Милош Јовановић: Наша власт је колонијална елита која нам понавља да смо мали

СРБИЈА не само да личи на колонију, него је прешла и добар део тог пута. То се на психолошком плану јасно види по стању глава које не могу да појме да Србија није мала и да може да се ресуверенизује, а види се и у дејству наше елите коју је Запад поткупио, каже председник ДСС др Милош Јовановић у разговору за Факти, који започиње објашњењем зашто је морао да реагује на „Осман- агу“ у извођењу Ивице Дачића пред председником Турске, Реџепом Тајипом Ердоганом, прошле недеље, у Београду.

– Дачић нас је понизио. То је одраз чињенице да су елите – људи на власти, у медијима и политици – потпуно изгубиле компас и визију како држава треба да изгледа и како треба да се понашају њени званичници. То себи не би дозволили људи као што је био министар спољних послова Владислав Јовановић. Да кафански забављају туђег председника – па још турског. И да је био руски, не би била велика разлика. А Турска је овде била окупатор.

• Ако Србија све више личи на колонију, онда је и власт у функцији колоније, а и део опозиције. Колики смо део тог пута ка колонији већ прешли?

Ми смо поунутрашњили, усвојили, идеју да смо мали – да треба да забављамо велике, да нам је то улога и да сами не можемо ништа да урадимо. То је први корак да више не поимате било какво ослобођење или ресуверенизацију земље. Сами смо себе свели на улогу малог народа – то Александар Вучић воли често да каже, а са тим се ја апсолутно не слажем. Историја говори да смо ми учинили велика дела. Заправо, нисмо ми сами себе свели на мали народ, него то чине елите: власт и интелектуалци понављајући да морамо у ЕУ. Народ то онда само прати. Поменути део елите чак мисли да боље живи од колонијалности него што би од суверености.

И заиста, у материјалном погледу, Запад је овде уложио много новца након пада Милошевића да би спроводио своје геополитичке циљеве, а ми имамо поткупљиве елите које су успеле да потпуно укину суверенитет Србије. Оне од тог новца добро живе, дошли су на власт и присутни су по медијима. Није лако одупрети се Западу. Војислав Коштуница је пример, јер је највероватније морао да оконча политичку каријеру зато што је Запад одлучио да државотворна политика више не може да се чује у Србији.

Видимо како лепо у скупим купаћим гаћама живи Бабић, слика и прилика наше елите. Они себи рационализују да „чине све што могу“, а у ствари су издајници. То су они што спремају своју децу да оду одавде.

• Дачић се оправдао да су га Вучић и гост из Анкаре замолили да пева, а отпевао је песму на турском, припремљену унапред. Напредњаци воле да кажу како воде политику као кнез Милош, па то значи и да се увијају око султана. Међутим, шта није Обреновићевско у овоме што ради власт?

Није иста епоха, тад се ослобађамо од Турака, довијамо се и не гурамо прст у око, као што данас не морате да гурнете прст у око Америци. Али, једно је мудра политика балансирања између Истока и Запада, а друго понижење које не доноси никакав поен држави. Ердоган је отишао са уверењем да смо крпа, тако смо се показали. Не знам да ли је пре посете мислио другачије, али наше понашање треба да покаже ко смо и шта смо. Ово је била увреда за све људе који су гинули од Првог и Другог српског устанка па надаље да би ово била независна држава.

• Дачић је одговорио речима „зар је требало да га убијем као Мурата“. Као да је избор: или му певати или га убити. Да ли је то тако?

То је бежање у екстрем – власт нам стално сервира лажну алтернативу.

Није му требало ни певати, нити га убити. Треба само сести и разговарати онако како је то уобичајено, ништа више и ништа мање.

СПС, не Милошевићев него Дачићев, је странка која је изгубила идеологију. Чим је могао да подржава и Коштуничину мањинску владу, па да буде са ДС, па онда и са СНС, јасно је да немају други циљ сем баналног – да буду власт. Оних 12 посто имају захваљујући свом клијентелизму, партитократији и ресурсима. Ту технологију су деведесетих усавршили: да запошљавају и држе своје људе и одржавају организацију.

Други проблем је СНС која је конвертитска странка. Направила је заокрет са Карлобага и Вировитице на Вашингтон, Брисел и Лондон. То је – велеобрт. Као кад се потурчите. Постанете „већи католик од папе“. Код Вучића испливава искрена фасцинација Западом, њиховом етиком, Максом Вебером. Та фасцинација је мало- нездрава за мој укус (а као доктор политичких наука знам нешто о Веберу). Као и свака конвертитска власт, и ова је размагнетисала политички компас, па се то видело и према Турској, не само сада него и прошле године, када је Вучић, хвалећи Мурата, рекао да „код нас нема таквога јунака“, таквог стратега и војсковође. Не знам шта ћемо онда са Мишићем, или – Лазаревићем.

• Могао би да се сети да су Срби једини убили у борби турског султана?

То некако превиђа. То и не чуди од њега и СНС, који су прешли у другу веру – Европску Унију. Потпуна промена курса није ствар тактике, него преверавање. Да би се објаснио скок са Карлобага, Карловца и Вировитице, на Вашингтон-Брисел-Лондон, није довољна реченица да „само магарци не мењају мишљење“, јер ни магарци не праве тако велике салто морале.

Гласачи СНС су стварно патриоте, али је Вучић страховито вешт за политичку манипулацију: кроз медије (Пинк, Информер итд) вешто одржава обману бирача да је патриота који плива између Истока и Запада, да поштује Русију и да ће бранити српски интерес.

• Да ли је ова четвртина која гласа за напредњаке, а која се због мале излазности претвара у чаробну „плебисцитарну подршку курсу“ сачињена од оних који су запослени, који су припадају привилегованим слојевима, или су шарени као и остатак земље, али -„омађијани“?

Мислим да је и ту шаренило, с тим да велики део чине пензионери, иако су главне жртве. Чујем од њих да „он барем нешто ради“. Ти људи читају Информер (који није случајно најјефтинија новина), гледају РТС и Пинк. У земљи у којој образовани одлазе, па је просечна публика све необразованија, Вучић лако продаје своју комуникацију.

Ако постоје повлашћени бирачи, онда су у Београду, са платама изнад просека- а ту је напредњацима увек резултат много слабији него републички просек.

Пензионери изговарају и „а кога другог, ако не њега“. То „а кога другог“ јесте озбиљно питање. Додатни проблем за опозицију је што део опозиције није много бољи.

Ја желим расправу да ли нам ваља ићи у ЕУ. Србија од тога губи толико да можемо потпуно да нестанемо као нација! ДСС је апсолутно против пуноправног чланства у ЕУ. Ко мисли слично као ја? Бошко Обрадовић, Милан Стаматовић. И ту станем да набрајам, јер је „на два слова спало“ кога имамо од људи који сматрају да Србија треба да изврши ресуверенизацију и да ојача везе са Русијом. А, да се не лажемо, наша три имена кад саберемо, нису засад нешто високо у процентима (око пет). Ко други? Саша Јанковић сматра да је у Сребреници био геноцид и да је питање Косова и Метохије само питање права Срба на КиМ, а права Србије је евакуисао као да КиМ није део Србије. На тим позицијама је и Шутановац. Као и Александар Вучић.

Плашим се да је на тим позицијама и Вук Јеремић, јер избегава да даје чисте одговоре на ове теме, а знамо његове позиције од раније (он је заговарао погрешну политику Бориса Тадића „И Косово и Европа“, па су испоручили преговоре о КиМ у Брисел, па покренули нормализацију односа која значи предају КиМ – што ради и Вучић).

• Јеремић је рекао да се питање КиМ мора решавати у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН…

То је некакав помак. Ако и њега, мада је ризично, потенцијално укључимо у блок оних који сматрају да Србија треба да се развија ослањајући се на сопствене снаге у сарадњи са свима који хоће да јој помогну – то је опет мало. Ја сам неким Вуковим људима рекао да им пружам руку да радимо заједно ако кажу бар реченицу да пуноправно чланство у ЕУ више није приоритет Србије.

• Какав је одговор био?

Не можемо то тако да кажемо…

• А како могу?

Плашим се да не могу другачије. Али, основаће странку, па ће морати да даје конкретније одговоре. Пратим шта Јеремић говори, јер очајно тражим партнера за овај блок. Није ми битно ко ће да га води, само да нас има. Јеремић је у „Правом углу“, чини ми се, опет отишао на позицију „и Косово и Европа“. Рекао је да је власт довела Србију у позицију да или ће Косово ући у УН уз сагласност Србије, или ћемо погоршати односе са западним државама. Он би да може да се избегне та алтернатива. А ја мислим да је то немогуће. Ако хоћете да се изборите за своје интересе – морате да у некој мери погоршате односе са западним државама.

• Зашто се тога не треба бојати?

У време разматрања да ли да тужимо земље које су признале сецесију или да тражимо саветодавно мишљење пред Међународним судом правде у Хагу (ја сам био за тужбу, као и Коштуница и ДСС), написали смо експертски извештај на основу разговора са еминентним међународним правницима, на који је из Министарства спољних послова стигао одговор да би тужба погоршала стање односа са нашим западним партнерима. Дакле, за Јеремића ћу имати само једно питање: да ли је за пуноправно чланство Србије у ЕУ или не? Од тога зависи однос према КиМ и да ли ће водити суверенистичку политику или не. Надам се да ће смоћи снаге да каже да треба да зауставимо преговоре о чланству и пређемо на преговоре о модалитетима сарадње (као Швајцарска или Норвешка).

Запад ће тиме изгубити полугу којом нас условљава и тако остварује своје геостратешке интересе и сигурно је да ће се наљутити донекле. Можда ће нам вратити визе, а можда и не, јер имају довољно својих проблема. Ми то у сваком случају морамо да урадимо, јер немамо други пут. А ЕУ има своје проблеме: Брегзит, Каталонију, сутра Шкотску, изражене снаге које иду од центра и које раслојавају ЕУ.

Турски „султан” код председника Србије

Не разговарамо с монолитним блоком. Ако таквима не можемо да кажемо да нисмо за пуноправно чланство јер нам није у националном интересу, онда нисмо ни за шта сем да схватимо да смо колонија и да су нам преци изгубили животе ни за шта, укључујући 1998, 1999. и 2000. у Копненој зони безбедности; да је било боље да Миленко Павловић не полети у Миг-у. Једно је погинути за државу, а друго за гомилу кукавица које не могу једну обичну реченицу да кажу, јер се плаше да ће се Европа много наљутити. Хајде да видимо каква ће то бити реакција.

• Зар се онда не би показало да је суверенитет једини развојни ресурс?

Због економских односа је суверенитет савремених држава делимично ограничен, али постоји огромна разлика између тога и онога да сте колонија чија елита не сме да каже у које организације треба да уђе њена држава. Не кажем да треба да будемо као Северна Кореја, али не треба ни да идемо у нешто за шта је евидентно да је противно нашим економским, политичким, националним интересима.

Ми треба да будемо нормална суверена држава, која хоће да има спољну трговину са ЕУ. Ако се то не може, онда је ЕУ једна луда тоталитарна творевина. Не видим зашто би нас кажњавали. Они губе полугу, али хајде да видимо како европске и америчке фирме губе тржиште од седам милиона, а стране фирме имају интерес да овде продају, јер је то меркантилистичка цивилизација.

Запад ради етапно и са дугорочним циљевима. То можемо и ми. Љутња Европе је питање Америке. У своју једначину треба да убацимо да Америци слаби моћ и да ово није једнополарни свет из деведесетих, да ће у следећих неколико година Кина да ради ово, а Русија оно, да крећу процеси Шкотске, Каталоније, сутра Валонаца и Фламанаца. Треба да предвиђамо догађаје и да у њима гурамо своју политику. Што нико не размишља о томе да ће ЕУ нестати? То је врло реалан сценарио.

• Да ли искључујете потпуно могућност да процес суверенизације предводи Вучић, да опет направи заокрет? Ако узме С-300, то је суверенизам. Миг-ови нису. Али, прво откријте да ли се познајете са Александром Вучићем?

Први пут сам га упознао 2012, кад је у скупштинским клупама пришао да Слободану Самарџићу захвали на подршци ДСС за Томислава Николића у другом кругу председничких избора. Тад је пружио руку и мени. Три пута смо водили расправе у Скупштини. Последњи пут смо се видели на консултацијама за састав Владе. Ја сам тада поменуо војну неутралност и ПВО, јер је ПВО најважнија. На то је одговорио да су најважнији МИГ-ови, да најбоље у Србији зна шта је оружје. Сав мој контакт са њим је био пет пута. Па ипак, нападају ме да сам „вучићевац“, и то баш они који су чешће контактирали са њим, па му чак били и министри.

Имам дилему у вези са Вучићем. Прво, иако се хвали да спава само неколико сати, то није за похвалу него је показатељ озбиљних проблема. Друга дилема је политичка: 2013. сам написао текст „Нада је умрла, живела нада“ чија је суштина била да после потписивања Бриселског споразума није дозвољена никаква нада да ће напредњаци направити отклон од политике Тадића и да је неће реализовати до краја. Он је још није реализовао до краја – рецимо није увео санкције Русији. Али, једини прави показатељ ресуверенизације би био С300. Миг-ови то нису јер не би одвратили агресора са Запада (агресори нам не долазе са Истока ) – бранимо се само ПВО системима. Док их не узме, док не усвоји закон о војној неутралности, док не буде рекао да се преамбула неће мењати, нећу престати да не верујем да ће Вучић бити носилац ресуверенизације Србије.

На тој дилеми, односно нади, да је он ипак суверениста, он успева да превесла људе. А и болесни се надају да ће да претекну, па се то ипак не деси.

Вучић у својој глави верује да је ово што ради добро за Србију. Али, да се не лажемо, СНС је настала у западној кухињи уз подршку Микија Ракића. Све и да се пробуде једног јутра са промењеним ставом, пројекат су Запада. Ђинђић је пред крај живота јако променио став о Косову. Завршио је како је завршио. Нисам сигуран да можете тако да се играте са Западом. Ући у коло са Западом мислећи да можете да га превеслате је наивно. Ако сте ушли у дил са Ангелом Меркел онда је то само до краја. Или се повучете, али ћете углавном завршити у хоризонтали, што не желим никоме. Они су загазили предубоко да би били носиоци ресуверенизације.

• Да ли ће се усудити да узме С-300 од Лукашенка?

Мислим да неће.

• А ако узме, која ће бити реакција Запада? Хоће ли га сатанизовати? Склањати?

То могу бити јако компликоване игре. Ако узме С-300, а обећа им нешто друго и да гаранцију, онда и С-300 можда може да прође некажњено.

• Иду ли С-300 и предаја Косова заједно?

То би онда била велика превара с његове стране. Ако узме С-300 то би значило да ипак има неку идеју о суверенитету. Али, замислите да прво заврши ствар са Косовом – у смислу чланства у УН – па онда узме С-300. Онда нисмо ништа урадили. То је онда играрија која би му послужила да покаже како није западни човек. Ако узме С-300 пре приче о Косову, има наде за нешто боље. Ако заврши Косово, онда нам не треба ни С-300 ни војска, јер ће отићи и Рашка и Војводина, имаћемо Београдски пашалук, бићемо Сингапур, Београд ће бити на води и то ће бити Србија град-држава. У том смеру се и крећемо.

Скрећем пажњу да је ово проблем са опозицијом. Ја могу да се са Шутановцем сложим око изборних услова и медијског мрака, али ни око чега другог. Вучић ће да потпише правно обавезујући споразум, како би урадила и евроатлантистичка опозиција. Рекао је да Србија неће пристати да Косово уђе у УН осим ако и сама не буде задовољна нечим. Што би он то изјављивао и рекламирао, ако не иде ка томе – ка Ишингеровом моделу две Немачке, уз лаж да то не представља признање Косова. То је још један разлог што не верујем да ће Вучић бити носилац ресуверенизације Србије.

Тешко да ће ико на Западу помагати Вучићу да Србија буде суверена, јер нас Запад чини несуверенима.

• Очекујете ли да ће Вук Јеремић рећи да је за С-300 и све што политички и геополитички уз то иде?

Не верујем. Волео бих да грешим. Као и у случају Вучића.

Јеремић је 5 година био министар спољних послова, а у том периоду од 2007. до 2012. је вођена политика која је била све сем суверенистичка. Реконфигурација Унмика, извлачење Косова из УН и увлачење у оквире ЕУ. Власт је лагала народ да је Еулекс статусно неутрална мисија, а у његовим задацима је била помоћ у изградњи правне државе „Косово“. То су знали и Јеремић и Тадић. Онда, Јеремић се није бунио кад је промењена садржина Резолуције коју је припремала Србије, а могао је да поднесе оставку. Пре напредњака почиње технички дијалог у оквиру кога су потписана три споразума, а односила су се на дипломе, матичне књиге, регистарске таблице, личне исправе, односно – под изговором нормализације односа почиње предаја КиМ. Ту политику је бранио Јеремић.

Из Викиликс-депеша се види да је Јеремић тад био отворено за NATO. Скоро су ми рекли да је он променио мишљење. Богу хвала, нека промени мишљење о свему. Али, задаци који нас чекају захтевају људе са чврстим убеђењима, нарочито када је реч о NATO који је убијао и војску и цивиле. Ако нека земља и народ треба да знају да је суштина NATO-а зло и да је NATO елементарни појавни облик зла, онда су то Србија и Срби. Кад неко у Србији промени мишљење из супер про-NATO у не у NATO, онда ми је то некако сумњиво.

Трећу сумњу код Јеремића ми изазива то што никада није дао чисту изјаву о чланству у ЕУ. Рекао је да треба наставити преговоре. А о КиМ се мало изјашњавао, без конкретне понуде за озбиљно решење. Све то ми не улива наду да ће он бити тај који ће ресуверенизовати Србију.

Било би идеално кад би и Вучић и Јеремић то желели, јер би нас онда било више.

• Како ће се ДСС носити са изборима у Београду, или парламентарнима који се такође помињу?

Као и за Србију, и за нас је тесан пут. У наредних пар година, све ће зависити од контекста. Вучићево медијско појављивање и потези ће га „истрошити“, неки мањи догађај ће прелити чашу, коју пуне крупнији догађаји као што је именовање Ане Брнабић за премијера. И најјачи у једном моменту падну.

• Како би могло да дође до масовног одбацивања?

То може бити нешто што и не мора да има везе са Вучићем, као што је било избацивање детета Чеде Антића из авиона. Мој утисак је да је именовање Брнабић било увреда коју ће му Срби у неком тренутку сигурно наплатити.

• Може ли суверенистички део Србије са удруженим СНС и Западом?

Жилави смо и постојимо, а процеси су динамични и тек ћемо да видимо шта ће бити и са Вучићем и Западом. Дакле, морамо да радимо.

Не верујем да ће бити парламентарних избора истовремено са београдским. ДСС на београдске може ићи или самостално, да се измеримо после смене генерација (чему сам ближи), или да станемо под неки кишобран ако с појави неки добар менаџер за заједничку листу, не хајећи много за то ко би га све подржао. Опција Б, за коју сам првенствено, јесте да се београдски избори искористе за јачање суверенистичког спектра, да се на њих изађе са сроднима као што су Двери и Милан Стаматовић, Ђорђе Вукадиновић, Санда Рашковић Ивић… Наша рука је пружена. Ми се нећемо гурати за посланичка места, само да се окупимо и да нас је што више.

Извор: http://fakti.org/serbian-point/jovanovic-voleo-bih-da-se-vucic-usudi-da-od-lukasenka-uzme-s-300-ali-se-bojim-da-nece

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.