Саша Кнежевић: Сачувајмо душу

 За таквог манкурта горе од сваке казне је ако га застрашиш: хајде да ти то одлепимо са главе. Отимаће се као дивљи коњ, али неће допустити да га такнеш по глави.“
,,Манкурт је само спољњи омотач, пуњено страшило од пређашњег човека…“
,,Може се одузети земља, може се одузети богаство, може се одузети и живот – рече она гласно – али коме на ум паде, ко се усуди да посегне за човековим памћењем.“
Ајтматов
Памтим један суров опис освајачког терора, киргијског писца Чингиза Ајтматова, када нам приповеда ону сарозечку легенду о Најман – Ани у величанственом роману ,,И дан траје дуже од века“.
У тој приповести нам се предочава, један крајње немилосрдан обичај, искусних кољача Жуањжуана, који би лоботомисали заробљеног непријатеља, тако што би га подвргнули суровом третману лепљења камиље коже на обријаној лобањи.
Пошто би ту кожу са врата камиле (најчвршћу и најприонљивију) изрезали на парчад, одмах би је, онаку врућу, лепили на обријане главе заробљеника и она би се зачас прилепила – нешто слично као савремена капа за пливање.
То је значило навући ширу. Онај ко би био изложен таквој процедури или би умирао, не издржавши мучење, или би за цео живот остајао без памћења, претварајући се у манкурта – роба, који се не сећа своје прошлости.
Ако би затекли живог макар и једног напаћеног мученика, сматрано је да је циљ постигнут. Њега су онда појили водом, ослобађали окова и полако му враћали снагу, стављали на ноге.
,,То је био тај роб – манкурт, насилно лишен памћена и стога веома цењен, вредео је колико десет здравих сужњева.
Манкурт није више знао ко је, из којег је рода и племена, није знао своје име, није се сећао детињства, оца и мајке – једном речју, манкурт се није осећао као људско биће. Лишен поимања властитог ,,ја“, манкурт је са гледишта користи поседовао низ преимућстава. Био је једнак бесловесном створу и стога апсолутно покоран и безопасан. Никад није помишљао на бекство.
За сваког робовласника најстрашнији је – устанак робова. Сваки роб је потенцијални побуњеник. Манкурт је био једини изузетак у својој врсти – њему су у бити биле туђе побуде за бунт, непокорност. Он није познавао такве страсти. И зато није било потребе да се он чува, да се држи стража, а још мање да се сумња у тајне замисли. Манкурт је, као пас, признавао само своје господаре. Све његове мисли сводиле су се на задовољавање желуца. За друге бриге није знао.
Зато је поверене задатке испуњавао слепо, усрдно, неуморно… Господарево наређење било је за манкурта изнад свега…
Кудикамо је лакше одрубити главу заробљенику или нанети му какво друго зло да би се застрашио његов дух, неголи одузети човеку памћење, разорити разум у њему, ишчупати корен онога што остаје у човеку до последњег његовох даха, као његова једина тековина која одлази с њим и која је недоступна другима…
Нашли су начин да одузимају робовима њихово живо памћење, наносећи тако човечијој природи оно најтеже од свих замисливих и незамисливих злодела.“
Манкурт је највреднији и најтраженији роб, јер је изгубио сва сјећања о некадашњој отаџбини. Он послушно извршава све што му заповеди његов господар, не тражећи ништа, сем пун трбух заузврат. Ништа не пита, никад се не противи, нити зна ко је, одакле је, нити ко су му родитељи, сав је потчињен свом злотвору и преживљава свој апатични живот, помраченог ума, презрен и апсолутно покоран.
На крају ове алегоричне легенде, мајка проналази сина који је постао манкурт, покушава да га дозове памети, да му оживи сећања, али он је не препознаје нити ишта осећа пред њеним најдубљим откривањима и јадиковањима.
Мајка проклиње немилосрдног душманина, и жали што јој син није бар погинуо у борби,
оплакује ужасан удес, и проклиње тако сурове непријатеље којима није доста што отимају земљу, истребљују њен народ, него су још и измислили начине, како да потпуно овладају душама њене деце и да им трајно угасе сећања о пореклу и имену. На самом крају ове легенде послушни манкурт убија своју мајку, јер му је тако наредио господар, застрашивши га да ће да ,,му скине капу и одвоји га од главе“!
Мајка се, кад јој је син – манкурт задао смртан ударац, претворила у птицу, и са  криком полетела:
„Сети се чији си! Како ти је име!…“
Човеку је најтеже сачувати своју унутрашњу слободу, и остати човек са својом неугасивом савешћу, која сваког од нас тишти и опомиње.
Сетимо се само минулих времена и свих недаћа, које су јуначки савлађивали наши преци, да би остали људи, потомству своја дела предали, и сачували оно највредније што човек има, а то је – духовна слобода, уз коју је човек увек почаствован достојанством.
Кроз какве су, нама незамисливе муке пролазили, ти неприкосновени подвижници слободе, и нису устукнули пред смрћу, пред највећим мукама, само да би сачували своју душу.
Малограђанштина“ и јефтина  „образованштина“ је изопачила наше „простодушне и једноставне“ погледе на  битије човека, које су често несвесно, са неминовном и сасвим природном вером, следећи предање, будили најдубље могуће спознаје сопства и егзистирале у једној истини.
Нас је савремена куга душе, почела захватати много касније али и ударније, него западноевропске народе, који су се товили у својим мирнодопским кавезима, подређивајући све самозадовољству и егоцентричности. Док смо ми споља страдали, ти народи су изнутра трулили.
Данас смо ми неупоредиво слабији сој људи, и не можемо се мерити са пређашњим подвизима наших очева, зато Бог и не тражи од нас ништа више него што можемо да подигнемо.
Ми смо постали једна грамзива колонија неолибералног тоталитаризма, у којој нас уз најперфидније савремене доктрине, претварају у манкурте новог доба, и неће се задовољити док нас потпуно не уподобе њиховој злочиначкој визији.
Данас је немогуће пружити отпор споља, јер су нам и руке и ноге свезане, а главе су нам удобно смештене у уларима. Ми смо отети, свезани и ућуткани. Али, ипак постоји нада, да се у том незавидном положају, окренемо ка унутарњем себи и завапимо Творцу.
Ми можемо из тог стања спољашње поробљености, бити незамисливо јаки, само ако разгоримо веру и све претпоставимо слободи духа. Онда би сви спољњи непријатељи били немоћни пред нама, јер то наше неучествовање у њиховој лажи, би показало њихову илузију моћи и као мехур би распукло њихову снагу, која се једино оваплоћава у нашој слабости и страху.
Слажем се са великим Александром Солжењицином, да је за нас данас неопходно, оно  најглавније, што свако од нас може да испуни, а то је – НЕ УЧЕСТВОВАТИ У ЛАЖИ!
Не учествовати у лажи ни по коју цену!, и лаж ће се онда сама од себе распасти, како је то изложио тај генијални Рус у оном истоименом есеју. Желим да поново и поново, истакнем ту његову онтолошку поруку.
Данашњем човеку је дата та света одговорност, која није нимало лака из перспективе раслабљеног човека данашњице. Јер „рашчовечен“ савремени човек, све ће подредити лицемерном конформизму.
 („Сва начела, душу своју, све напоре наших предака, све могућности за потомке – само да не пореметимо јадно битисање“.)
Солжењицин је до сржи истинит када говори да данашњи морални хомонкулус се највише боји да се ,,одвоји од стада, да ничини корак сам“ – и одједном остане без свих тих социјалних удобности које нас одржавају у вегетативном стању крајње малодушности. То је уједно највеће искушење данашњице…
,,А ми можемо – све! – али сами себе лажемо да бисмо себе умирили. Никакви „они“ нису криви за све – већ ми сами, само ми!“
,,Дакле, због наше бојажљивости нека свако изабере: да ли ће остати свестан слуга лажи (о, дабоме, не из склоности, него да прехрани породицу, да васпита децу у духу лажи!), или му је већ време да то стресе и остане частан човек, достојан поштовања и деце своје и савременика. И од овог дана он:
– убудуће неће написати, неће потписати, неће одштампати ма на који начин нити једну фразу која по његовом мишљењу изврће истину;
– такву фразу ни у личном разговору, ни многољудно неће изрећи ни у своје име, ни са цедуљице, ни у улози агитатора, учитеља, васпитача, ни у позоришној улози;
– сликарски, вајарски, фотографски, технички, музички неће приказати, неће пропратити, неће пренети нити једну лажну мисао, нити једно извртање истине, које уочи;
– неће навести ни усмено ни писмено нити један „руководећи“ цитат да би угодио, за сваки случај, ради успеха свог рада, ако цитирану мисао у потпуности не дели или ако она управо ту не спада;
– неће се приволети да оде на демонстрацију или митинг, ако је то против његове жеље и воље; неће узети у руке, неће подићи транспарент, паролу коју у потпуности не дели;
– неће подићи руку да гласа за предлог са којим искрено не саосећа, неће гласати ни јавно ни тајно за онога кога сматра недостојним или сумњивим;
– неће дати да га утерају на састанак где се очекује принудно, изопачено разматрање питања;
– сместа ће напустити седницу, састанак, предавање, представу, приказивање филма, чим од говорника чује лаж, идеолошку којештарију или бестидну пропаганду;
– неће се претплатити нити ће у продаји купити оне новине или часопис где се информације изврћу, најбитније чињенице скривају.
Наравно да нисмо побројали сва могућа и неопходна избегавања лажи. Али онај ко почне да се чисти – очишћеним погледом ће лако разазнати и друге случајеве.
Да, у прво време ће испасти грбаво.
Неко ће привремено остати без посла.
Младима који желе да живе поштено, то ће у почетку отежати њихов млад живот: та и градиво које одговарају набијено је лажима, треба одабирати. Али ни за кога ко хоће да буде поштен, ту нема извлачења: ниједног дана нико од нас чак ни у најмање опасним техничким наукама неће избећи макар један од наведених корака – према истини или према лажи; према духовној независности или духовном улагивању.
И онај коме узмањка смелости чак и за одбрану сопствене душе – нека се не поноси својим напредним погледима, нека се не размеће тиме што је академик или народни уметник, заслужни посленик или генерал – него нек каже себи: марва сам и кукавица, само да ми је сито и топло.
Чак ни тај пут – најумеренији од свих путева отпора – неће бити лак за оне међу нама који су се уседели. Али колико је само лакши од самоспаљивања или чак гладовања: пламен неће захватити твоје тело, очи ти неће прснути од јаре, и макар црни хлеб са чистом водом увек ће се за твоју породицу наћи.“
Ово је то генијално разлагање које произилази из оне непоколебљиве максиме – ,,не живети у лажи!“, и представља аксиолошку одредницу данашње људскости.
Морамо се водити наведеним стремљењима, и огољена лаж ће се временом сама од себе распршкати, показајући нам да једино опстаје нашим саучесништвом.
Увидећемо да смо сами себе свезали, и из страха ућуткали, изгубивши веру и подлегнувши слабости инсектоидног самоодржавања.
Како ће се само лако распрхнути спољашње свезе ако се вратимо на путевима Господњим, тада ће наше срце почети поново да се чује, и наш видик ће се прошитити до неслућених видела.
Онда ћемо увидети да је зло и насиље немоћно пред слободним човеком и да духовно преображен народ не може нико покорити ,,јер је са њим Бог“.
Онда ћемо поново бити деца својих очева, а сви заједно једног Оца. Блудна деца, поново васкрсла из самозаборава и нужног самопорицања.
Или ћемо се прегнути и бити спремни на најмању жртву да би били људи, или ће нас злочинци коначно претворити у манкурте, који неће више знати ко су, и који ће на нужној кончини свог бедног живота убити своју мајку – Отаџбину, која их је узалуд дозивала и опомињала – да се сете чији су и како им је име!…
 

1 коментар


  1. Читала сам ту књигу пре десетак година, и данас, кад је се сетим, заболи ме желудац. Моја сестра има слику, двоструки портрет, у првом плану једног кинеза манџурца испаћеног лица и мало позади казака, са манкуртском капом и тужним тупим лицем. Све је то страшно, али најстрашније је што се данас људи добровољно претварају у манкурте и гледају како да елиминишу оне који се другачије изјашњавају од Господара.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!