Остоја Симетић: СНС, зашто, како, докле?

СНС је конгломерат интереса. То није, у класичном смислу, политичка партија. У њој су се окупили ветерани српског страначког плурализма, који су, ако их икад имадоше, изгубили све политичке идеале и решили да својим напредњаштвом остваре личне, најпре материјалне интересе.

Наше време је довело до потпуног изопачења партијског живота и представничке демократије као система. Но, то је природан процес, јер је могућност злоупотребе уграђена у тај модел организовања друштва.

Наиме, систем почива на томе да се ред у друштву одржава државним монополом на силу. Држава није неки самостално постојећи ентитет, опремљен вештачком интелигенцијом, који аутоматски оптимално користи ту силу и регулише све друштвене процесе. Наиме, победом на изборима, политичке странке инструментализују државу, и њен монопол на силу, за остваривање својих интереса. Нажалост, у времену деидеологизације, ти интереси уопште нису више идеолошке, па ни политичке природе, већ скоро искључиво лукративне.

Питање доласка на власт, за огромну већину актера, није питање спровођења свог програма или популарисања неког виђења друштвеног интереса, већ само доласка у прилику да се дограби нешто, било шта од општинског, покрајинског и/или државног буџета.

О овоме сведочи плима прелетача. Није нормално прећи у редове не само политичко страначког, већ и, номинално, идеолошког противника. Да будете Александар Мартиновић или Миленко Јованов, треба бити баш тешка гњида. Да вас странка у коју прелећете, након свега што сте о њој говорили, прими, значи да је ништа сем још којег гласа и лајавих уста не занима. Кад ни вас ни ту странку народ не казни на изборима, значи да је и он огрезао у грамзивост, неморал и непоштење.

Из овога закључујемо да се наш човек љути на политичаре који краду и луксузно живе, само зато што и њему тај криминал није доступан, па стога, чим му се укаже прилика и сам упада у странке на власти, те арчи и хандри државну имовину. Не знам колико пута су ми људи рекли да се због посла укључују у СНС. Нисам, сем једне познанице, разговарао нити са једним њиховим чланом који би крио да га политика уопште не занима, те да је у партији само због посла. Има чак и оних који о Вучићевој политици мисле изразито лоше, да је кловновска, лоповска и издајничка, али се теше тиме да и друге странке краду, а да о нама ионако одлучује Запад, па да њихово уланчење у Алекову фирму не додаје битно на тас српских мука, али додаје много у њихове новчанике, па се, ето, сналазе јадни, како знају и умеју.

Остоја Симетић

Треба знати и то, да се, човек кога политика не обузима у мери у којој је присутна у мислима и животима нас који овакве чланке пишемо и читамо, углавном води личним интересом. Он око себе види да најгори напредују, док они поштени, учени и способни или емигрирају или таворе док (ако) се не учлане у неку странку. У таквој ситуацији је понашање ових људи рационално, из угла желуца, разуме се. Но, имамо ли право да од оних које су све странке, мање или више превариле, очекујемо да мисле о неком вишем циљу и да се у свом поступању, иако сиромашни и полугладни, руководе моралним начелима? Они виде да свом детету тешко прибаве и чоколаду, док неко други, распоређен на одговарајуће политичко место, своме обезбеди луксузни аутомобил и путовања на егзотичне дестинације. У неком тренутку, огромна већина нас, постаје спремна да убеђења и идеале прогласи одликама будала, те да се прикључи раскалашном победнику, у нади да ће се докопати његових мрвица.

Вучић је то схватио и направио је предузеће. Унапредио је све одвратности које су у нашу политичку збиљу увеле демократе, зачинивши их личним печатом насиља, бахатости и патетике. У СНС важе јасна правила. Можете веровати у шта хоћете, бити конзервативац, педер, русофил, западоид, сорошевац, либерал, комуниста… броји се колико сте гласова донели (ова се гадост запатила и у осталим странкама). О томе води рачуна, нарочита паралелна организација названа „штаб капиларних гласова“. Сваки од ових штабова, распоређених по општинама, има свог поглавицу, а тај командује нижим ешалонима. Капетани сакупљају гласове по терену обећавајући (најчешће лажно) запослења и друге привилегије. За једно радно место у јавном сектору се захтева од 50 до 100 гласова, чиме се привлаче очајни и идеолошки неоптерећени, који онда пуне аутобусе, ботују по интернету, стоје на штандовима,обијају комшијске прагове, тапшу на митинзима и сл. Капетани поглавици подносе своје спискове и према ранг листи, формираној на основу величине буљука, одабирају синекуре. Свим потчињенима јасно кажу да неиспуњење обећаног броја грла у напредњачкој торини, значи губитак радног места или друге позиције остварене по основу обећаних гласова.

Сигурни гласови

Један пример ми је био нарочито упечатљив, чак је у мени изазвао саосећање. Пре неколике године, сусретох старог политичког ривала из суседства, поклоника НАТО идеологије, инжињера Марића. С њим у друштву стајаше момчић, по свему неугледан, кога нисам одмах ни запазио. Након уобичајене размене пријатељских увреда, амерички плаћеник – српски фашиста, окретох на контру Вучићевом режиму, похваливши противника што очигледно није баш потпуни подлац, јер није ушао у СНС. То нагна невидљивца да се јави протестујући као члан баш те партије. Обухвативши га погледом у ком су се мешали гађење и сажаљење, упитао сам га за разлог приступања тој банди, конкретно се интересујући да није можда луд. Он ме помирљиво замоли да не будм груб, будући да је доста пропатио, шљакајући у неком мегамаркету за минималац, одакле га отпустише када је, потешко оболео, био на лекарском допусту. Објаснио је да се напредњацима прикључио, јер су му запослили ујака у једну страну компанију која је и његов сан. На моју тврдњу да се тамо запошљава кроз обуку у Румунији, он ме упути да се, истина, будући радници тамо припремају за рад, што је и помињани ујак прошао, али да запошљава СНС. На моје чуђење што пристаје да за бедне паре продаје образ и телали по граду за оног зликовца, његов одговор, који ме изу из ципела беше – „Али плата је 27.000!“. Нисам имао срца да му било шта више замерим. Кад је човек доведен дотле да му 220 евра месечно изгледају као кућа, да ли ико има морално право да му замера поседовање нагона за преживљавање?

Ово напредњаци злорабе до максимума. Сиромашан, деидеализован народ, који не пати од сувишка морала, може се лако купити.

Често ми замерају пријатељи да сам престрог према народу.

Елем, ипак сам мишљења да су они који на ово пристају трговци. На свој глас и образ гледају као на било коју другу робу.

Вучићеви батинаши

Тако је СНС запосео власт и не пушта је. Државним парама плаћа народу гласове, па је господарење тим новцем conditio sine qua non. Отуда иде и сва агресивност и дивљачко понашање на изборима за месне заједнице и локалне скупштинице. Једини извор страначких гласова јесте моћ да се запошљава и награђује. Ако се изгуби неки општински буџет, то значи аутоматски губитак партијске војске на том терену.

Могло би се још разумети да је Вучић, макијавелистички, употребио морално зазорна средства за долазак на власт, како би с ње ојачао државу, али авај, он је то учинио само да би дошао у прилику да ојача своје и материјално стање блиских му људи, те да би испунио своје фантазије о моћи и иживљавању, тј. освети над свима онима који су га вређали, који су га понижавали…

Да му је циљ да оснажи Србију, не би на власт доводио керамичаре, дезертере, лажне докторе, чланице трилатерале, осведочене лопине, ноћне молере, ваздуплоховце, новинарске лицемере, мафијашке лекаре и свакојаке друге беднике, већ би се окружио најспособнијима, најчеститијима и најобразованијима.

Не, он је на власт дошао само ради власти. Никакве више амбиције, тај човек нема. Жели да влада, господари и богати се. Зарад тога је направио пакт са странцима, обећао им више од Боркових споразума, а они су му допустили да уседне на народна леђа. Сада видимо да се Саш(к)а Мајка Сребренице Јанковић, Драган Шутановац, Гордана Чомић и друштво нуде западу за још огавније антисрпске мере, под условом да им допусти да замене Вучића, на месту главног компрадора Србије и догризу оно чувено масно копито.

Није истина да Алек контролише медије. Само се подударило да он и медији раде за исте странце. Када западњаци осигурају некога ко ће им боље служити, кренуће у рушење Анђелковог (?) сина. Он ће тада опет распалити у радикалске таламбасе, не би ли зграбио још један мандат. Само то је игра у којој су улози високи, често фатално високи. All In. Запад је мафија, а ко се окористи њиховим услугама, не може да одбије наређење и остане неокрњен.

Да завршавамо полако. Они који активно, као страначки војници, учествују у напредњачком предузећу, јесу издајници, лопурде и гомила бедног људског материјала. Они који, услед медијске тортуре, гласају Вучића, а да уопште, посредно или непосредно нису за то плаћени, јесу будале. Сад, што је тих будала јако много, не мења ствар. Има и оних који бесплатно подржавају Вучића, јер сматрају да ће он најсвеобухватније испуњавати западњачке жеље и увести нас у ЕУ. Њима препуштам да сами за себе кажу шта су, будале, издајице или обоје.

Нажалост, уопште не видим снагу која би могла да победи Вучића и поведе патриотску политику. Мислим да би таква странка требало да понуди народу не само раскид са издајничком и штеточинском политиком, већ и са штеточинским системом, лапидарно осликаним на почетку чланка. Хајде да заједно промислимо, какав би програм таква партија требало да заступа!

Сваког петка овде пише Остоја Симетић

 

1 коментар


  1. Прво, систем је уведен после распада комунизма. Србија је преузела са Запада, тзв. систем либералне демократије и он се, у Србији, аутоматски, претворио у владавину организованог криминала. Дакле, Вучић је само усавршио систем који је преузео, који је, суштински такав био и пре њега.

    Друго, примена тог Западног система у Србији ништа друго и не може да буде него ово што јесте. Није Нушић писао „Народног посланика“ о Вучићевој власти. Нити Домановић своје сатире итд, што ће рећи, док год се будемо држали постулата наметнутих са Запада, демократије, партија, избора, људских права, … ми другачији систем нећемо имати, само нам може запасти неко мање или неко више деструктиван, мада, по природи ствари, сваки следећи је гори од претходног.

    Каква партија нам треба и какав програм? Треба нам партија која ће одбацити идеје либералне демократије и људских права. Партија изразито националистичка и конзервативна, која ће заступати идеју сталешке државе и сталешког парламентаризма, која ће принцип демократије заменити принципом меритократије, која ће инсистирати на стварању српске државе, која ће тражити укидање дискриминације Срба у односу на тзв. мањине, која ће тражити заштиту националне економије, која ће тражити укидање тзв. азила за белосветску руљу, која ће заштиту јавности и имовине ставити испред „људских права“ криминалаца, која ће тражити увођење смртне казне и право на самоодбрану и ношење оружја, итд. Дакле, партија врло јасних, тврдих, националистичких и конзервативних ставова и врло некоректног политичког наступа. Партију која, у почетку, неће моћи да привуче више од неколико процената, али тих неколико процената ће бити оно најјаче, највиталније и морално најсупериорније у друштву. А онда, када дође нека криза, неки лом, а то увек, пре или касније дође, стадо које сада иде за Вучићем тражиће спас, тражиће новог вођу, нови ослонац, нову заштиту … јер стадо увек за неким иде и иде где год да га вођа води.
    Само таква партија, такве оријентације и таквог наступа може угрозити и срушити, не само овај режим, него овај систем. И могла би да почне већ сада да га иритира и узнемирава, да таква партија постоји. Сви остали, а остали су или „поправљачи“ демократије или комуњаре разних врста, ништа не могу урадити. Они су потпуно некорисни. Што пре схватимо ово то боље. Док год се наши тзв. патриоти буду држали идеологије „и демократско и национално“, док год буду заговарали идеју Западне либералне демократије, мало „посољене“ национализмом и традиционализмом, никаквог отпора неће бити и овај олош ће моћи да ради шта хоће.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!