Заједничко старатељство за спас српске породице

Тражимо измене Породичног закона, за равноправно родитељство по разводу. Тренутна ситуација је да након развода у преко 90% случајева деца остају са мајком, било зато што очеви не траже старатељство („вршење родитељског права“ какав је дужи израз у нашем закону) јер су унапред обесхрабрени, или зато што су Центри за социјални рад и судство наклоњени овом решењу чак и када очеви траже старатељство. Овим се многи очеви стављају у дискриминисан положај и невољно одвајају од своје деце. Одрастање у једнородитељским породицама није у најбољем интересу деце јер како су истраживања показала ова деца у каснијем животу имају много више психичких, социјалних и здравствених проблема у поређењу са децом која су расла под утицајем и заштитом оба родитеља. Законодавства многих земаља су ово препознала, па је заједничко старатељство у судској пракси много заступљеније решење него у Србији где је готово занемарљиво. Разлог томе је што садашњи Породични закон омогућава да суд донесе одлуку о заједничком старатељству само ако се оба родитеља сложе, тј. тако договоре, што се ретко дешава јер мајке знају да могу да добију децу само за себе, а неке потом очевима ометају или потпуно укину ионако ретка виђањa са њима (негативним утицајем на дете, ради отуђења детета од оца), чак и ако ови редовно плаћају издржавање. У свету је отуђење родитеља препознато као насиље над дететом и основ за измену судске одлуке о томе коме се поверава старатељство по разводу, али не и у Србији.

За заједничко старатељство се одлучују добронамерне мајке које су свесне позитивног утицаја које отац може имати на развој детета, док посесивне и себичне мајке гледају само свој интерес и преко детета настављају да воде рат против оца, и тако му се свете за нешто што сматрају да им је радио, или пропустио да ради, током брака. Заједничко старатељство је корисно и одговорним мајкама, јер смањује обавезе око детета пошто се оне равноправно деле између оба родитеља, остављајући им више времена за њихов приватни живот ван родитељства. Добронамерних и одговорних мајки у Србији изгледа нема превише, јер је број договорених заједничких старатељстава на нивоу статистичке грешке, а број очева који не живе са својом малолетном децом је преко 200.000 (РЗС, попис становништва и домаћинстава из 2011).

Како би се поправила ова ситуација која је неповољна и за дете и за родитеља са којим оно по разводу не станује (а донекле и за другог родитеља који је преузео све обавезе око детета), као и за деке и баке које више не виђају своје унуке, тражимо да се у закон унесе предпоставка заједничког фактичког старатељства, као полазни основ при додељивању старатељства након развода. Овај модел би се примењивао уколико су оба родитеља подједнако заинтересована и подобна за старатељство, а у одсуству историје насиља у породици или других фактора који би дисквалификовали једног родитеља за заједничко старатељство. Новина је да један родитељ не би, без озбиљних разлога, могао да спречи другог родитеља да се знатније или равноправно ангажује у васпитању и провођењу времена са дететом по разводу, као што је сада случај.

А сада и поједностављено: жене су у две трећине развода његови иницијатори јер знају да их институције штите, и да готово сигурно могу да добију старатељство над децом, издржавање, и имовину. У народу је познато да мајка не добија старатељство само ако је за исто незаинтересована, јер је нашла новог партнера који жели само своју децу, или је ментално неподобна или наркоманка. Нажалост, многи очеви то не знају пре развода, и бивају веома изненађени када им се у земљи у којој се толико говори о родној равноправности деси да за пар година од развода невољно буду потпуно отуђени од своје деце. Многи пролазе и кроз бескрајне судске процесе, где их бивше партнерке оптужују, често и лажно, за разне ствари, углавном насиље, што је данас веома популарно. Оваква ситуација је била и пре 1.6.17. када је на снагу ступио нови Закон о спречавању насиља у породици, а од онда се и додатно погоршала за очеве. Наиме, овим законом се санкционише и „могући учинилац насиља у породици“, онај ко још никакво насиље није извршио. Закон ће поспешити да се породице растурају тиме што охрабрује оне које се „осећају уплашено“ да тај страх пријаве полицији која ће за њихов рачун мушкарца одстранити из куће, а затим му и забранити да контактира са женом и децом. Центри за социјални рад и породично судство, обе институције у којима, супротно Закону о равноправности полова, око 90% запослених чине жене, додатно су наклоњене мајкама због утицаја женских НВО који им непрестално држе семинаре и обуке. У таквој ситуацији, очеви само формално имају шансу за родитељство после развода. Да је ово стварно опште познато, нико се од мушкараца не би ни женио (или био у ванбрачној заједници, која само привидно није брак), а још мање имао деце. Демографски суноврат ће се само убрзати, ако се на овом проблему не почне одмах, систематски и упорно радити.

Када заједнично старатељство постане норма, жене ће изгубити основну мотивацију да се разведу, јер више неће бити аутоматски добитници истог, па ће и сукоба и развода бити мање, а дијалога и договора међу партнерима више. Многи разводи су спречиви, непромишљена одлука, хир и инат, којом обично сви губе, а партнери који су се некада волели се разилазе, унесрећујући и себе и децу. Центри за социјални рад потпуно су запоставили своју превентивну улогу, и улогу медијатора у сукобима, а постали су продужена рука организација које због феминистичке идеологије виде брак и породицу као највеће непријатеље, и које због тога треба онемогућити да утичу на решавање породичних проблема. Они који желе да сакрију истину о правом узроку кризе наталитета говоре о економским условима, заборављајући да негативан природни прираштај имају и много богатије земље, и да давање већих бенефиција трудницама неће решити проблем. Закони који се доносе у корист само жена, којима се њихова права проширују на рачун права мушкараца само ће даље раздвајати полове, уводити их у сукобе, и смањивати срећу појединаца и заједнице. Неће помоћи и што постоје многе НВО које се баве правима и потребама жена, а скоро ниједна која се бави мушкарцима, женске студије које постоје већ 25 година, и непостојање мушких студија. Потребне су многе трибине, медији који ће равномерно писали и о проблемима жена и проблемима мушкараца, и више балансиран утицај цивилног сектора на законодавце, да би се ово поправило. Не заговарамо повратак на патријархат, нити враћање уназад достигнућа либералног феминизма, али радикални феминизам који је већ ушао у институције је потребно држати под контролом да не постане тоталитарни систем анти-породичне и депопулационе политике која је у супротности са националним интересима.

сваке среде за СКК пише Михаило Алић

http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!