Жарко Јанковић: У освит нових трагедија

У ОСВИТ НОВИХ ТРАГЕДИЈА

     Европа је почела да куса оно што је и замесила. Мастрихтска ЕУ настала је на лешу покојне СФРЈ. Требало је разбити, уништити и повести крваво коло у земљи која је од свих бивших комунистичких држава била најближа ономе што су биле прокламоване “европске вредности“. У будућој Европи за њу није било места, као ни за било који облик слободе, независности и суверености. Уместо тога, били су потребни колонијални протекторати који ће, антисрпски усмерени, бити верни и послушни пси атлантистичког Запада на челу са САД. Тиме су дали и лекцију осталој сиротињи са Истока која је кренула “путем без алтернативе“, шта их чека ако се не уклопе у евроатлантске интеграције.


Тама и мрак спустили су се над Европом пре скоро 30 година. Тај мрак био је осветљен шљаштећим и бљештавим рекламама, обиљем робе, богатим излозима, кредитним картицама, култом Мамона и потрошачког друштва. Великој већини се учинило да је стигао “крај историје“ и да ће бити вечити униполарни поредак. Одметници од тог система могли су бити само “диктатори, фашисти, лудаци, тирани“ и зарад “спасавања“ тих несрећних народа мора се кренути у ширење “демократије, људских права и слобода“ на крстарећим ракетама и америчким носачима авиона. Довољно је било да амерички председник пошаље неку флоту, или јуришну групу са носачем авиона и пратњом, па да несрећницима одмах буде јасно “којем се царству ваља приклонити.“ Међутим, како то обично бива, свака је сила за свог века, само је Божја довека. Рушење међународног права, узурпација међународних организација, непоштовање резолуција УН-а, изазивање унутрашњих сукоба, обојених револуција, државних удара, крађе избора, војних агресија, постало је једина дипломатија за коју су САД и њени западни вазали знали. Уцене, притисци, ултиматуми временом више нису ни прикривани. Ко не ради шта му западни господари кажу, може очекивати само смрт и разарање. Светски жандарм почео је само да витла тољагом свуда око себе. А онда је стигло оно што се могло очекивати. Што си сејао, то и жањеш. Наишле су кризе, ломови, унутрашњи сукоби, сиромашење најширих слојева становништва, а богаћење све мањег и мањег круга појединаца, огромне неправде уз духовни и морални суноврат, довели су кризу у њен центар, где је и настала. Успон и јачање нових светских центара моћи и освит новог полицентричног, или мултиполарног поретка асиметричног система моћи великих сила, довели су до нових сукоба, криза, изазова, а у неким тренуцима изгледа да и од Трећег светског рата нисмо далеко. Историја је добила ново убрзање и ова сурова учитељица живота неће имати милости према понављачима.
А како се ми припремамо за предстојеће велике догађаје, од којих се неки већ увелико дешавају? Никако, или у најбољем случају, јадно и бедно. Актуелни Вучићев режим наставља са погибељним евроунијатским путем, али са друге стране још увек не може да уради до краја оно што од њега траже. Ех, када га то не би скупо коштало у политичком и личном животу, лако би он увео санкције Русији, и званично подигао “косоварски“ барјак у УН, попут Дивца у МОК-у, рушио Додика и Републику Српску, а у идентитетском смислу спроводио агенду “друге Србије“. Међутим, не иде то тако лако у Србији, нити је икада икоме могло бити лако. Са друге стране, прозападна опозиција једва чека и већ се нуди и Скоту и Хојт Јиу да ће они све америчке захтеве спровести, а Русији, ако треба и рат објавити, само да се закопите са мало власти. Са друге стране, Вучић и његова врхушка уместо да јасно стану иза Устава земље, Резолуције 1244 и политике јачања српског, а не великоалбанског фактора од када су пристали на Бриселски споразум, најављују неки “унутрашњи дијалог“ о Косову и Метохији. И уместо да покренемо дипломатску акцију да се одлучивање и преговори о Косову и Метохији врате у надлежност УН-а и да престанемо са самоубилачким спровођењем Бриселског споразума, поготово зато што арбанашка страна неће ништа од договореног да спроведе, чак ни Заједницу српских општина, ред би био да прекинемо ово иживљавање Запада које за једини циљ има признање злочиначке и терористичке творевине у Приштини, или да се барем не противимо њиховом уласку у међународне организације, пре свега УН, па да нас награде новом шаргарепицом у виду неког идиотског поглавља. Сада би се морали збити национални редови, а ми добијамо неке јалове, салонске, заглупљујуће дебате које ће предводити режим и његова квази-елита, оличена у корумпираним интелектуалцима и заговорницима евроунијатског фанатизма. Колико ниско као држава треба да паднете, па да лик који подсећа на негативца из Вијетконга из холивудских филмова долази у Београд, ставља вам пиштољ на слепоочницу и тера вас да сами повучете обарач дерући се: “Мау, мау, мау“? Заменик помоћника државног секретара Америке постројава председника, премијера, министре и све редом да би им поручио шта треба да раде. И онда слушате Вучићеве ботине који вас уверавају како смо ојачали на свим пољима и водимо суверену политику. Уместо тога, иза нас је још једна изгубљена деценија. Ништа нисмо искористили. Још смо сиромашнији, беднији, све нас је мање и све више људи бежи из ове земље главом без обзира. У културном рату и на идентитетском плану неки пут изгледа да се понешто и деси, а онда се суочимо са суровом истином да нам антисрпски елементи и даље владају на овом плану. Неки пут испада да се нешто национално и зазвучи, али врло брзо постане јасно да је то само празна форма, љуштура без садржаја, која служи само за режимско манипулисање грађанима. Какав се “унутрашњи дијалог“ може очекивати после коалиције Харадинај-СНС у Приштини и свих понижења која су уследила?


Од уласка фамозног “Западног Балкана“ у ЕУ нема ништа, ни 2025, а ни 2325. године. То би била добра вест у смислу одбране нашег интегритета и суверености, али са собом то носи и нове изазове. Из перспективе Запада, они све мање знају шта да раде са овим простором, а да и даље задрже свој утицај и власт над овим простором. Услед даље конфонтације са Русијом и Кином, јасно је да САД и њени западни вазали неће тако лако препустити овај простор никоме. За њих су хрватски, албански и муслимански фактор најсигурнији у смислу контроле одређеног простора. Запад не само да зазире од Србије као “руске карауле“, већ је за њих ноћна мора могућност да Грчка, Бугарска, а у неким случајевима и Македонија и Црна Гора, ако би тамо пале са власти актуелне гарнитуре, промене страну и пређу у православно-словенски савез и окрену се ка Русији, а и да подрже кинески пројекат о новом Путу свиле. Јасно је да Запад неће препустити своје позиције ни мирно ни лако. Као и сви освајачи и окупатори пре њега ако буде морао да од некуд одступи, полиће цео регион бензином и запалити, изазивајући нове сукобе и трагедије. Постоји велика опасност да се претворимо у балканску Сирију, а то ће онда бити таква катастрофа и ужас да све последице нико није у стању да предвиди. Никакво залагање за мир и прича “како никада више нећемо ратовати, већ се развијати и повезивати“ не пије воду, јер смо се сличних прича наслушали и раније, па знамо шта је било. Ако се велике силе овде одлучујуће сударе, а све је извесније да хоће, бојим се да ћемо цех слободи поново морати скупо да плаћамо. И то не зато што код нас неко то хоће, већ због тога што западна Империја неће тек тако одступити, решена да приведе крају посао из 90-тих. Пропустили смо прилику да последњих десет година променимо курс и оријентишемо се ка правим пријатељима и ставимо под заштиту Русије. Уместо тога, слушали смо британске чиновнике о “европској будућности“ коју су они напустили, или Себастијана Курца о ЕУ перспективи, а он сада прави коалицију са Слободарском партијом Штрахеа и прикључује Аустрију бунтовницима из Вишеградске групе. Уместо да смо гледали да се сабирамо и постепено јачамо, ми смо се расипали и слабили. Време је могло да ради за нас, али уместо тога ми смо то време изгубили и сада ради против нас. А када западни силници поново потпале своје омиљено “буре барута“ на Балкану, нека се нико не заноси да то може бити само неки вид “хибридног рата“. Хибридни рат је привилегија богатих и моћних. За сиротињу је предвиђен сиријски сценарио.

Жарко Јанковић, Нови Сад

 

1 коментар


  1. Вучић ради оно што је у његовом интересу и интересу криминалног удружења на чијем челу се налази. Вучић и његови нису „ми“.
    С друге стране, за све ове године, Срби нису успели да створе политички релевантну националну опозицију. Да ли је нормално да једна банда тако темељно уништава земљу без икаквог отпора? Имамо ДСС и Двери који су одабрали да служе као декор у Скупштини, за скупштинску плату и јефтине оброке и тзв. националне интелектуалце који и даље „таласају“ по систему „и национално и демократско“, шта год да та бесмислица значи. И сви они стоје на становишту да ће се Вучић срушити тако што ће се изборити за „слободне медије“ и „фер изборе“. Тотално безумље. „Ми“ политички не постојимо и за то није крив Вучић.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!