Желите ли да постанете саучесник?

На добром смо путу да се, коначно, ослободимо једног баласта. Једне велике заблуде која нас је до сад скупо стајала. О чему се ради?

Дуго се веровало да је најзначајнија одредница нашег бића – слобода. Љубав према слободи. Беспоговорна спремност на борбу за слободу. Јако дуго, за нас, слобода није имала цену.

Будући да смо били спремни да зарад слободе поднесемо страховите жртве, сматрали смо да се у наш национални идентитет дубоко уткала нетрпељивост према издаји и њеним носиоцима.

Додуше, издаја и издајника је било. То нико не спори.

Али на особе које су биле спремне и које су чиниле један од најгорих чинова које неко може урадити народу, држави или групи којој припада није се гледало са симпатијама.

Међутим, издаја је лукративна работа. Она, ономе који је врши, дарове доноси.

Времена се мењају, а ди неће људи. Тако смо и ми почели да се мењамо. Да се ослобађамо окова прошлости. Почели смо, још увек бојажљиво, свест да мењамо. Хоћемо да напредујемо.

Што не би Косовски мит заменили митом профита?

Зашто да се неко жртвује зарад неког имагинарног циља као што је слобода, који му само штете може донете, кад може, уз далеко мање патње, нешто корисно за себе урадити. Зар не?

Наравно да је тако. Али авај.

То још увек неће да призна један део нашег народа. Они и даље, заостали у прошлости, на издају гледају с’ презиром.

Не прежу ни да оног ко је врши издајником зову. Страшно.

Не увиђају какве користи, они и држава, могу имати од онога што они издајом називају. Потпуно ослобођено сваког вида реалности.

Како их опаметити? Како их убедити да прихвате реалност? Да, ако већ не могу с издајом да се мире, издају другачије назову.

Не иде да за вође наше велимо да су издајници. Наопако. Ди да то чују, па да се увреде и одлуче да нас више не предводе. Да нас оставе да сами тумарамо на путу прогреса.

Часније би било да им се придружимо. Да им саучесници постанемо. Да им свесрдно помогнемо. Да се и ми мало овајдимо.

Јер, ако смо решили да прихватимо мит профита, ред је да профитирамо.

Да се задржи функција. Напредује ка новој. Капне који динар у пројекат који водимо. Упознамо се са неки страним ћатом од којег би могли користи имати. Лако ћемо се договорити.

Кроз конструктиван дијалог неки ваљан договор ће пасти. Сигурно.

Зато позив на дијалог не треба одбијати. Он може бити плодоносан. И за тебе и за државу и народ. Јашта, на првом месту за тебе.

И не бој се. У случају да не знаш шта треба да причаш кад дијалог почне, док ти твој текст не дадну, само климај главом.

Ако знаш шта треба да причаш и још почнеш и оне затуцане прошлошћу том причом да слуђујеш, опаа, тврди пазар што пре.

Шта је, заправо, позив на унутрашњи дијалог?

Ђаво ће га знати. Не делује да је нешто добро по наше интересе у питању.

Да ли је то позив за саучесништво у одлуци да се од борбе за Косово и Метохију одустане?

Признања од стране Србије, још увек, неће бити. Али . . .

Зар пристајање на правно обавезујући споразум с нарколендом није управо то?

Ми смо дунстери за игре великих сила. Наше уши су тврде за њихове фразе и еуфемизме. За нас не важе иста правила.

Опет, без нашег пристанка – бадава им посао.

Да је пре отпочињања било какве приче о унутрашњем дијалогу обнародовано шта садржи Бриселски споразум и да се око њега повела слободна расправа назирала би му се сврха.

Јер унутрашњи дијалог једино може бити од користи ако се њиме дође до решења како, уз минималну штету, одустати од даљег спровођења овог споразума и штету коју је до сада његова примена изазвала средњерочно санирати. Дугорочни циљ се зна – потпуни суверенитет на целој територији Србије.

На то ћемо дуго, дуго, дуго чекати, ал’ одакле нама право да одустанемо. Ми на то немамо права. Нарочито ми. Ми који смо се одљудили до балчака.

Ми немамо права да у име светле будућности наше деце доносимо одлуку о коначном статусу Косова и Метохије. Које деце? Оној која ће се рађати по страним земљама, Србија неће бити отаџбина.

Зато се позиву на унутрашњи дијалог не треба одазвати.

Далеко је од сјајног решења, али се треба држати Резолуције 1244 и свим силама се трудити да се преговори о статусу наше јужне покрајине врате под окриље УН-а. Е, ондак организовати унутрашњи дијалог, па видети како  и шта даље.

Колике су шансе да се ово деси? Мршаве. Јако мршаве.

Није баш нека утеха, ал’ бар саучесник не бити . . .

 

1 коментар

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!