Глас за мушкарце

Три четвртине свих самоубистава у Србији чине мушкарци, слично је и у остатку света. Насупрот томе број жена које пате од депресије двоструко је већи од броја мушкараца, као и њихов број „покушаја“ самоубиства. Да ли је то последица тежине друштвене улоге мушкарца? Друге статистике подједнако су поразне: 9 од 10 жртава полицијских убистава су мушкарци, 97% смрти на раду су мушке, 75% бескућника су мушкарци, 8 од 10 насилних смрти глобално су мушке. У Србији 90% осуђених пунолетних лица су мушкарци (међу адолесцентима та бројка је 95%), три четвртине смрти у саобраћајним несрећама и насилних смрти су мушке, док у броју судија мушкарци чине мање од 30%.

90% разведених очева има веома ограничен приступ својој деци, тј. мајке добијају самостално вршење родитељског права, а барем половини очева је и тако мали приступ додатно отежан, а трећини и укинут од стране бивших партнерки, мајки деце. Према попису из 2011. је утврђено да у Србији једнородитељских домаћинстава мајке са непунолетном децом има преко 200.000. Узимајући да неке од ових мајки живе у заједници са својим родитељима па нису обухваћене овом цифром, као и да је од тада прошло 6 година за које време се још 50.000 бракова развело и сличан број ванбрачних заједница распало, па чак да до отуђења родитеља дође само у једној трећини, тзв. „конфликтних“, развода, долазимо до цифре од близу 100.000 очева који у Србији НЕВОЉНО не виђају своју децу. Број деце је бар двоструко већи јер многе једнородитељске породице имају 2, 3 или више деце, па произлази да је број дечака отуђених од својих очева такође око 100.000, тј. број оштећених дечака и мушкараца је скоро 200.000!

Где су мушкарци у нацрту новог Закона о родној равноправности, који треба да замени постојећи Закон о равноправности полова из 2009? Пребројавањем у нацрту, корен речи „мушкар“ се појављује 50 пута, а „жен“ 103 пута (корен речи обухвата сва појављивања речи по падежима и у једнини и множини). Па где је ту равноправност, ако су жене више од два пута значајније, тј. помињаније? Корен „равноправ“ се појављује 173 пута (у старом закону само 51), а „род“ чак 320 пута (од чега 238 одпада на корен „родн“ као у речима „родна, народ, међународна“, 32 на „пород“ у „породица“, и 2 на „родите“ у „родитељство“), значи самостално чак 48 пута, а то је реч која се самостално појављивала у Закону од равноправности полова само 8 пута (од 41 појављивања корена „род“, 15 је отпало на „родн“, 15 на „пород“, и 3 на „родите“). Корен „пол“ се у закону из 2009. појављује 140 пута (мада 10 отпада на „полож“ као у „положај“) док се у новом закону појављује 123 пута (18 отпада на „полож“). Видна је тенденција замене термина „пол“, са „род“, који означава декларисани, конструисани, одабрани, а не биолошки пол, политички коректна верзија пола у језику културног марксизма, постмодернизма, или јасније речено – радикалног феминизма. Но према учестаности појављивања корена „равноправ“, нови закон би био више од 3 пута равноправнији од старог 😉

Да ли је то можда због тога ко је тај нацрт закона писао? Уместо „родне равноправности“, заложимо се за истинску равноправност полова, иста права за све, али где мањина неће моћи да угњетава већину!

Наведимо опис Фејбук групе Глас за мушкарце: Група за подршку мушкарцима и дечацима. Можете да износите примере дискриминације мушкараца и да делите искуства и савете који помажу. У њу су добродошле и све жене којима је породица на првом месту, а не њено растурање и отимање деце и имовине. Договор а не сукоб, разговор а не свађа. Љубав а не злочин!

Мушкарци су друштвено неподржани и незаштићени, и институционално и социјално. О њиховим проблемима се не пише, не говори, у њихово решавање се не улаже новац, ни пореских обвезника, ни страних финансијера, они су препуштени сами себи. Да ли је то можда што би то смањило фондове за решавање проблема жена? Да ли је то да би се приказало да су само жене угрожене, и жртве (како нас учи феминизам)?

За мушкарце се нико не брине, ни институције ни НВО, немају као жене добар психолошко-социјални потпорни систем у фамилији, пријатељима, комшилуку, социјално и емотивно нису толико повезани колико жене међусобно. Ретко се обраћају за здравствену, психолошку или било какву другу помоћ, професионалну или породичну. Последице: нагомилани и нерешени проблеми су повезани са повећаним процентом ауто-деструктивног понашања – алкохол, дрога, брза вожња, коцкање, насиље, и самоубиства.

Мушкарци немају слободан и пун избор занимања, ограничени су на она која су добро плаћена јер традиционално имају улогу финансијског провајдера / обезбеђивача породице, па раде прековремено, ноћу, на отвореном, на тешким и ризичним пословима које жене не могу и не желе да раде. Професије у којима је највећи број смрти на раду, су професије са високим процентом мушкараца који у њима раде, или су искључиво мушке. Док жена може бити и незапослена и финансијски необезбеђена а да буде интересантна мушкарцима за трајну везу, то исто не важи за мушкарце, њима љубав и подршка зависе од финансијског и социјалног успеха и моћи.

Разлике у зарадама (енглески „pay gap“) између мушкараца и жена, су мит или чињеница – зависи како се дефинише, да ли „за исти рад“ или као „просечне зараде у целој економији“, како то ради CE (Council of Europe) под утицајем феминистичке родне равноправности. Једно су чињенице, друго су објашњења, а треће је замена тезе коју нуде феминисткиње, где се постојеће разлике у зарадама између мушкараца и жена изврћу говорећи да су „за исти рад жене плаћене мање него мушкарци“. Зашто мушкарци бирају плаћенија, а напорнија и опаснија занимања? Јер једино тако могу да „заслуже“, тј. обезбеде поштовање и наклоност жена, а обрнуто не важи, јер жена само треба да је млада и релативно згодна, и све добија по аутоматизму због своје биолошке улоге у продужетку врсте.

Докле та неравноправност и безосећајност према проблемима и патњама мушкараца? О томе говори и професорка са универзитета у Отави (са слике горе, извор на дну текста): „Јаз у саосећању“ је уочљива и забрињаваљућа неосећајност за патње мушкараца и дечака, у оштром контрасту са очигледном брижношћу за проблеме девојчица и жена. Када је велики број мушкараца убијен, медији извештавају о „људима“ убијеним, пол жртава постаје невидљив. Када су жене или девојчице убијене, оне се ретко, ако икада, означавају као „људи“. Њихова женскост постаје део приче, јер то је новинска вест када су жене или девојчице угрожене, није вест када су мушкарци или дечаци убијени или повређени. Замислите сценарио у коме би 97% смрти на послу биле женске, настало широко распрострањено узнемирење, огорчење, новинске натписе на насловним странама, програме, радионице, одборе, курсеве, трибине, владине извештаје, ванредне мере, и тако даље. Замислите неублажен излив бриге од стране и мушкараца и жена. Али се то не дешава за мушкарце, 97% погинулих на послу није новост! Зашто наше друштво има проблем са бригом када мушкарци и дечаци трпе и умиру? Изгледа да смо сви, мушкарци и жене колективно, више толерантни на штету која се дешава мушкарцима и дечацима. Ми једноставно вреднујемо живот жена више. Зашто нема друштвене забринутости? Донекле је то због 50 година феминистичке пропаганде која говори о мушком злу, и женском положају невине жртве. Ми смо толико навикнути да мислимо о женама као онима које пате, а о мушкарцима као онима који узрокују ту патњу, да не можемо видети мушку патњу. Феминизам је увек био о мушкој нечовечности према женама, и као резултат феминисткиње, и ми остали, не уочавамо пуну људскост мушкараца. Но феминизам није створио ову асиметричну бригу ни из чега, она је већ била ту, у ДНК наше културе, где су „жене и деца прво“ (спашавање са Титаника). Кроз целу историју, мушкарци су умирали у ратовима, и жртвовали своја тела и рад да би жене биле заштићене. У најдавнијим временима, опстанак врсте је био заснован на заштити жена. И то је генијалност феминизма, да је узео већ постојећу бригу за жене, и искористио је у корист жена и њихове предности и привилегија, док се претварао да се противи свему што је традиционално друштво учинило за жену. Та традиционална брига за жене је разлог зашто је феминизам наишао на врло мали отпор, и зашто је толико много мушкараца подржавало феминистичке захтеве. И зато и нефеминисти данас имају проблем са залагањем за проблеме мушкараца.Треба да нам је веома значајно што наше друштво посматра патње наших синова, браће, очева, ујака, деда, и мушких пријатеља, са таквом безосећајношћу. Стога премостимо јаз у саосећању, не можемо да тврдимо да нам је стало до стварне равноправности док то не учинимо.“ (извор: https://www.youtube.com/watch?v=MKJ8x9ut1hU).

сваке среде за СКК пише Михаило Алић

http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

1 коментар

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!