 

„Ратовао сам против НАТО-а у рату који нисам изазвао 99-те. Да сам погинуо, не бих оставио пород… Нисам ни овај рат за сопствено дете изазвао, али ћу рађе погинути у њему и за њега, Сина, него за Курту да би након рата Отаџбину узјашио Мурта! Штрајк глађу, до смрти, за мог сина и моју бољу и праведнију отаџбину у којој су се КАДИЈЕ и ЈАНИЧАРИ поново накотили. Поједине судије = кадије, поједина службена лица унутар ЦСР = јаничари!!!

Дaна 1.11.2017. у 18:00 започео сам штрајк глађу против првостепене пресуде пропраћене привременом мером којом ми Суд у Ковачици уз свесрдну асистенцију ЦСР „Ковачица“ отимају јединог двоипогодишњег сина након безмало двоипогодишњег заједничког старања о њему по моделу 7-7 дана.

Тренутно због одлуке суда оличеног у троје поротника старосне доби 60-70 година, мој малолетни син је опозван из најбоље претшколске установе у Београду након потпуне адаптације, из вртића где је 13 месеци излазио насмејан, срећан, сит и научен много чему; одведен је у етнички чисту словачку средину где нико не говори српски језик (!); одведен је код преко 11 година незапослене мајке која је такође и сама делом издржавана; одведен је код мајке која никада за две и по године није дозволила оцу детета да дете види али није ни сама изражавала жељу да види дете када је код оца 7 дана; итд…

Недела ЦСР „Ковачица“ су преопширна да би их набрајао, поменућу само кривичну пријаву против службених лица Центра коју сам поднео 15.9.2017. године након што су Покрајински секретар, Заштитник грађан и Комора социјалниг радника бивали суздржани или тек скретничари…

Суду и Центру поднео сам преко 60 поднесака у виду захтева, пруговора, објашњења и изјава објашњавајући сваки и најмањи детаљ случај…

Штрајковали су људи да би се домогли председничке фотеље (Т. Николић), штрајковали ради исплата зарада и повећања истих, па да ли је то већи и рационалнији разлог од штрајка зарад интереса детета и родитељске, етничке и културолошке равноправности. Живи били па видели, те потом мом детету о томе причали ако часно у борби изгинем?!?! Ни луд ни храбар, већ без избора и без часне алтернативе.
Постоје људи за које вреди и живот дати,тим пре што им то дугујемо, што они тога вреде и што живот без њих губи смисао.

Постоје борбе против неправде за које треба дати живот
да се не би никада више и никоме десиле поново.

О мом штрајку глађу обавештени су ПУ Ковачица, Основни Суд у Ковачици и ЦСР „Ковачица“…

Ја сам савршено миран и спреман да истрајем, већина пријатеља је упозната да сам одавно спреман на овакав развој догађаја, јер се надлежне државне инстанце оглушују о моје вапаје током процеса који нисам иницирао нити започео нити икада поверовао да ико трећи може одлучивати о судбини детета уместо самих родитеља равноправно…

ПОЕНТА је да се супротставим насилном судском процесу вођеном у Ковачици а диригованом од Центра у Ковачици током кога смо моје дете и ја као његов равноправни родитељ третирани као тричаво џакче кромпира а не као особе о чијој судбини одлучују ти потпуни странци. Одлучују тако што 100% игноришу 60 поднесака оца детета, детаљне на 500 страна укупно и аналитичне, све правовремене и ДОКАЗИМА поткрепљене, те игноришу СВАКО ПИТАЊЕ и све притужбе које поднесем тим истим људима – странцима који одлучују о МОЈЕМ детету. Значи – зид.

Они су део институције и може им се шта хоће и како хоће, па и да не одговарају за своје поступке. Ово је једини начин, на жалост, да се исти НАТЕРАЈУ, ако је икако могуће да ОДГОВОРЕ на питања и објасне своје деловање, пре свих поједина службена лица Центра и чланови судског већа, уместо да се скривају једни иза других или иза имена институција. И да објасне ЈАВНО. Нека јавно кажу да нисам у праву, мада се свакако не ради о праву већ о стопирању инстутиционализованог отимања и отуђења деце од очева и позива на насиље над породицом.

Мени нико није држао свећу када сам стварао дете, па ми неће дете ни отимати, поготово не БЕЗ ОБЈАШЊЕЊА. А та објашњења тицаће се комплетног система доделе старатељства над децом тј. система за систематско отуђење деце од очева и насиље над породицом. Не смем износити КОНКРЕТНЕ детаље, бар не за сада, јер је кривична пријава против Центра предата ОЈТ у Панчеву након што су се о моје пријаве оглушили, били штури или их игнорисали надлежни Покрајински секретар тј. инспекторка која дела у његово име, Заштитник грађана и Комора социјалних радника.

Дакле, Војислав Симоновић је пре ступања у штрајк глађу вапио за помоћ у свим надлежним и релевантним институцијама. А на крају о почетку и суштини, нисам насилник, нисам женомрзац и нисам желео ништа више од тога да се старам о својем детету, растем и уживам са њим, ПОДЈЕДНАКО као и његова мајка то јест жена са којом сам дете створио свесно и страсно, а потом старао о детету крајње одговорно. Тако је било од Душановог рођења. Уместо тога, Душану је од најбитнијег у овом тренутку и на овом старосном узрасту ускраћена љубав и утицај оца, ускраћена му је најбоља предшколска установа у Београду и ускраћена му је могућност да прича српски језик у земљи Србији. За сада. Временом, постаће му ускраћено још штошта.

Мени лично, ускраћено је привременом судском мером све, јер сваки други викенд у месецу од суботе у 10:00 до недеље у 18:00 тј. једно ноћење месечно не може бити мера дететове потребе за оцем и свега онога што је Душан имао крај оца од самог рођења нити довољни временски интервал у коме отац може прелити своје потенцијале у дететову срећу и напредак.

Упамти, Душане, сине, упамти, није важно колика нас сила напада,
већ колику светињу бранимо!
Некоћ, нејаку Србију оружјем браних с највећим јунацима српским
од најмоћнијих 17 сила света,
како сине, данас, да тата тебе не брани нејака и несвесна а ипак хероја невиђена,тебе сине – највећу светињу моју немерљиву да браним
од душманки и бандита  потплаћених од сороша и разних других олоша
који нам у миру породицу и отаџбину још грђе растурају!…

Браниће тебе тата јер те највише волим, Душане сине, рукама голим,
речима уместо мача, смехом уместо плача, животом, чашћу и глађу
док имам снаге или ме мртвог на земљи не нађу!“

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!