Никола Варагић: Пирамида власти у Србији

 

Никола Варагић

 

 

На врху пирамиде власти у Србији налази се „веће стараца“ (Момчило Селић), односно „Србијом влада 100 породица“ (професор ФОН Слободан Миладиновић, НИН, број 3195). Они чине српску владајућу елиту. Међутим, то „веће стараца“ и тих 100 породица, немају ништа заједничко са оним идеалним или позитивним у традицији, са оним најбољим што знамо у историји везано за „веће стараца“ – то нису најмудрије „седе главе“, најчаснији и најпоштенији државници, духовници и интелектуалци, ту нема пастира који брину о свом стаду, те породице нису хришћанске, ту нема хришћанских вредности.

На врху пирамиде власти су професори, генерали, судије, тужиоци, новинари, политичари, бизнисмени, адвокати, академици, писци, глумци, редитељи… Међу њима има и масона и илумината, и рационалиста и окултиста, неки су повезани са домаћим а неки са страним тајним службама, неки су у добрим односима са врхом СПЦ, они тргују и са Истоком и са Западом… Они одлучују ко ће постати главни тужилац, ко ће постати судија највишег суда у држави, ко ће постати генерал и начелник, ко ће постати уредник телевизије или новина, ко ће постати академик, ко, шта и колико може да извози а ко да увози, ко може да продаје нафту, ко може да гради путеве, а ко да дистрибуира допуне за мобилне телефоне, ко може да се бави и којом врстом шверца и криминала… Наравно, ово пре свега важи за више нивое власти и државе – главне послове, који доносе највише пара, могу само они да раде. Људи који се налазе на врху пирамиде власти су неформално повезани, долазе са (наизглед) различитих идеолошких страна или социјалних класа, неки су непознати јавности и живе скромно (на пример, неки масони или обавештајци који су „обични људи“ са обичним пословима), а неки су познати јавности („славне личности“ и богати), али их нико у јавности не доводи са врхом пирамиде власти, нико не може да замисли да су све те личности у добрим односима и да се добро познају, тако да се они крију „у сенци“, иза званичних, државних институција и разних странака, удружења, комора… Данас су на власти наследници оних који су владали за време СФРЈ, а који су током ратова и санкција деведесетих 20. века државно претворили у лично власништво и акумулирали капитал кроз приватизацију и криминал – они су заузели све позиције у новој организацији државе и друштва, прилагодили су се новом светском поретку, одлучили да им више не требају ратови и санкције и да је дошло време да се сарађује са Западом (на пример, стране банке у Србији праве екстрапрофите, али, у тим банкама свој део профита, на разне начине, узимају и чланови српске владајуће елите), тако да су они после 2000. године значајно увећали свој капитал. Они без новца не могу и не умеју да владају.

У пирамиди власти постоје фракције, долази до породичних свађа, до смена династија, али оно што држи на окупу владајућу елиту је то што они Србију сматрају својом имовином, те нико осим њих ту не сме да се пита – они се међусобно могу борити за превласт, али ако неко са стране покуша да узме власт, они се сви уједине да одбране „своје“ (тако су се сада, на пример, ујединили Карић и Динкић). Унутрашњи окупатор, наравно, жели сам да влада, не жели ни народ, ни спољашњег окупатора да га ограничава. Међутим, спољашњем окупатору (од прве половине 20. века окупатор долази са Запада) није тешко да окупира и држи под меком окупацијом Србију, не зато што је Србија мала држава, већ зато што је оваква српска владајућа елита. Српска владајућа елита је са окупатором направила договор око процента расподеле плена – окупатор узима свој део плена (видимо по броју несталих беба у протеклих неколико деценија – и у деци) од српске државе и српског народа, српска владајућа елита узима свој део плена за добро обављен посао квислинга, а српској држави и народу, наравно, не остаје ништа. Ако нема спољашњег окупатора, владајућа елита све узима за себе, ништа не оставља народу и држави. Дакле, српска владајућа елита је таква да је српском народу или грађанима Србије потпуни исто или свеједно да ли је или није под спољашњој окупацијом. Тако је након 1945. спроведена дећирилизација, после 1990. промовисан је турбо-фолк, порнографија…, а после 2000. године ријалити програми (у које улазе „љути“ противници националиста Шешељ и анационалиста Чанак). Са владајућом елитом какву имамо, нама спољашњи непријатељи нису потребни.

Други, нижи степен, у пирамиди власти или владајућој елити, чине политичари, официри, банкари, лекари, судије, адвокати, новинари, интелектуалци, јавне личности (од уметника до спортиста и естрадних звезда), „бизнисмени“, директори највећих јавних предузећа, власници највећих агенција за маркетинг и рекламирање… На том нижем, другом степену налазе се председници политичких странака – и позиције и опозиције (и анационалних, проевропских и „патриотских“), министри у влади, тајкуни, власници и главни уредници највећих или главних медија, судије, тужиоци, начелника у полицији и војсци… Они су главни оперативци, за њих јавност зна, иза њих се крију они који су на врху пирамиде власти, „у сенци“, главе тих 100 породица (некада чак ни страни окупатор не зна ко чини то „веће стараца“ у Србији). Да ли стварно верујете да неки тамо Кокеза може да ради то што ради са фирмом Проинтер, и да иза њега стоји само његов кум? Или неки тамо Неша Роминг (видети Двериликс)? Главни оперативци су потрошна роба, чак и ако су чланови породице (попут Бориса Тадића, или Слободана Милошевића и његове породице, да не идемо даље у историју), а уколико су део губитничке фракције, или су компромитовани у народу, или се мења државна политика, или се сарађује са неком другом светском силом, постају кварљива роба (попут Стамболића, Ђинђића…). Њихов је задатак да обезбеде да на изборима на функције увек дођу кандидати који раде за оне на врху пирамиде власти (некада су сви кандидати њихови, па су избори само представа), они контролишу главне или највеће токове новца (и легалне и илегалне токове новца) и све информације (преко тајних служби и медија). На овом степену има и свештених лица који својевољно или због уцене раде за владајући елиту.

Трећи степен пирамиде власти чине нижи оперативци. Ту су „независни“ аналитичари који гостују по медијима, председници општина и локалних странака и покрета, нижи официри полиције, тајних служби и војске, затим председници спортских савеза и клубова (пре свих, фудбалских, пре свих, Црвене Звезде и Партизана), „контроверзне личности“. Они су шефови онима који се налазе на четвртом степену пирамиде власти или организоване криминалне групе. Унутрашњи окупатор је организована криминална група.

Четврти степен пирамиде власти чине они који раде на терену, углавном најпрљавије или најмање плаћене послове. Ту се налазе вође криминалних група, вође навијача (пре свих, Црвене звезде и Партизана), одатле се регрутују батинаши пред изборе, за обезбеђење, ту се налазе они који на терену учествују у изборним крађама… На пример, када је владајућа елита одлучила да је дошло време да се организује „параде поноса“ или прода Косово и Метохија, одмах су вође навијача Црвене звезде и Партизана, патриЈотских организација и криминалних група (а који су пре тога говорили да је „Косово срце Србије“, нападали полицију приликом претходних покушаја организације „параде поноса“, одлазили на барикаде на Косово и Метохију), добили послове на тендерима за ЕПС (вође навијача Црвене Звезде) или Мостоградњу (навијачи Партизана обезбеђују градилиште на мосту код Остружнице), за градњу путева (Звонко Веселиновић), или посао у државној служби (нпр. Миша Вацић), у градској власти (нпр. ПаровићФајгељМладеновић…), и наравно, неки за остале криминалне послове, и више нико од тих великих националиста није правио проблем око организације „параде поноса“, није било протеста због тзв. Бриселског дијалога, барикаде су уклоњене, са Севера Косова повучене су институције државе Србије, Срби са КиМ „интегришу“ се у тзв. Косово… Ови са четвртог степена су најближи народу, али, они раде за оне на врху пирамиде власти, који, по потреби, могу да буду велики националисти, али и да одлуче да се без сукоба организује „парада поноса“, или да се позоришна представа „Олимп“ преноси на РТС, или да власник ТВ Пинк постане диригент који ће од државе да узме кредит и субвенцију да би држави платио порез.

Српска владајућа елита деценијама уназад сарађује са највећим убицама Срба и највећим криминалцима у региону – са онима који владају у Црној Гори и Хрватској, албанским клановима… На пример, Аркана су створили Словенци и Хрвати из УДБ-е, или, недавно ослобођен Насер Орић, који је убијао Србе у Сребреници и Братунцу, радио је за српску владајућу елиту, или, владајућа елита у Србији подржава антисрпску власт у Црној Гори и обратно, антисрпска власт у Црног Гори подржава владу у Београду (Коштуница је ушао у сукоб са Ђукановићем и склоњен је из власти, Тадић је ушао у сукоб са Ђукановићем и замењен је са подобним Вучићем), итд. Другим речима, радити за српску владајућу елиту, значи радити против свог народа, тј. за највеће злочинце српског народа, од Орића, Тачија и Харадинаја, преко хрватских десничара из ХДЗ и левичара попут Месића, Јосиповића или Милановића, Мила Ђукановића и црногорске мафије, до Кушнера, Сороса, Блера, Клинтонових, Меркелове… пошто српска владајућа елита са њима има одличне односе. На четвртом нивоу пирамиде највише је традиционалиста и русофила, али, на врху пирамиде власти најмање их има или их нема уопште, тако да ови русофили са четвртог степена (или трећег и другог), у суштини, раде за глобализаторе и антихришћане са првог степена или врха пирамиде власти.

Бити део такве пирамиде власти на било ком степену, служити тој владајућој елити, значи бити изрод и српског и људског рода, нечовек. „Ко живи само ради себе, не марећи ни за кога другог, тај је сувишан, тај није човек, већ изрод рода људског“ (Св. Јован Златоуст). Српску владајућу елиту не интересује народ, не интересује је живот обичног човека. Стање у коме се налазимо нема никакве везе са распадом СФРЈ и ратом, нити са бомбардовањем НАТО алијансе, санкцијама, војном или меком окупацијом. Исто је било и пре 2000. године, и пре 1990. године, а није много боље било ни пре 1945. године. Српска владајућа елита је узрок негативне селекције (непотизма и корупције), „беле куге“ или „одлива мозгова“. Због те елите није истражен случај несталих беба, због тога нема достојних споменика, меморијалних комплекса и културе сећања на геноцид над српским народом почињен у два светска рата, због тога не постоји фонд за лечење тешко болесне деце већ се новац за њихово лечење у иностранству прикупља преко порука, због тога не постоји ни Министарство за дијаспору, нити је људима из расејања омогућено да гласају, због тога нема новца за бесплатне уџбенике за ђаке основних и средњих школа, због тога Србија још увек није збринула избеглице из Крајина, због тога српске раднике продају страним инвеститорима као „јефтину радну снагу“… Какав сте то владар државе или члан елита неког народа, ако свој народ продајете на тај начин, ако гледате то сиромаштво док се ваљате у свом богатству. Шта сте ви?

За стање државе и народа одговорна је његова владајућа елита. Србија и српски народ је лоше прошао у 20. веку, на исти начин је почео и 21. век, пре свега јер није имао достојну владајућу елиту. Сами смо криви. Елита долази из народа. Да ли српски народ заслужује бољу владајућу елиту, да ли може да изнедри бољу елиту? Заслужује и може. Доказ је то што садашња владајућа елита не наступа отворено антисрпски, антихришћански и русофобичнo, они са врха пирамиде морају да се крију „у сенци“, пошто су у народу, још увек, присутни православни и родољубиви елементи. Нису сви политичари, судије, тужиоци, генерали, академици, новинари, привредници, лекари, адвокати, уметници, редитељи, глумци, професори, интелектуалци, аналитичари, спортисти… као и у свим осталим занимањима, у народу уопште, део пирамиде власти, нису се сви предали и продали, неће сви да лажу, да краду, да варају или чине прељубу, неће свако да изда и прода свој народ, не живе сви само ради себе… Нажалост, ти који се нису продали и предали су „испод медијског радара“, тешко су видљиви обичном човеку, али постоје – нису „сви исти“ како желе да нас убеде.

Српски народ није сломљен или готов, није пред нестанком. Српски народ ће непријатно изненадити и унутрашњег и спољашњег окупатора. Крст је јачи од пирамиде.

 

 

4 коментара


  1. Србија се налази у положају који се назива „неоколонијалним“. Гомила таквих примера је у свету, у Африци, Латинској Америци и Азији. Марионетска власт која за подршку са стране ради у интересу странаца и има право да користи део плена.
    Србија је специфична по томе што, практично, има владавину организованог криминала од почетка деведесетих, владавину криминалних кланова који се сада боре за наклоност странаца, тако да за разлику од неких других земаља које се налазе у неоколонијалном положају, где исти људи владају деценијама, у Србији је могућа смена људи на самом врху, али систем остаје непромењен.

    Што се народа тиче, рекао бих овако. Ми смо враћени у период од пре 1804., дакле, тешко се можемо назвати народом у оном смислу у којем се тај појам користи у Европи. Народ има своју државу, а Србија није српска држава, Србија је земља у којој су Срби само једна етничка група, једно племе, које је, законски, дискриминисано у односу на тзв. мањине.
    Оно што имамо од тзв. националне опозиције и тзв. националних интелектуалаца, прилично је неупотребљиво и неспособно да се супротстави систему јер истрајава на идеји либералне демократије и функционише у оквиру политичке коректности. Према томе, како ће народ да се супротстави постојећем поретку без националних вођа, није ми баш јасно.

     
    Одговори

  2. Удба – није наша судба, судски процеси и лустрација су: безалтернативни! И треба као ријалити да се пласирају, да иду нон-стоп на ТВ кад све крене да се одмотава…

     
    Одговори

  3. Не помињете одавно описани феномен „компрадорске елите“, о коме је рецимо и Антонић често писао?
    Има ли ко наш у овој Србији Варагићу? 🙂

     
    Одговори

    1. Зар није цео текст опис те владајуће или компрадорске елите?

      У владајућој елити нема наших, али у духовној елити, у народу, има, и о томе говоре последња два пасуса.

      “Нажалост, ти који се нису продали и предали су „испод медијског радара“, тешко су видљиви обичном човеку, али постоје – нису „сви исти“ како желе да нас убеде.“

       
      Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!